U društvu Trolova – Norveška 2010

U poslednje vreme su popularne Vintage i Retro stvari, gramofon se ponovo vratio u modu, čak i kasete, stari dizajn se takodje vraća kod novih modela motora… Pa eto i jedan retro putopis, prvenstveno biciklistički sa elementima planinarenja.

Išli smo malo da bicikliramo po Norveškoj kao glavnoj destinaciji, a Danska, Švedska i Češka su se eto same nametnule onako uz put. Putovanje je bilo vozom, kolima, biciklima i pešaka. Sve se dogadjalo prve godine pošto su nam ukinuli vize, tako da je bilo i sa tim problema. Čisto malo da pojasnim… Par fotografija kao pokušaj da Vas malo zainteresujem 🙂

Pisali smo dvojica, pa ću stavljati Z i N ispred dela teksta. N je od Nenad, drugar koji živi i radi u Češkoj dugi niz godina, a vrlo uspešno je smišljao razna bicikliranja po Evropi. Ovo je verovatno jedno od najboljih.

 Uvod:

(Nenad) Najpre, nešto malo predistorije. Novembra 2008. sezona bicikliranja se već završila, nastupilo je zimsko računanje vremena, dani sivi i kratki… ukratko, za nas koji ne provodimo slobodno vreme pred TV, prilično sumorno. Tako sam sa Robertom (prijatelj biciklista, koji je takodje došao u Češku kao student) i  pokušao da ubijem vreme i planirali smo gde ćemo to da odemo kad se razdani i otopli. Ali, da bi to sve imalo smisla u novembru – to je trebalo da bude nešto veliko, ozbiljno i privlačno.   Odluka je pala: Norveška! 

Iste zime, kupujemo karte do Stavangera u odlasku, a u povratku iz Trondhajma, pošto postoji low cost iz Praga. Osmislili smo i rutu između ta dva grada koju bi u toku 3 nedelje biciklima izvozali. U toku juna, kad već sve izgleda blizu i realno – Robert otkazuje put. Naime, već tokom proleća je rešio da se ženi i vraća iz Češke kući. Kada je pronašao i posao, nije više hteo da rizikuje da polomi nogu na severu i uđe u brak sa gipsom – tako da je Norveška leta 2009. ostala samo u planovima…

Put Trolova; bio je u planu i 2009, ali vozili smo ga 2010.

Preikestolen, da li je vredno gipsa? 🙂

Meni đavo nije dao mira, hteo sam na sever pošto poto, i odmah zime 2009/10 počeo da planiram sličnu avanturu. Ovog puta sa Vladom i Zoranom (saborcima sa ture po Švajcarskoj, Lihtenštajnu, Austriji i Nemačkoj prethodne godine) s tim što sada odlazak planiramo autom. Na taj način bi mogli sa sobom da ponesemo i planinarske cipele, više odeće i hrane, a ne bi morali sve vreme to sa sobom da vučemo, već bi svakih 2-3 dana pomerali auto u novu bazu i u njemu ostavljali veći deo stvari. Informacije se sakupljaju, itinerer detaljno planira, a kao definitivno potvrdu da idemo – kupujemo kartu za trajekt između Danske i Norveške. Zapravo, znao sam da ni to ne garantuje da sigurno idemo pošto sam godinu dana pre već pazario avio karte sa Robertom…

Plan je definitivno uobličen, Zoran i Vlada dolaze autom do mene u Češku, pripremna vožnja na mom terenu jedno popodne, a zatim svi nastavljamo put na sever. Međutim, komplikacija dolazi 3 dana pred polazak. Vlada neočekivano dobija posao (sa već zaboravljenog konkursa beogradske gradske uprave, raspisanog krajem prethodne godine) i to ga sprečava da krene na ovaj dugo planirani put. Ja nisam mogao da verujem da se ista priča ponovlja, sestra već priča o signalima odozgo koji me upućuju da ne treba da idem u Norvešku. Ali ako sada dignem ruke od toga, da li ikada u budućnosti da pokušam sa time? Da li da pokušam ponovo sledećeg leta ili da se pomirim sa time da mi nije suđeno? Kako sutra šefu (i ove godine) ponovo da otkazujem već uzeti godišnji odmor…

Malo je falilo da ovim putevima naši bicikli ne prođu

  Sa Zoranom se konsultujem i slažemo se da ipak idemo. Svesni smo da to neće biti baš kako smo zamišljali, da je za duže puteve ipak poželjna bar jedna osoba više (a to posebno važi u našem slučaju gde smo obojica tvrdoglavi, dok je Vlada osoba sa neograničenom tolerancijom). Za Zorana je već prva promena u planu dolazak u mesto gde živim. Nije to tako jednostavno u vozovima iz Beograda, sa gomilom stvari koje uključuju rasklopljen bicikl….

A sad malo ja da gnjaaa…. (Z)

Od Beograda do Češke i malo po Češkoj…

Sponzore nismo ni imali, ali nije da o tome nismo pričali. Doduše vrlo kratko. Nekom prilikom sam pitao Nenada da li možda neko u zemlji gde živi možda želi da sponzoriše malo? Dobio sam sledeći odgovor:

-Da li ti uopste shvataš, koliko mi za pojam jednog Čeha, radimo nešto totalno uobičajeno?!?

U zemlji Srbiji, zahvaćenoj decenijskom krizom tako nešto nam nije ni padalo na pamet. Malo više rada, poneka neprospavana noć na poslu, malo odlaska biciklom umesto kolima do grada, malo ovo malo ono, ma kad se nešto želi, naći će se način. I tako je i bilo, čak je i ostalo, a da li treba da napomenem da je Norveška zemlja sa mnogo nafte tamo u severnom moru i da je tamo sve mnoooogoooo skupo?

Što se tiče ideje i tih tako nekih priprema puta, lavovski deo kolača, ma kakvog kolača, skoro cele torte, je pripao Nenadu. Uostalom ta zemlja je njegova dugogodišnja želja. Kore za tu tortu su počele da se mute u mikseru još kada je planinarsko društvo “Pobeda” najavilo tu akciju. Tada se zainteresovao za taj hladni sever i počeo da kopa šta bi sve moglo da bude zanimljivo. Taj put je zbog nedostatka putnika propao. Usledila je ideja biciklom, ali da se do Osla ide avionom. Sve je to fino, da život nije umešao svoje prste, pa tadašnji saborac umesto da ciklira po skandinaviji završi kod matičara

Kompletna torta je bila gotova kada je uspeo Vladu i mene da ubedi da krenemo sa njim, ali opet se sve to nekako neda. Posle nekih devet meseci planiranja i ugovaranja dogodi se da Vlada dobija posao, dva-tri dana pred put. I to dobar posao, ali izbaci ga iz priče. Ovo se ne događa, jednostavno nije moguće da tako nešto može život da smućka, ali eto. Pošto je torta gotova, stavljen i šlag i jagodica na taj šlag, šta da se radi, šteta je da se pokvari, hajde da pokušamo kao dvojac bez kormilara.

Umesto sve kolima, sada je put do Češke prebačen na voz. Voz je skuplji, i ne bih ga preporučio, ali od prevoznika ostala je Lasta koja vozi do Praga, a sa kojom se nismo baš usrećili ka toj destinaciji, i koja saobraća u baš nepovoljno vreme, pa nije ni bilo nekog izbora. Česi imaju fenomenalnog prevoznika “Student Agency”, ali oni eto neće da saobraćaju do Beograda. To putovanje vozom svakako neću zaboraviti, ali ajdemo redom.

Rano ujutro Vlada dolazi po mene, sve spakovano, uvežbanim pokretima ubacujemo u kola i ajde, polazak. Mojima nisam prijavio baš gde idem, mislim da bi ih to baš istraumiralo. Ljudi koji nisu mrdnuli sa balkana ni ne shvataju da se do tamo neke Skandinavije stvarno može i doputovati, i to tek tako da bi se bicikliralo i planinarilo. Pošto mi je eto njihovo srce bitno, pa da ne stane, ajd lagano, odoh ja u Češku mama, a posle ćemo odatle da idemo negde da bicikliramo. Sve živa istina, jel da?

Parkiramo ispred “Železničke” one stare, nekadašnje, kod plave lokomotive, taman tamo gde oće pauk da odnese, ali ipak to ne smeta da me moj drugar doprati do voza i sačeka polazak. Eto, toliko mu to nešto što se sudbina zove, dozvoljava. Bicikl koji je rasklopljen i spakovan u nešto što bi se moglo nazvati i proizvodom neke ogromne svilene bube sam stavio kod ulaza u vagon.

Vagon je Češki i baš to mesto je ono gde se u češkoj nalaze nosači za bicikle, al za zemlju Srbiju kad ide voz, idu vagoni kod kojih je tu prazan prostor. Puno je vremena trebalo da prođe pa da im pođe za rukom da može i bicikl u voz, tako da su pobedu po tom pitanju izvojevali protiv balkanskih železnica par godina kasnije. Neko vreme na relaciji Prag-Beograd-Prag ste mogli ubaciti i vašeg dvotočkastog mezimca. E kako bi ti bilo fino da je moglo tada, ne bih se patio sa pakovanjem. Mislim da je ta linija kasnije ukinuta i da više ne ide voz od Bograda do Praga…

Nekako o samoj vožnji i nema šta da se priča, bila je dnevna, nadao sam se nekim predelima, ali ravnica ko ravnica, monotono a samim tim i dosadno. Što se tiče same granice, ima je jedna ali vredna Srbija-Mađarska, pa ako ste sa pasošom prvonavedene zemlje svašta vas može snaći. Prelazak vozom traje baš previše dugo, pola sata na jednoj pola sata na drugoj. Prva prolazi normalno, al zato ova druga je uvek zanimljiva i svakako čudna. Da li smem da pomenem mito? Dobro neću. Mislim nije ga bilo, ne znam ni da li se očekivalo, ali iako su uredno ukinute vize, meni je eto carinica zemlje u koju sam ulazio trazila. Ne znam što joj je to trebalo. Imao sam novi pasoš, i sva sreća da sam poneo i stari.  U dotičnom se vrlo lepo ogledao planinarski staž, pored gomile pečata bilo je tu i više šengenskih viza, Turska viza, Ruska poslovna… bilo je to više nego dovoljno da dobijem oba pasoša nazad uz poštovanje

Ostalo sve prolazi fino, carinika vise nema, ali se smenjuju kontrolori. Tako samo može i da se primeti da ste promenili državu. Na karti se niži kojekakve oznakice, tek da se zna da se je potrošio ovde i onde. U slovačkoj je taj voz pun, vrlo prijatni ljudi, poprilično ih razumem šta pričaju, nekako se osecam kao među prijateljima.

Najzad dođe i poslednja zemlja za taj vozić, a za mene je sledovao izlazak u Moravskom delu ove zemlje. Eto i oni imaju reku Moravu, i imaju devojke sa Morave. Biće da su sve devojke sa Morave lepe, eto lepe i ove njihove, za naše sam odavno znao.

Putovanje je baš predugo trajalo, pa nekako previše rano izlazim do vrata sasvim spreman. Tu upoznajem Čeha sa Morave. Pričamo onako koliko umemo, ali ne mogu a da ne primetim da je iznenadjen odakle sam.

Pomogao mi je da iznesem stvari, bilo je više toga nego što ja imam ruku, šta ću kad se nisam rodio ko oktopod. Čeka me moj sapatnik, sada prebacujemo stvari u njegovog Škodilaka koji će nas verno služiti više hiljada kilometara, i došlo je vreme da upoznam taj Zlin. Nekada poznat po fabrici obuće “Bata” i po fabrici aviona. Prvu sredili komunisti, drugu tranzicija, tako da je nama sada ovaj gradić poznat samo po tome što Nenad ovde živi i radi.

Sleduju mi dva noćenja u ovom gradiću. Bilo je i obaveza oko priprema, neko je radio sutradan, nekome je još juče počeo odmor. Imamo neki ritual u Češkoj, obavezno Kozel pivo. Bilo je zanimljivije dok je bilo lokalno, sada ga svugde ima. Zalili smo za srećan put, naravno   Na kolima su bila tri nosača za bicikle, tako trebalo da bude, ali eto, silom prilika jedan je bio višak.

Lagano skidam sa pak tregera treći nosač za bicikl. Ovo sam ostavio za kraj, pošto sam moj paket zvani “svilena buba na steroidima” pretvorio u dvotočkaša. Vladino odustajanje koliko god opravdano bilo izgleda nam je baš teško palo.Sve se nešto nadam da će se javiti, da će reći da ipak ide sa nama.

Ovo je način na koji sam više puta pakovao bicikl, za autobus prvenstveno. I to je način da prevoznici ne prave problem. Obično kada se vozačima međunarodnih autobusa pomene bicikl negoduju samo tako. Zahteva nešto vremena, obično mi treba oko dva sata za ovakvo pakovanje, ali radim baš polako. Kada dodjem na destinaciju, otprilike sat vreman da budem spreman za vožnju. Skidam točkove, stavlam sa svake strane po jedan, skidam sedište, pedale i gepek, kao i zadnji menjač. Korman okrenem, ubacim nešto kartona izmedju, sve učvrstim zip trakicama, popunim prostor izmedju… i onda potrošim jedno dve rolne streč folije da to bude jedna bogata “svilena buba”. Šta znam, možda nekom bude korisno

Za danas osim pakovanja planirana je nabavka i “The best of Zlin”, biciklisticki krug kojim treba da se vidi najlepše u okolini. Ovo nije velik grad, nije ni nešto preterano lep, ali je okružen prelepom prirodom. Kao stvoren za nekog ko voli bicikl, trčanje, orjentiring. Naravno da sam želeo da doživim i turističke aspekte grada, što mi je i obećano, ali usledilo je po programu po završetku radnog vremena onih vrednih. Da ne bi gubili vreme dogovorili smo se da dođem do tog nekog veliko tržnog centra. E sad možda previše razvodnjavam, ali jednostavno taj dolazak do centra je bio ono što želim da pomenem u ovom tekstu. Osim sto jezivo vode računa da ne prekrše ni jedan propis i zakon, a imaju toga mnogo, mislim da su po preciznosti zeznuli mnoge. Naime, aj što im vozovi idu u minut, nego njima i gradski saobraćaj ide tako. Na zidu u ostavi je bio raspored kada trolejbusi staju na stanicu ispred zgrade, bilo mi to čudno, al eto očito da to tamo negde ima razloga. Čak i cela ta tabelica sa rasporedom u koliko minuta je na kojoj stanici sada mi ima smisla. Nešto što je za Beograd domen naučne fantastike. Zamislite da znate kada će doći prevoz i kada ćete izaći na željenoj stanici. A za toliko minuta vožnje i kupujete kartu. Tako da sam ja lepo kupio onu najmanju za 12 minuta, a imao sam čitavih 9 da se vozim, al eto manje nema. Automat za karte na stanici, ubacite kovanice, dobijete kartu, sačekate vreme i to je to. Onda možete da gledate na sat i da lepo izađete gde želite. Savršeno, ili bar skoro, 30 sekundi ranije je došao do meni potrebne stanice, pomislih da to nije moja lokacija za izlazak, pa verujući u tu njihovu preciznost doživeh da se vozim još malo. Upoznaj Zlin da bi ga više voleo. A baš sledeća neki fini parkić, pa neka rečica… fino, ne bunim se…

Toliko na temu turizma i nabavke za sada, biće nešto još o ovom gradu u povratku, a sada još da pomenem i taj “The best of Zlin” Prošli put kada smo biciklirali po Češkoj bilo je to posle prelepih predela kakvi samo mogu da budu u Švajcarskoj, i Austriji i nekako nismo bili oduševljeni. E sada da se to ne bi dogodilo, prvo je bio taj krug.

Ovo je ujedno bilo i kao blago zagrevanje, za ono što nas je uskoro čekalo. A o toj vožnji, šta reći, lepi predeli, lepa mesta, lepe šumske staze, prošli smo i nasipom preko neke veštačke akumulacije vode. Jezerce sa branom i eto malo nasipa. Sasvim fino. A stazama, bar ono što sam video sam bio prijatno iznenađen. U jednom delu biciklistička staza je bila šira od puta kojim idu kola. E tu ga baš preteraše, ali lepo je to videti.

U svakom slučaju mesto koje funkcioniše za pozavideti. Ali kako god bilo fino, ono je samo prva tačka na putu ka severu. Za nekoga doduše i polazna tačka.

U suštini, sve je isto kao kod nas, samo je nekako malo urednije i sredjenije.

Pa da krenemo, sve spakovano rano ujutro utovareno u gepek, bicikli na pak tregeru, mi na sedištima, okretanje ključa i brrrmmmm…

(N)Nismo još ni krenuli, a već smo stali na benzinskoj pumpi. Palo mi je napamet da bi bilo dobro imati rezervne sijalice. Naravno da nisam imao pojma koji tip sijalice mi treba. Zoran je svojim majstorskim okom procenio da je to H5 i tako sam ja samouvereno kupio dve H petice. Sva sreća te rezervne nam nisu bile potrebne i tek ću godinu dana kasnije u Bosni saznati da mi zapravo trebaju H7, a da su ove H5 namenjene kamionima (ili barem kombijima). Leta 2011. me u blizini Sarajeva zaustavlja policajac i pita šta sam i odakle sam. I onda se smeje „elektroinženjer, a ne radi mu struuuuja“. Naime, nisam ni bio svestan da je jedan far pregoreo. Eh, tek da je video moje kamionske rezervne sijalice…

Ne volim autoputeve i skoro uopšte ne vozim njima. Dosadni su, ali ispunjavaju osnovnu svrhu – omoguće nam na najbrži način da stignemo iz tačke A do tačke B. Ovog jutra je Zlin tačka A, a tačku B procenjujemo negde na severu Nemačke. Dan je lep i prijatan za vožnju, povremeno stajemo da istegnemo noge, ali ništa vredno pisanja se ne dešava. U Hamburgu prelazimo Elbu dugim podzemnim tunelom i nešto malo kasnije pravimo jedinu veću pauzu za večeru. Ne osećam umor, a dan je dug – pa vozimo i dalje nego što smo planirali. U sumrak stajemo na jednom odmorištu i spontano odlučujemo da tu prenoćimo. Nismo jedini, bilo je tu još nekoliko kamp prikolica koje tu provode noć…

(Z)Ujutro je policija uzimala meru putnicima jednog kampera. Ne znam da li se nešto promenilo, ali Nemačka je malo nezgodna za ta divlja kampovanja. Ne vole oni da neko spava kod njih besplatno. A po Norveškoj je recimo najviše baš nemačkih kampera. Vole besplatno u drugim državama, a kod sebe ne daju. Ne znam da li bi nama zamerili noćenje na parkingu, nismo stigli na red, napustili smo parking pre nego što su završili obračun sa pomenutim kamperom.

Iako smo se držali autoputa, ipak smo u par navrata silazili za njega. Autoput se ne plaća, ali je jedan od najdosadnijih koje sam prošao. Zbog bicikala na krovu smo išli relativno sporo, tako da nismo imali neku prednost autoputa koji u brzoj traci nema ograničenje brzine. Poizvodjač nosača sa bicikle je imao duhovit savet za brzinu vožnje. Otprilike, njihov nosač je toliko kvalitetan da će izdržati brzu vožnju, ali se ipak ne savetuje jer može da Vam se dogodi da ostanete bez krova. Nešto tako Nismo testirali na putu do gore, u povratku jesmo   Nije odleteo krov

Inače ovoga za sijalice se ne sećam Gotovo sam siguran da sam rekao H7

(N)Vožnju nastavljamo, a prvu ozbiljnu pauzu nekako stalno odlažemo. U Flensburgu je bilo prerano da stajemo, a i kasnije je nekako šteta bila prekidati glatko napredovanje ka severu. Konačno smo u Aarhusu, na polovini puta kroz Dansku i tu parkiramo. Aarhus je, posle Kopenhagena, najveći danski grad i obzirom da imamo vremena – odlučili smo se da osim šetnje po gradu, otpočnemo i sa pedaliranjem severnim krajevima. Grad je na istočnoj obali i svakako ćemo naći neku zanimljivu stazu pored mora…

Aarhus

Tako je i bilo. Par uličica i obreli smo se na stazi pored mora. I to na stazi u doslovnom smislu te reči, pošto smo se posle ispitivanja nekog vidikovca odvojili od asfalta i završili na stazici koja je vijugala šumom. Ono što je mene prijatno iznenadilo je teren. Dansku na mapi vidimo kao Vojvodinu okruženu morem, međutim mi smo sada bili na obali mora, reljefno prilično členitoj i sve-sve-samo-ne ravnoj.Prvi put vozim bicikl obalom mora. I to ne bilo kakvom obalom, već šumskom brdskom stazicom sa pogledom na plavo more i par kanua koji se kreću duž obale.

Staza sa pogledom

PELLS na visini nula

Svemu lepom dođe kraj, pa je tako i ova naša staza završila na plaži. Na pesku smo napravili 15min pauze, a zatim nastavili dalje na jug ka Norsmunde, mestu gde se neka rečica uliva u more u obliku levka. Put do tamo već nije predstavljao ništa posebno i prikazao mi je Dansku baš onako kako sam je zamišljao. Ili sam ja samo bio neraspoložen zbog konstantnog škripanja mog bicikla? Naime, od prvog obrta pedalom u Aarhusu, čujem krckanje prenosa i lanca. Podmazivanje nije pomoglo i prosto sam se morao navići (ili bar to pokušati) na taj neprijatan zvuk. Dan pred put, u vožnji „The Best of Zlin“ sve je bilo OK – ali sada kao da mi je bicikl naprečac 10 godina ostario…

Norsmunde

Vraćamo se u Aarhus. Tamo je neki defile oldtajmera i u gradu je gužva. Vozimo ulicama grada pokušavajući da shvatimo nekako lokalnu geografiju. Naime, Aarhus je najveća skandinavska luka i grad delimično leži na poluostrvu, sa tri strane opkoljen morem.

Danci baš i ne vole da isprazne tacne u kante za smeće u McDonalds-u. Sve ostavljaju na stolovima, na veliko zadovoljsto lokalnih galebova.

Ukoliko nemate mapu, kao što je mi nismo imali, i ako ste loši sa orijentacijom (kao mi) vrlo lako se izgubite. Tako da nam nije dugo trebalo da se izgubimo i posle nekoliko lepih trgova i ulica, završili smo van civilizacije a pored nekih lučnih stovarišta koja su nesnosno zaudarala na mesne i riblje prerađevine.

Centar grada, 15min pre nego što smo se “izgubili”

Zoran odlazi da pronadje neki legalni put, a ja čekam u jednoj prigradskoj ulici. Vreme prolazi i već sam pomislio da smo sada izgubili i jedan drugog (pošto smo prethodno ostali bez auta koji smo parkirali ne_znamo_gde) kad se on ipak vraća sa osmehom na licu. Našao neki vidikovac odakle je video obalu na kojoj smo već bili i odakle bi trebalo bez problema da pronađemo auto. Meni nikako nije bilo jasno kako je obala na toj strani, kad smo more videli na suprotnoj – ali već sam bio umoran da bih razmišljao o takvim trivijalnostima. Kasnije sam na mapi video da je grad zapravo poluostrvo i da je more na sve strane, ali naše kretanje nisam uspeo do kraja da shvatim…

Nije to bilo pravo gubljenje, i ne bi bilo problema da sam hteo da se vratimo jednosmernom ulicom u suprotnom smeru… ali… nisam Fabijica je konačno pronađena i nastavljamo put. Već je popodne i treba razmišljati gde zanoćiti. Feribot za Norvešku imamo tek sutra popodne, dakle vremena više nego dosta. Gledajući mapu, za oko mi zapada zvezdica na severu zapadne obale. Tu je neko izraženo brdo sa vidikovcem. Van je glavnih puteva i čini se i dobra ideja krenuti ka tamo, pa usput naći pogodno mesto za šator. Sa autoputa skrećemo na običan put, pa na neki sporedni i konačno na neki potpuno pust i peskovit putić koji vodi ka obali. Pred sobom vidimo veliku peščanu dinu i na njoj svetionik. To je to! To je zvezdica sa mape. Dani su na severu dugi, ali i dalje postoji noć. Upravo se smrkavalo, tako da danas ovde bacamo kotvu.

Svetionik Rubjerg (the Rubjerg Knude lighthouse):

Inače svetionik je u medjuvremenu pomeren, može da se izgugla Pretila mi je opasnost da završi u moru.

Link: Danish Rubjerg lighthouse moved inland on skates

Sumrak nam mami fotoaparate:

Šetamo se, penjemo na brdo, fotografišemo… i na kraju podižemo šator. Vreme je za odmor

(N)Planiram da ustanem rano ujutru kako bih video zoru u ovom ambijentu. Budim se zaista rano, nije ni 5. Provirujem iz šatora i zaprepašćujem se. U potpunoj smo magli. Nadam se da je to lokalna inverzija i da kad se popnem na dinu visine 50metara – da ću videti oblake ispod sebe. Zvuči suludo, znam, ali upravo je tako bilo! Zoran ostaje da spava, ja uzimam fotoaparat i krećem na „uspon“. Već na pola puta, što će reći – posle 2min, magla se raščišćava i uočavam plavo nebo i zrake sunca koji se probijaju kroz niske oblake. Posle još par minuta magla je prošlost i ja imam neponovljivu priliku da vidim inverziju sa visine 50m nad morem. Izuzetan prvi doživljaj sa severa, ovo putovanje već obećava!

Poslednji trzaji inverzije (šatori su već vidljivi)

Peščane dine na obali – sa razlogom zvezdica na mapi

Svetionik Rubjerg ujutru

Stižu i prvi turisti

  Lagano doručkujemo, pakujemo se i planiramo dalji put. Feribot iz Hirtshalsa imamo u 16.45, moramo tamo biti barem u 15h – a pre toga, po mogućnosti upakovati bicikle unutar auta. Hirtshals je na pola sata vožnje odavde, što znači da nam ostaje barem 3 sata za upoznavanje Skagena, krajnjeg špica Danske. Planirali smo da se autom još više priblžimo severnom špicu, a onda da izvedemo izlet biciklima do mestašca Skagen i rta koji razdvaja Severno od Baltičkog mora.

I ovaj mali izlet je učinio da poovo padne predrasuda o Danskoj kao dosadnoj zemlji za vožnju. Obreli smo se u predelu koji najviše podseća na Deliblatsku peščaru, to je neka vrsta pacifikovane pustinje. Svuda oko nas su peščane dine, povremeno obrasle niskom vegetacijom.

Ali ono što skagensko poluostrvo razlikuje od Deliblatske peščare je prisustvo mora. Sve vreme vozimo pored obale koju zapljuskuje more. Zaista uživamo i u ovoj vožnji, prolazimo Skagen i nastavljamo dalje ka krajnjem špicu koji vrvi od turista. Na brzinu se slikavamo, niti imamo vremena da duže ostajemo niti nas preterano privlači ova navala turista. Vraćamo se istim putem do auta, a poslednjih pola kilometra peščanog spruda koji vodi do najisturenije tačke ostavljamo za neki drugi put.

Poslednji neapsolvirani metri

Biciklisti na biciklistickoj stazi

  Presvlačimo se ponovo u civile, vozimo nazad u Hirtshals i uspevamo da bicikle u delovima složimo unutar auta. Ja nisam verovao da je to izvodljivo, obzirom da je auto prepun naših stvari i kada su bicikli na krovu, ali Zoran mi je dokazao suprotno! Ukrcavamo se na feribot. Kao ljubitelj plovidbe, brodića i brodova, moj saputnik (i sam vlasnik jedne manje lađice) je sa nestrpljenjem čekao ovaj trenutak…

(Z) Dodatak

Dva čudna Danca na koje smo naišli na biciklističkoj stazi. Putuju tako što guraju ta bebeća kolica. Sve im je unutra i ispod, a sa strane visi onaj brzi brzi šator. Iako je bilo rano, njih dvojica su se već umorili. Nisu bili raspoloženi za druženje, a ni mi nismo imali neku želju da ih upoznamo. U najmanju ruku su nam delovali jako čudno.

Kada se pomenu bunkeri, verujem da većina sa ovih naših prostora pomisli na Albaniju, ali eto ima ih još kojekuda, čak i većih. A tu su bila i dva dvotočkaša, koja možda i nisu moj izbor šta bih voleo da vozim, ali svakako zaslužuju pažnju. Ako ništa drugo, a ono kao umetničko delo.

(Z) Dugo godina plovim. Jako dobro znam da se više uživa u samom činu plovidbe kada je taj ljuljajući objekat manji. Veliki brodovi si više kao zgrade na vodi. U početku imate lepe predele, a posle kada se ta grdosija dokopa pučine ostaje Vam samo ta zgradurina i plavetnilo mora i neba. Jedino dešavanje je penušanje vode iza krme. Zato se moreplovci raduju kada ugledaju kopno posle više dana-nedelja-meseci na pučini. Zato i ekskluzivni brodovi hoteli imaju onoliko sadržaja i prefinjenu uslugu… Kako god, ja sam bio vrlo uzbuđen pred ovu plovidbu. Trajekti koje sam do sada probao su stvarno bili različiti i za ove godine skitanja bilo je raznih iskustava. Ali ovo čudo je bilo ogromno, po svim karakteristikama ostavljalo bez daha. Jedva sam čekao doživljaj te plovidbe.

(Crvena linija je planirana putanja u odlasku, plava je bio povratak. Nešto plavo kod mesta Aarhus i Skagen u biciklističke ture realizovane u Danskoj. Od puta u odlasku smo odstupili da bi posetili svetionik, tako da ova putanja od mesta Aalbarg odstupa od  realizovane)

  Norveška kompanija ColorLine je tada imala dva ferija pod nazivom SuperSpeed. Možda za današnje pojmove dužina od preko 211 metara nije nešto neverovatno, ali 51408 konjskih snaga je stvarno mnogo. Da dobro ste pročitali. Nije mi ni jasno kako su dosli do onih 8, i kakve uopste aparature to toliko mogu da izmere. Utroba ovog broda može da primi 764 automobila, a dužina linija za prikolice i šlepere je oko 2 kilometra, broj gostiju oko 2000.

Pokušajte da zamislite koliku bi gužvu na putu napravila ta brojka automobila, a onda pokušajte da sve to u što kraćem roku spakujete u jednu garažu. Svakako bi potrajalo, tako da je ovome posvećena velika pažnja. Poprilično veliki deo obale je preuređen i prilagođen potrebama ovog prevoznika. Poseban ulaz je za automobile, poseban za kamione. A naravno da se podrazumeva da se može i bez prevoznog sredstva pa ima i ulaz za putnike. Došli smo dosta ranije u ovaj deo Danske, imali vremena da bicikliramo, sve je bilo opušteno, jedina frka je bila kako ubaciti stvari u autić čiji projektanti svakako nisu planirali da pored putnika, planinarske i biciklističke opreme, hrane i koječega jo potrebnog za ovakvo putovanje, stanu i dva bicikla. Veliki popust smo ostvarili rezervacijom od više meseci unapred, a sada je trebalo i smanjiti visinu, jer sa biciklima bi mogli samo u taj linijski deo, a to je ckupo jelte.

Nekih mesec dana posle ovog puta sam prijateljici za kuću na selu prevozio neke stvari, i uspeo da povezem jedan orman, dve vitrine, pet stolica, desetak kesa, gomilu flaša od 5 litara, ceo sto… ne sećam se šta je još tu bilo, ali u Golfu je bilo mesta i za nas troje. Kad su me upitali kako mi je to pošlo za rukom odgovorio sam:

-Vežbao sam pred trajekt u Danskoj!

A stvarno smo svašta u Fabijicu spakovali, a ne mogu da kažem da nisam bio motivisan. Imali smo kartu za kola i tri putnika u tim kolima. Kola su bila tu, ali putnika 2, a ni sada mi nije jasno kako je to trebalo izvesti da na jedan ulaz predviđen za kola dodjemo, a da posle ja idem kao putnik na drugi ulaz, kad je sve to nešto udaljeno i bilo mi sve to nešto čudno i bezveze, tako da sam se lepo prihvatio posla, rasklopio bicikle, Nenad spustio sedište, pa lagano. Najkabastiji su ramovi, tako da je prvo pažnja posvećena njima, a pošto smo samo skinuli točkove bilo je to onako kao “rogovi u vreći”. A potom smo ubacivali bisage, rančeve, kese sa klopom i dodatnom garderobom, nekako uglavili i točkove, a onda se i sami smestili pa ajdemo lagano. Nenad jako voli svoju Fabijicu i baš mi je bilo frka da se ne istraumira ovim aktivnostima, jako smo pazili da negde nesto ne oštetimo i iskreno se nadam da smo u tome i uspeli.

Svako ima svoj način putovanja

  Posle je sve bilo rutina, sve lepo piše, postoje ljudi koji su zaduženi za utovar, sve je uhodano i fino funkcionise. Motocikli i bicikli na jednom mestu, ostali po kolonama. Kamioni i kamperi na jedan ulaz, kola na drugi, malko strmo, čudo neke hidraulike sve kontroliše i relativno brzo smo uparkirani unutra. Nekako mi najteže palo to čekanje parkingu.

Ulazak na feribot, nas je zapao ovaj pramčani

  Kada smo izašli iz garaža i krenuli u to neko prvo istraživanje malko me uhvatila panika da li je uopšte moguće snaći se, čak i pored nekih skica sadržaja, ali iako ima 9 spratova, nije sve svima dostupno, pa mi posle nekog vremena skroz polazi za rukom. Stvarno su o svemu mislili, sadržaju su postojali i za najstarije i za najmladje. Ovde je bila i poslednja menjačnica, eh da sam to tada znao. Eh i da sam znao da su cene koje mi deluju velike, ipak primetno manje nego kad kročimo na Norveško tlo. Al dobro, sta da se radi, još u Nemačkoj sam se odrekao kafe, iako sam izrazita kafopija, pa mi sada to više ni ne treba, ali gladan sam i počinje glava da me boli.

Oće to valjda jedno sa drugim, a možda je i vetar kriv, a možda je i zato što zbog svega što se dešavalo zaboravljam da čovek mora nekada i da jede. Zadovoljavam se sa nekim čudnim smokijem, mislim nema to baš neke veze sa tim populatnim flipsom, mada jeste neki flips ali drugog oblika, manje slan i preliven čokoladom. Prvo je potrebno priviknuti se na ukus smokija u obliku roga koji jeste malko manje slan, ali čokoladasti preliv je sladak, pa sad… ma dopalo mi se, samo treba malko pauza praviti jer posle nekog vremena hrskanja dotičnog proizvoda počinje da jača slani ukus. U međuvremenu se i Nenad pojavljuje, konstatuje kako bi mogao celu kesu da utamani. Tražili smo mi to posle, i nalazili, ali baš je skupo bilo, mada fenomenalno nadoknađuje potrošenu energiju, prosto savršen proizvod.

Malo slika iz plovidbe:

Zanimljivo mesto za spavanjac u toku plovidbe

   Nedostajao mi je moj zlatni retriver Maza, pa mi je privukao pažnju ovaj kucov.

Iako ne izgleda baš tako slatko i dobroćudno bio je baš super lik. Malo duže sam bio u blizini. Kucov je obožavao da lizne sve koji su hteli da ga maze. Gazdu je lizao u slobodno vreme kad nema novih priajtelja. A kako se zvao, e pa to zasigurno ne bih zapamtio i da je imao samo jedno ime, a dotični gospodin ih je imao mnogo. Ko god da je pitao gazdu kako se zove pas dobijao je drugačiji odgovor. Na kraju je jedna devojka upitala: -Pa kako sad …. zar niste rekli …..?, na šta je dobila odgovor: -Ma on se odaziva na sva imena!

  I tako eto fotkica psa koji se sprema da žnjofne dotičnog mladića sa cvikerima, u čemu je i uspeo, al je bilo suviše brzo da bih ja uspeo da to ufotkam, a koji ima mnogo imena i na sve se odaziva… Sladak je, zar ne? Baš ste poželeli njegov hrapavi jezik preko vašeg lica? Malko i bala sa strane po garderobi ako već i to ne uspe da podeli sa vašim obrazima?

Prošlo je i to vreme plovidbe, dotična grdosija se ni jednom nije zaljuljala, jedino sto je ostavljalo utisak neobičnog je zvuk kristalinih čaša u djutifriju koje su blago zveckale. Prvi pogled na kopno je bio ovaj koji vidite na sledećoj fotografiji. Iako nije bilo kasno, i bila je ok vidljivost, valjda zbog te blizine severu kada se slika horizont  prema suncu, kao da nema boja, deluje da je dosta kasnije, iako jos nekoliko sati neće pasti mrak.

  Eto morao sam i da slikam ovog “Rundova”. To je već bilo kada smo krenuli u garaže, u kolima ispred u gepeku je teta ostavila ovog psa. Kada je dosla i otvorila, bio je jako tužan, morala je dugo, dugo, da ga mazi, a ja sam iskoristio da napravim ovu sliku. Sladak i tužan kuca.

  A potom je usledio izlazak. Huh, koliko li se samo na ovo čekalo. Mnogo nepredviđenih okolnosti je moglo da ovo spreči. Dosta je unapred sve planirano, eto umesto trojice bilo nas je dvojica. Pošto ovo nije obično putovanje nego biciklističko-planinarska tura trebalo je i trenirati. A samo jedno izvrtanje noge ili neki pad su bili dovoljni da spreče celu akciju. Iako sam pazi više nego ikada do sada bilo je scena kojih se baš nerado sećam. 1600km sam prešao na biciklu i to u zemlji Srbiji gde biciklista baš i nije dobrodošao na puteve, imao i par padova, srećom bez posledica. Na ovo putovanje bez kondicije se ne može, mislim da nikada nisam bio spremniji, a posle se ispostavilo da je to u poređenju sa prosečnom norveškom planinarkom poprilično smešno i jadno.  Kako god eto nas tu sada, izlazimo, prolazimo carinsku kontrolu koja je dijametralno suprotna carniskim punktovima, na koje je neko ko veći deo godine provodi živeći u Srbiji navikao. Čika carinik je samo mahao sa vrata svoje “Ordinacije”, vozila su izlazila i prolazila i prolazila…

  Posle upućenog pozdrava brodiću koji nas je izuzetno bezbedno i profesionalno prevezao, krenuli smo sa našom turom. Pogled nam ulepšava i dotični jedrenjak sa tri jarbola, u suštini sve je bilo lepo, samo da smo mi tu gde jesmo i da sve ispadne kako smo planirali. A bilo je dosta nepoznatog i dosta neizvesnosti, ali i mnogo lepog nas je čekalo, pa je vredelo upustiti se u sve to.

Ne zamerite ako neke stvari opisujem možda euforično, ipak je sve ovo bilo 2010. godina, samo što su nam dozvolili bez viza da putujemo, bio sam kao pušten sa lanca, veći deo teksta je napisan sledeće godine, sada samo malo prilagodjavam i dodajem ponešto… Retro putopis, jelte  

 Kraljevina Norveška sa nešto manje od 5 miliona stanovnika i oko 320 hiljada km2 je retko naseljena zemlja – svega 16 stanovnika na km2. Ne računajući ostrva i fjordove, dužina obale je 2650 km. Osim skandinavskog kopna, Norveškoj pripadaju i ostrva na severu (Svalbard na 78 stepeni geografske širine, i Jan Mezen blizu Islanda gde žive polarni medvedi) ali i neka ostrva koja su geografski na drugoj strani zemljine kugle (Antarktik). Ime zemlje potiče od Nord-weg, u prevodu: severni put. Misli se na morski trgovački put duž obale Norveške kojim su dugo vremena ka Oslu prevožene kože polarnih medveda i kljove morževa.

__Sad bi trebalo da ide interesantniji deo…__

(N)   Kada planiramo posetu nekoj zemlji, obično pogledamo spisak glavnih atrakcija i od njih izaberemo par za koje smatramo da ih vredi pogledati iako su sastavni deo današnjeg potrošaćkog društva. Zatim oko tih atrakcija u planu puta nadograđujemo naše dalje želje, gledamo u mapu i uobličavamo detalje. Često se desi da nešto u plan puta zaglavi samo zato što je bilo usput, na putu ka glavnim atrakcijama i još češće se dešava da nešto takvo i prevaziđe glavnu atrakciju.

Norveška je zemlja prirode. Oslo ne važi za preterano lep grad, dok su ostali veći gradovi manje-više nedostupni našoj maršruti (Bergen je previše izolovan na zapadu, Trondhajm je previše severno). Jedini grad koji ćemo posetiti je Stavanger u čijoj blizini je jedna od najvećih prirodnih znamenitosti Norveške – čuvena litica Preikestolen. Sigurno ju je svako od nas već nekom prilikom na nekoj fotografiji video, često i ne znajući gde se dotična stena nalazi.

Tokom pretraživanje informacija o Norveškoj, sasvim slučajno nalećem i na fotografiju Kjeragboltena, vrlo interesantne stene zaglavljene u procep između dve litice. Da bi stvar bila dramatičnija, 984 metra ispod se nalazi plava voda norveškog fjorda, a do stene vodi kozja stazica… Otkrivam da se ova stena nalazi u istom fjordu kao i Preikestolen i odluka pada. Planiram jedan dvodnevni krug koji bi, osim atraktivnog puta za bicikl, obuhvatio ove dve atrakcije.

Za početak posećujemo Stavanger.

  Sa oko 120 hiljada stanovnika, to je treći najveći grad Norveške i kolokvijalno je poznat kao naftna prestonica Norveške. Grad je pod snažnim uticajima nove naftne politike kao i velike imigracije iz Istočne Evrope. Najstarija norveška katedrala (izgrađena u prvoj polovini 12. veka, jedina norveška građevina skoro nepromenjena od 14. veka) se nalazi u centru ovo grada, a grad ima i nekoliko prelepih jezera. Breiavatnet se nalazi u samom srcu Stavangera, dok su Mosvatnet i Stokkavatnet van grada. Duž obale južno od grada su brojne peščane plaže, a najbliže je Sola.

Grad je osnovan u 12. veku kao centar crkvene administracije. Kao takav je bio sve do reformacije u 16. veku, a posle osnivanja Kristiansanda u Stavangeru nestaju uticaji crkve. Najvažnije aktivnosti u gradu su vekovima bili brodogradnja i konzerviranje hrane. Tek 1969. sa otkrivanjem naftnih nalazišta u Severnom moru, grad doživljava novi procvat jer je izabran za sedište naftne industrije Norveške. Grad danas je prepoznatljiv i po nadprosečno obrazovanoj populaciji – više od 31% Stavangeranaca iznad 16 godina je završilo fakultet. Grad je proglašen za evropsku prestonicu kulture za 2008. a svakog maja je domaćin velikom Džez festivalu.

Stari Stavanger (Gamle Stavanger) se nalazi odmah pored centra i veruje se da je to najveća grupa drvenih kućica u Evropi. Posle Drugog svetskog rata malo je falilo da se realizuje plak kojim bi se sve drvene kuće zamenile novim modernim. Stari grad zahvaljuje za svoje očuvanje tadašnjem gradskom arhitekti Einaru Hedenu. 1956 je sproveden plan konzervacije dela grada zapadno od Vagena. Tamo se danas nalazi oko 250 kućica i to je mesto gde se oprobavaju i nove urbane arhitekte ali i dalje je opstao ukus istorije. Centar grada je maleni i intiman, uskih ulica i bez saobraćaja. Jedno je od retkih mesta gde se povrće može kupiti direktno od farmera i to svakog radnog dana cele godine.

  Prepodne koje provodimo u Stavangeru je kišovito i sivo. Grad je prelep, prošetali smo centrom, videli velike lađe i luksuzne jahte u molu, posetili i stare drvene kućice koje gradu daju jedinstveni pečat. Obavili smo i prvo snabdevanje hranom u jednoj prodavnici i uverili se u to kako su Srbija i Češka jeftine.

Popodne krećemo sa avanturom. Autom izlazimo iz grada i parkiramo u predgrađu, tačnije u Lauvviku, koji je pristanište za trajekte koji dolaze iz fjorda Lysen.

 Plan je da biciklima vozimo ka planinama, dolinom Sirdal, dalje sve vreme južno od fjorda (koji će nam biti zaklonjen planinama) uzbrdo do Orlovog gnezda na oko 900m visine. Orlovo gnezdo se nalazi na sedlu, oko 120km je udaljena od Lauvvika i to je polazišna tačka za nekolikočasovni treking na Kjeragbolten. Posle tog planinarenja bi nastavili vožnju, tačnije strmim serpentinama se spustili u Lysebotn – to je seoce na samom kraju Lysen fjorda i iz njega bi se brodićem vratili za Lauvvik.

Trek celog kruga + Preikestolen

 Pre polaska (oko 5 popodne), koristim priliku da detaljno očistim lanac svog bicikla u nadi da je tu uzrok nesnosnog škripanja koje me je pratilo tokom uvodnih vožnji u Danskoj. Zaista, čim smo započeli sa vožnjom imao sam priliku da uživam u tišini. Saobraćaj oko nas skoro nepostojeći, bicikl ponovo tih, a vreme mirno – kao pred oluju. Ipak, u dubini duše smo bili pomalo nesigurni.

  Celo prepodne je padala kiša, vreme ni sada ne deluje stabilno – a tamo gde smo naumili može biti samo još nestabilnije. Nemamo baš ni potpunu predstavu kako to izgledaju norveški putevi, da li je sve baš tako pusto kao što kažu naše informacije i hoće li uvek biti prilike za sklanjanje od nevremena. Ipak, kako lagano napredujemo – tako se i samopouzdanje vraća. Pa, ne može jedno prepodne provedeno u kišovitom Stavangeru da nas uplaši! Potkad prođe neko auto, tek da nam da do znanja da nismo potpuno sami na ovoj planeti, što je bilo sasvim prijatno saznanje. Ono malo manje prijatno je kiša koja ponovo počinje lagano da pada i tera nas da po prvi put aktiviramo kabanice u toku vožnje. Nije to bilo ništa strašno, posle nekog vremena je ponovo prestala te smo se tako i osušili…

  U dolini Sirdal oko pola 11 uveče odlučujemo da je dovoljno za danas. I dalje je dan, ali nas čeka dalji uspon dolinom i pitanje je da li će još biti ovako finih mesta za šator. Pored toga, računica jasno kaže da imamo dovoljno vremena sutradan za ostatak puta biciklom i planirani treking na Kjeragbolten.

  Ipak, ono na šta nismo računali je ponovna kiša. Nije to bio kratki pljusak nego ona najgora i najdosadnija novembarska kiša koja je besomučno dobovala po šatoru od ranog jutra. Složili smo se da ne ustajemo dok ne prestane, te smo tako doručkovali, dremali, meditirali i strpljivo čekali. U tri popodne nas kiša konačno pušta da izađemo iz šatora, ručamo i spakujemo se. Nešto posle 4 krećemo dalje u nadi da smo sa kišom već dovoljno ispaštali i da bi pravedno bilo da sada nekoliko dana nemamo takvih problema. Kasnije će se ispostaviti da isto misli i onaj što odvrće nebeske slavine, te smo narednih dana zaista bili više nego srećni sa vremenom.

  Predeli kroz koje prolazimo su nestvarni. Ponegde neka kućica pored puta, vikendica ili salaš. O selima nema ni govora – ta imena sa kružićima naselja na mapi su ipak samo geografski pojmovi, raskrsnice sa eventualno benzinskom pumpom i nekoliko kuća. Prolazimo i pored kuća čiji krovovi su pod zemljom iz koje raste trava. Navodno je to sjajna izolacija. Nekako ne mogu da se oduprem utisku da na plafonu ipak imaju fleke od vlage, kako god da su fino izolovani.

  Odvojili smo se iz sirdalske doline na poslednjoj raskrsnici ulevo na put koji će završiti u Lysebotenu. Ali pre toga se moramo popeti još dosta više deonicom puta koja predstavlja vrhunac ovog dvodnevnog izleta.

  Kasno je uveče, taman bi racionalno bilo sići direktno u Lyseboten ali mene i dalje privlači taj Kjeragbolten. Ceo ovaj dvodnevni krug sam osmišljavao još za leto 2009. upravo kako bi se uklopio u šetnju do Kjeraga koja je bila osnovna zamisao. Sa Zoranom se dogovaramo da ne odustajemo, obzirom da nema noći i da smo kasno popodne krenuli sa vožnjom – možemo da se okušamo i kako nam ide treća smena.

Kjerag i Kjeragbolten… još jedno vredno iskustvo

(Z)  Dani su stvarno dugi na tom severu. Dopalo mi se to. Bilo je oko jedanaest uveče, a još se lepo videlo. Na parkingu odakle običan turista kreće da poseti čuvenu zaglavljenu stenu mi je Nenad priznao da je celu vožnju osmislio baš zbog ovoga što nam je sledovalo.

 Nisam mogao da verujem, u momentu me je zadivio. Imali smo prelepo bicikliranje, savladali lepe visine, osetili prve napore, uživali samo tako. Kako mu je pošlo za rukom da to iz fotelje osmisli, da bude tako dobro. Znam da dosta Čeha posećuje ovu zemlju i da je dobar sa Češkim i da se informiše od njih, ali opet. Pokušao sam da to prenesem na zemlju u kojoj živim, siguran sam da bi tu bila gomila “praznih” kilometara. Norveška je definitivno zemlja u kojoj važi pravilo: -Kuda god da kreneš je lepo!

E pa dobro, videćemo mi još to. Za sada ajde da posetimo taj čuveni Kjeragbolten, veliki kamen zaglavljen u pukotini izmedju stena planine Kjerag (Kiragg).

 Stajemo ispred infopulta, u ovo kasno toba ništa ne radi, ali nije nam to ni bitno, niko nam ni ne treba. Lepo nacrtali da ne idete sa stiklastom obucom i u papucama, ali možete da povedete četvoronožnog prijatelja. Jasno nam je da je ovo destinacija koju posećuje mnogo ljudi i da je sve bezbedno, a mi kao ozbiljni planinari možemo sve, ili bar skoro sve i da je ovo igra za nas. Eeeehhh, da li će baš tako da bude.

( fotografija je sa neta, mi eto nismo uspeli   )

 Nenadu je sve ovo jako bitno. Ne mogu da kažem da meni nije, ali možda ne toliko. Osnovni motiv mi je da stanem na tu famoznu stenu i da se slikam, da imam fotku odatle. Pih, i nije neki jak motiv. Da li je to dovoljno? Svesni smo da i to malo mraka što nam sleduje će se dogoditi baš kad budemo tamo negde među stenama, da smo sve vreme na 700-900m iznad fjorda, da nije baš pametno da idemo po mraku, da ne poznajemo teren…. itd. Da smo pametni da dremnemo da jutra pa onda lagano. Ali u 7 ujutro nam krece feribot, ne uklapa nam se, ili da idemo sada, ili da se spustimo lagano dole i sacekamo jutro. Eh sad, sve ovo prosli, tu smo sada, i da odustanemo. Ma daj, ne dolazi u obzir. Nije nam trebalo puno razgovora da prelomimo. U svakoj Nenadovoj rečenici sam osećao da želi da krenemo. On je poprilično racionalan i pametno razmišlja i znam da sigurno neće u neku ludost, prolazi mi kroz glavu scena kada smo prelazili Švarcvald alpe. Tada je on bio jedini koji nije bio za tu ludost, (pardon, avanturicu kroz sneg i lavinozni teren biciklima).

 Ljudi sa kojima možeš da se upustiš u putovanja biciklom, posebno kao ovo naše, ne nalaze se baš lako, i ako vidis da je nekome stalo do nečega normalno je da to prihvatiš. Tako sam i ja ovo sada prihvatio, nije mu trebalo da me nagovara, a i nije me nagovarao. Kada dođete sa najsevernije poluostrvo sa najjužnijeg poluostrva evrope, svakako da Vam ne treba neko nagovaranje da bi nešto videli i posetili, pogotovo tako nešto kao što je sada bilo ispred nas. Naravno da idemo, stavićemo nove baterije u GPS, nikakve trekove nemamo, ali bar se nećemo izgubiti, ostavljamo bicikle vezane za neku ogradu i sve stvari na njima. Nosimo fotoaparat i stativ, jer kako bi drugčije mogli po mraku da napravimo fotku na tom velikom kamenu i krećemo.

  I samo što smo krenuli…. iznenandjeeeenjeee… sva sreća pa nemamo štikle… Ovo je ipak šala, ali put uopšte nije bezazlen. Hodate kao po nekoj zaobljenoj ploči (pločama), možda je tako najbolje da je opišem. Srećom nije klizavo, i eto stavili su neke stubiće i lanac. Da toga nema bilo bi baš opasno. Ovako lagano uz taj lanac, pazi na fotoaparata, drži stativ, malko klizavo, lanac se mrda. Nenad mi prebacuje što sam poneo stativ. Pa što jes, jes… idem kao neki hrobi daba, al ne pada mi na pamet da ostavim dotično fotografsko pomagalo, jok i tačka.

Ne mogu se baš pohvaliti sa markiranjem, slovo T koje je neka njihova markacija ne nalazimo baš često, a postavljaju i kao neke hrpice kamenja, ali tih hrpica je bilo kojekuda. Baš imamo problem da napredujemo kako bismo želeli. Pa još kad na sve to krenemo tvrdoglavo svako na svoju stranu, pa se pogubimo, a kartu nemamamo, a Nedan je baš obožava, a nemamo ni neke vajde od GPS-a, a Nenad ga baš ne voli. Pa kad se sve to lepo skupi, vrljava markacija, hrpice kamenčića kojekuda, neke pukotine, besmislenost navigacije i topografije, dve tvrdoglave-premorene-nenaspavane mazge i ko zna šta još… e onda bude avantura i lutanje.

 A išlo nam je onako, nekako, nije da nije, išlo nam je, al lagano. Previše je to bilo lagano, toliko previše da je mrak uspeo da nas uhvati, a da bude još zaguljenije krenula je i neka magla da se valja ka nama. Stvar je dodatno uozbiljilo i to da su se baterije u GPS-u previše brzo praznile. E samo nam je još i to trebalo. Stavio sam nove, ali bile su pozajmljene i očito ne baš u najboljoj kondiciji. Tjah, nauk za ubuduće, neće se više ponoviti. No to je za ubuduće, šta sad da radimo.

 U jednom trenutku smo se skroz razdvojili. Bila je neka stena, skrenuo sam levo, i učinilo mi se da je i on krenuo tim putem. Ali sad ga nema, stao sam da ga sačekam, i čekao, čekao. Ajd nazad, nije puno trebalo, čekao me je na mestu gde se eto tako nismo razumeli. Dobro je ispalo, ali totalno me zbunio komentarom da je od nekog čoveka pomislio da sam ja i krenuo drugim putem. Ufff, kako sad to, da li je moguće da nismo sami u ovoj nedođiji u ovo doba. Očito da nismo bili, svašta se eto događa, šetaju tako planinari po mraku planinom Kjerag. Od tog trenutka smo bili poprilično pažljiviji.

 Ali i ono malo motiva što sam imao, sa maglom je nestajalo, nekako sam bio i loše volje, umor je bio popriličan, trebao mi je san. Moj prijatelj je to ipak sve bolje podnosio, mladji je, valjda godine čine svoje. Ima i više vremena i mogućnosti za treniranje. S vremena na vreme pogledam stanje baterije na gps-u. Deluje mi da je sada već alarmantno, brine me vidljivost zbog magle.

Dvoumim se već neko vreme, i šta ću, predložih da se vratimo. Delovalo mi je da ima dosta razloga za taj potez. I bi prihvaćeno iz prve!?! Pobogu prijatelju moj, pa što to tako lako prihvati, šta ti bi u tom trenutku, što se bar malo ne pobuni. Gotovo sam siguran da je situacija bila ozbiljna, ali eto nadao sam se da ćemo još malo napred. Tada u tom trenutku nismo ni znali koliko je to “malo” bilo stvarno malo. A bilo je baš malo. Pih… i još jednom Piiiihhh…

Vratili smo se ipak nekako relativno lako, magla nas nije stigla, a i mrak je lagano odlazio. Malko pokunjeni ćutimo i pakujemo se, sleduju nam neke fenomenalne serpentine, koje se da bi bile još interesantnije i u duhu ove zemlje, u jednom trenutku završavaju u tunelu. To jes ne završavaju, samo nestaju, ali se nastavljaju bar malo. Fenamenalno mi je to sada kada kucam, želim ponovo tamo, želim i da se popnem tuda, da uživam i tom događaju.

The Lysebotn Road

 Lisebotn put (The Lysebotn Road) se smatra jednim od najlepših puteva u Evropi. Dugačak je 25.5km i sastoji se od 27 serpenitna i tunela (1.1km) pri dnu u kome serpentine ne prestaju i ima tri switchbacks, da bi sve to bilo još interesantnije. Preporuka je i za motor i za kola, kažu da je osećaj kao da ste na rolerkosteru. Ne pominju baš bicikle, valjda zato što je jako teško. Ali zato je izazov veći. 932 metra nadmorske visine treba savladati. Fotografija nije naša, sa neta je. Ali ja zato tamno plava linija na mapi naša putanja. Deo gde prestaje je taj pomenuti tunel, pogledajte kako ide (crvena linija). Vredi pufkanja?

Tada sam bio premoren, bilo mi je hladno, išao sam lagano, dosta sporije od mog sapatnika, malko pod utiskom trekinga koji smo napravili, poraza koji smo doživeli. Na slici dole može da se vidi koliko smo bili blizu, crveni kvadrat je ta čuvena stena, plava linija naša putanja.

Sada sam na sve ponosan, i drago mi je što nam je to ostalo da ponovo posetimo taj kraj, što me je naučilo da prirodu ne treba potcenjivati. Jeste to turistička destinacija, ali je lakoća definisana sa tačke jednog Norvežanina. Valjda će uskoro i vreme za popravni…

(N) Osvanuo je prelep, sunčan dan. Brodić koji će nas prevesti nazad do Lauvika (periferija Stavangera) polazi već u 7.20 ujutru – a sledeći je sutradan u isto vreme. Ja sam legao i sklopio oči na sat vremena, dok se Zoran grejao krčkajući pasulj. Eh, kad muka čoveka natera da za doručak priprema pasulj…

Neko spava, a neko fotografiše jutro u fjordu..

 Bilo kako bilo, nešto posle sedam ulazimo u brodić, temperatura se lagano diže te se tako raskravljujemo i čak vreme provodimo na vetrovitoj palubi. Vozimo se duž celog Lysefjordena koji je dugačak preko 40km i divimo se strmim liticama koje se ukopavaju u tirkizno plavu vodu.

  Neki upiru prst ka nebu pokazujući na Kjeragbolten, kamen kome protekle noći nismo uspeli da se primaknemo. Ja bez naočara ne kopčam koja od milion stena je Kjerag, ali mi je i tako svejedno. Pejzaž je predivan, nebo plavo, a je neispavan i neću sad lupati glavu time.

  Nešto kasnije prolazimo i ispod Preikestolena na koji nam putnici skreću pažnju. Ne izgleda baš kako sam ga zamišljao, ali takođe me to mnogo ne uzrujava. Iovako je cilj da sa njega posmatramo fjord – a ne obrnuto.

   Preikestolen je naš sledeći cilj. Auto nalazimo gde smo ga i ostavili pre dva dana, prepakujemo se i odmah krećemo u nove avanture. Vozimo se jako kratko, zapravo ferry nas prebacuje na drugu stranu fjorda (ili zapravo treću, obzirom da se fjord račva pa ima više od dve obale) i parkiramo se u podnožju Preikestolena.

  Već po ogromnom krcatom parkingu nam je jasno da je ovo jedna od najvećih norveških atrakcija. S pravom! Iako je turista oko nas bilo i previše, nikako se nije mogla ne primetiti predivna priroda kojom se penjemo. Pogled na nepregledne šume, na jezero u daljini, na jezerca pored puta…

Staza vodi kroz sasvim lepu prirodu…

Jezerca, onako usput

…i konačno stižemo do provalije. Još korak i daleko ispod nas vidimo plavo tirkiznu vodu Lysefjordena. Istu onu vodu po kojoj smo tog jutra plovili brodićem.

  Naša stazica sada prati provaliju sve do krajnjeg odredišta – veličanstve 600m litice koja izranja iz Lysefjordena – do Preikestolena. Koliko god od fotografija zastaje dah – uživo to ostavlja jači utisak.

  Ovo je jedna od retkih prilika da mi turisti nisu pokvarili doživljaj, svi nekako iskreno uživaju u ovoj izvrnutoj prirodnoj kreaciji – a ono što mi je najbitnije, sve je ostalo kako je Majka Priroda i stvorila. Nema nikakve kapije gde bi čuvar prodavao ulaznice, nikakve ograde koja bi štitila neoprezne od pada, nikakav kiosk sa viršlama, nema čak ni prodavaca suvenira… I mi se kao najgori turisti ovde slikavamo u najrazličitijim pozama.

Neverovatno je koliko ovde sveta svaki dan dolazi, a opet nesreće nisu dokumentovane. Tek po koje samoubistvo… Još malo se penjemo kako bi ovo videli i iz ptičje perspektive, a onda sledi povratak nazad.

  Ovaj dan je bila baš vrućina, kasnije će se ispostaviti da je ovo bio najtopliji dan našeg putešestvija. Tako dehidrirani smo sišli do parkinga i ovaj tročasovni izlet smo krunisali sladoledom. Gledamo u mapu i planiramo kuda dalje. Dan je prelep da bi smo sad legli u hladovinu i odmarali se od šetnje ili neprospavane noći. Idemo dalje na sever, do 150km udaljenog Roldala gde ćemo se ulogoriti i odmoriti. Posle 6 dana, prvi put noćimo u zvaničnom kampu – vreme je za tuširanje!

(Z) Neverovatno je bilo koliko smo sreli Hondi Goldwing, mislim da je trećina motocikala bila ovaj model. Trećina su bili Harliji i to u baš velikim grupama, a trećina svi ostali. To onako generalizovano. Kada vozite bicikl i to u nekoj slabo naseljenoj zemlji, onda vozite puno vremena u tišini. E sad Harli i nije tih, V mašina kojoj maltene čuješ otkucaje srca. Mislim ti otkucaji su više kao pucanje, to je bolji opis, ali kada je jedan. Kada ih ima pedeset, e onda je to grmljavina, ali prava. Setio sam se filmova gde se maltene trese zemlja kad nailazi neka velika grupa. I tu sam video njihovo pozdravljanje, nikada pre, nikada posle. Svi mi imamo taj pokret ispružene leve ruke kada se javljamo jedni drugima. Ali ovde sam video da postoji kontakt. Kada su se mimoilazile grupe, prilazili su sredini puta sa ispruženom levom rukom. Većini je to polazilo za rukom, mada je bilo i onih koji nosu baš toliko prilazili. Možda je to članovima ovog foruma poznato, ali eto ja sam samo tada video. Ostavlja utisak itekako.  Vrtim ja tako pedale, u nekim svojim mislima, prelepa priroda, maštam o princes krofnama, kad kreće zvuk motora, pa se to pretvara u grmljavinu, pa nije dovoljna jedna grmljavina nego se čuje još jedna, pa se te dve grmljavine mimoilaze prilazeći jedna drugoj, pozdravljaju, ne zaustavljaju, idu dalje…

Da se vratim na ovu Hondicu, bio je to par, toga dana smo ih baš više puta sreli, čak i u istom kampu smo noćili. On vozi GoldWing-a, ona nešto manje, (mada skoro sve na dva točka je manje od ovog čuda) sećam se samo da je bilo crvene boje. Onako ženstveno mi delovalo. Prikolica je originalna, ali lik nije uklopio boje pa sam samo slikao motor. U kampu su iz prikolice izvadili i sto i stolice i svašta nešto. Hedonizam na nivou. Ko zna, možda prate forum pa se prepoznaju na slici ispod

Huh, kad li će moja Hondica da se provoza nekim norveškim trajektom… tri godine živim u nadi, a sve je komplikovanije… Uvek se nadje neko ili nešto da me spreče u realizaciji.

 (N) Roldal mi je na mapi izgledao kao idealno mesto za početak dvodnevnog kruga biciklima:

Najpre uzbrdo, serpentinama, uzanim putićem preko visokogorskog sedla, a zatim uživamo u zasluženoj nizbrdici do mestašca Sauda. Pomenuto sedlo i nije tako visoko, daleko od visokogorskog, ali obzirom na pomerenu granicu vegetacije u Norveškoj, visina 932m ipak ostavlja takav utisak.

Sasvim fin pejzaž za odmaranje duše

Norveška nema problem sa strujom. Skoro sva struja se dobije hidro-centralama. Sreli smo puno akumuacionih jezera. Lako je njima da se zezaju kad toga imaju gomilu. Onda to puste nekim cevima, pa negde dole bude neka hidrocentrala koja pravi struju. Ali nigde nismo videli da je nešto uništeno, da su jezera presušila, da je neko pakovao reke u cevi i sl. Samo po obali može da se prepozna da je to akumulacija. Iako su skupa država, struja nije.

  Od Saude put pedesetak kilometara vodi pored Aknefjorda, usput stajemo da se divimo jednom vodopadu – a kasnije popodne počinje kiša pa nam vodopadi nisu bili potrebni.

Ovog puta smo samo navukli kabanice i pravili se da ne primećujemo kišu, u Norveškoj je to najbolji recept za preživljavanje. Bez problema ovaj dan prelazimo 120km, tako da nam za sutra ostaje još stotinak.

Jedan od nebrojeno vodopada, ni ime mu ne znamo

Treći jul ponovo sunčan, a pred nama je deonica koja na mapi i ne obećava nešto posebno. Krug sam odabrao stavljajući kartu na one serpentine koje već imamo u nogama, a ovaj ostatak je samo običan put koji moramo preći da bi smo se vratili u Roldal. Međutim, kao što to često biva – kada se ne nadaš, imaš veliku verovatnoću da se prijatno iznenadiš i nabasaš na neku, među turistima još neotkrivenu atrakciju. Ovog puta nam se to i desilo. Najpre se od glavnog puta odvaja biciklistička staza koja prolazi kanjonom pored brojnih slapova i mini vodopada. Meni je to bilo simpatično, ali Zoranu koji voli vodu izgleda još simpatičnije. Naime, negde pri kraju te staze sam stao da ga sačekam i čekao i čekao i čekao. Već sam se brinuo šta bi sa njim, kad – eto njega sa osmehom razvučenim preko celog lica i fotoaparatom u rukama i objašnjava kako je snimao slapove. Hajde, drago mi je da je oduševljen, ali voda kao voda… Prati nas u raznim oblicima (fjordovi, jezera, vodopadi, kiša, slapovi…) tokom celog putešestvija i nisam baš imao predstavu kako to može ostavljati utisak gledajući je na malom ekranu kako se pomera i žubori.

Rullestadjuvet Gorge:

Međutim, ni ne slutimo da glavno tek dolazi. Bližimo se jednom velikom tunelu i jasno nam je da kroz njega biciklima nećemo proći.

Tunel nije za ovce i bicikliste. Moramo okolo…

…ali, ne bunimo se!

Alternativni put…

(Z) Gde god da kreneš, neki vodopad ima sigurno. Ali se nisam proslavio sa fotografijom. Umor me je stigao, nakljukao sam se bio isotonikom i whey proteinom da bih popeo ove serpentine. Stvarno ih nisam očekivao za kraj dana. 8-10 sati smo provodili u vožnji obićno)

 Na mapi je stidljivo nacrtana obilaznica paralelno sa tunelom, ali u realnosti je to izuzetno atraktivan planinski putić koji vrluda krajem koji me podseća na Dolomite. Priložene fotografije će zameniti moje dalje opise, samo ću reći da je ovo bio više nego dostojan kraj ovog prelepog dvodnevnog izleta.

…sa bonus serpentinama i

… bonus jezero.

I bonus neke baretine… recimo a la Marinkova bara, ili neka lokalna bara… ma voda svakako .

Ozbiljan trpezarijski sto. Možda u medjuvremenu stigle i stolice?

Veče koristimo za novo pomeranje baze. Sada autom prolazimo kroz pomenuti tunel i preko gradića Odda dolazimo do podnožja Trolltunge (Trolovog jezika).

Još neke fotografije, eto tako…

(Z) Tokom ta dva dana bicikliranja smo naišli na više vodopada. Jedan je bio baš veliki. Uopšte to nije bilo u planu. Nismo ni znali za njega. Samo smo eto tako biciklirali i u jednom trenutku sa naše desne strane se pojavljuje njegovo veličanstvo Naravno da sam napravio gomilu fotografija, čak i neki filmić. Evo neke…

Obratite pažnju na drveće. Nije malo, a deluje na slici kao da su neku žbunčići

Meni se sve to vrlo dopalo, stvarno je to čudo ostavilo utisak. Nastavili smo dalje. Ne znam šta mi bi da se posle nekog vremena okrenem.

Totalno sam bio iznenadjen. Na onim gore slikama je samo ono malo parče iznad puta. Tek kad sam došao kući, skinuo trekove na komp, skapirao sam da smo bili pored jednog od najviših vodopada u norveškoj, 612metara je pad vode. Njegova visost se zove Langfoss.

Evo i neki linkovi… nadam se da je nekome zanimljivo i da ne davim. Inače malo posle je bio još jedan veliki vodopad. Pojma nismo imali… Ostalo za neki drugi put. Akrafjord definitvno treba ponoviti…

TROLOV JEZIK I MALI PREIKESTOLEN  

  Već je popodne, sedimo na Preikestolenu. Na Malom Preikestolenu, kako smo ga nazvali od milja – jer ne može se porediti sa svojim imenjakom kojeg smo posetili pre neki dan. Ovo je skromna vertikalna litica sa malim previsom, za norveške standarde na koje smo se već privikli – ništa posebno. Ipak, ovde vlada mir i ničim narušena tišina. Od pre pola sata, kada smo odlučili da nastavimo planinarenje od Trolovog jezika dalje, skoro smo sami. Ovom stazom se definitivno ljudi mnogo ne kreću, jer smo čak imali i probleme da odredimo gde je cilj naše šetnje i da li smo slučajno skrenuli sa staze.

 Tog jutra ipak nismo bili sami u podnožju planine. Da smo uranili, nismo! Pošteno smo se naspavali, znajući da smo već na startnom mestu još jednog trekinga norveškom prirodom – samo je bilo potrebno doručkovati i spakovati to malo najneophodnijeg – hranu, vodu i naravno kabanicu. Odmah smo uočili žičaru koja bi nam uštedela sat vremena strmog uspona i obzirom na vreme kada smo ustali, umorne noge od prethodnih dana – odlučujemo da popunimo poslednja dva mesta u Trallebanenu.

Čovek koji sa ovim upravlja je negde gore.

Privukla nas je i konstrukcija ove uspinjače. Izgleda kao jedan vagon srednjevekovnog voza, bez krova, nagnut 30 stepeni (u skladu sa usponom), a u toku vožnje se uspon i poveća, tako da se smo se osećali kao u luna parku. Sa tom razlikom da je ovo stvarno prevozno sredstvo i da ispod nas vidimo provaliju od 400 metara. Temelj konstrukcije za šine u toku vožnje škripi – drveni je i dotrajao je. Uspinjaču već godinama hoće da zatvore – ali eto, imali smo sreće da se njome popnemo na Magelitop, na visinu 850m, pre nego što je ukinu ili izgrade nekakvu metalnu modernu šklopociju.

 Na Magelitopu je počela naša šetnja. Osećali smo se kao na Karpatima, na visini oko 2000m. Već smo bili iznad šumskog pojasa, otvoreni teren je pružao predivne poglede. Tu i tamo bi videli neki potok, prošli pored nekog jezera – gorskog oka,… U sred te divljine, moj altimetar je pokazivao jedva nešto više od 1000m.

Bilo je ljudi koji su, kao i mi, napredovali ka Trolovom jeziku (Trolltunga) iako smo videli putokaze do još nekoliko, sigurno zanimljivih, lokaliteta. Trolov jezik je… teško je to za objasniti, jedna sličica će mi pomoći.

Možda ipak dve

 TROLLTUNGA – Još jedna spektakularna geološka bizarnost norveškog pejzaža – jezik Trola. Stena koja se horizontalno odvaja od matične litice i tako čini prirodni previs, oko 350m iznad jezera Ringedals. Mnogo manje je poznat od Preikestolena i Kjeragsboltena, pa samim tim i mnogo manje posećen.

A ko su Trolovi? …kada se konačno počeo otapati veliki glečer, i kada je zemlja bila pod snegom samo 6 meseci godišnje – ovu zemlju severa su počeli nastanjivati ljudi. Uskoro su otkrili da nisu sami, a da tu, oko njih, osim životinja koje su lovili, žive i druga bića. Skrivena po šumama i visoko u planinama. Ljudi ta bića nisu poznavali, ali su znali da imaju neobičnu moć i nazvali su ih TROLOVI. Ukazivali su se samo noću, zraci sunca su za njih bili opasni i mogli su ih usmrtiti ili ih pretvoriti u kamen. Ponekad ne bi stigli da pobegnu ispred zraka sunca i zbog toga u stenama ima toliko njihovih oblika. Ljudi su ih obično viđali u noćima punog meseca ili pod svetlosti munja. Imali su duge noseve, dugi dlakavi rep i samo 4 prsta. Neki su bili ogromni, dok su drugi bili patuljci; živeli su jako dugo, neki i po nekoliko vekova. Mogli su da menjaju oblik, pa su viđani kao polarni medvedi ili kao devojke koje bi privlačile mladiće u smrt. Ipak, rep im je uvek ostajao. Nije dobro imati Trola kao neprijatelja, ljudi su se trudili da se s njima sprijatelje, te bi ih njihova natprirodna moć štitila. Mogli su da uspore nadolazeće nevreme, da spasu stoku od medveda ili da izgubljenim pokažu put do kuće… I danas se preporučuje, kada lutajući planinama i šetajući pored šumećih vodopada ugledate Trola – da se prema njemu ophodite sa dužnim poštovanjem.

Staza se itekako odužila, nekoliko puta je usput i gubimo. Ali nismo bili sami. I ostali trekeri imaju probleme sa orijentacijom pa povremeno zajedno lutamo.

 Trolltunga nas je oduševio(la). Izgleda baš kao na fotografiji i na tom mestu je vredelo pauzirati. Odlučili smo da sednemo ne na Trolov jezik, ali na mestašce odmah pored. Sigurno nismo imali najukusniju užinu na svetu, ali pogled u toku užine je verovatno bio najlepši mogući. Šaljemo SMS Vladi. Neka zna da smo na Trolovom jeziku, da nam ide sve po planu i da mnogo propušta Obzirom da domet mreže nije bio dovoljan, on će tu poruku dobiti tek kasno uveče i odgovoriće nam „Silazite, bre, sa tog jezika. Znate li koje je doba!?”. Nisi Ti, Vlado, znao sa kim umalo nisi imao posla i u koje doba smo mi tragali za Kjeragboltenom…

Kako bi smo se i ovog dana barem malo razlikovali od uobičajenih turista, šetnju produžavamo dalje – ka 35min udaljenom Malom Preikestolenu…

  I tu smo, ponovo odmaramo – još više uronjeni u divljinu i nestvarno lepu prirodu Norveške. Svaki povratak istom stazom je pomalo tužan i neizazovan. Zato ga maksimalno odlažemo i još malo meditiramo. Tokom kasnog popodneva ćemo se vratiti istom stazom, srešćemo mnogo manje ljudi – ostaćemo takoreći među poslednjim trekerima na planini. Biće kasno za uspinjaču pa ćemo se spustiti vijugavom šumskom stazicom niz padinu do akumulacije Ringedals koja je zapravo ono isto jezero – pozadina Trolovom jeziku.

Još jedan predivan dan će biti za nama.

(Z) Plava linija je kako smo mi išli. Crvena je ideja za neki drugi put, mislim da bi ovako bilo zanimljivo. Da se napravi ceo krug.

Put do gore, neke lude serpentine, do mesta gde smo počeli naše hodanje je malko nezgodan. Prvi put sam negde u Evropi video znak da je vožnja nekim putem na ličnu odgovornost. Bio je i znak da je zabranjeno za vozila duža od 12 metara.

Ne znam šta se dogodilo sa ovom čudnom železnicom (možete da guglate Trallebanen), ima je na još par mesta u Norveškoj. Bar je bilo . Prijatelj je išao posle par godina, kaže da je nije bilo, a da je nešto baš mnogo trebalo da se popne do Trolovog jezika. Kada smo mi bili nije bilo gužve. U medjuvremenu je destinacija postala nenormalno popularna… Razlog je taj što su uradili asfaltni put i ogroman parking gore. Ok, fino, zanimljive serpentine su nastale i tu, ali ovog doživljaja, ove blesave klimave železnice nema više. Ovo sam našao na netu.

Destinacija definitivno “must see”. Još malo fotografija:

Sledeće jutro je osvanulo musavo, te tako ustajemo jako kasno. Nalazimo se na vodopadima Voringvossen. Iako za norveške prilike ne preterano visoki (najviša kaskada je sa 162 metra tek 83. najviši norveški vodopad) ovi su na pristupačnom mestu, pa su najposećeniji. Pakujemo šator, šetamo se pored provalije u kojoj je rečica Bjoreio uklesala ovu atrkaciju – ima dosta kozjih staza i nekako se opet čudim i prijatno iznenađujem kako nije sve betonirano i obezbeđeno po EU normama (naravno sa infrastrukturom u obliku šaltera sa ulaznicama od kojih bi to sve bilo finansirano). Eh, da. Norvežani imaju naftu i nisu deo EU…

Ne znam kako je sada, mi smo iskoristili parking da postavimo šator, prodavnica suvenira je poslužila i za zamenu eura u krune. Sve ostalo je bilo free…

(N) U obilasku vodopada smo proveli najviše sat vremena. Nastavljamo put dalje. Vreme ne liči na ono kako bi smo zamišljali 5. jula. Oblačno je, hladno je i nestabilno i nekako ni Zoran ni ja nemamo želju da vozimo čuvenom biciklističkom stazom Rallarvegen. Naime, za danas je bila planirana ta jagoda na vrhu naše biciklističke torte – svakako jedan od „must see“ za biciklistu-turistu u Norveškoj. Reč je o starom putu korišćenom tokom izgradnje železničke pruge Oslo – Bergen duboko i visoko u planinama. Ostavljamo to za neka srećnija vremena, a mi iz topline auta posmatramo predivne i divlje predele na putu ka našem sledećem cilju – nacionalnom parku Jostedalbreen. Radi se o predelu glečera, ovde pretežno ljudi dolaze da dotaknu glečer i eventualno prošetaju po njemu. Nama je dovoljno da se provozamo biciklom kroz park kao jednodnevni izlet. To ostavljamo za sutra…

Evo kako je ova vožnja izgledala u sličicama:

Pogled ka Flamu-u

(Z) FLAM – Na putu ka nacionalnom parku Jotunheimen smo prošli par zanimljivih mesta. Seoce Flam je poznato po železnici koja važi za jednu sa najlepšim pogledima na svetu iako ima tek nešto malo preko 20km. Pruga se penje jako strmo kroz vrlo atraktivne predele.  Savladava čitavih 867 metara nadmorske visine. Kreće sa nivao mora, tačnije fjorda.

Nismo isprobali, samo malo prošvrljali po mestu, napravili neke fotografije i nastavili dalje. Taj vozić smo ostavili za nekada, kad budemo u penziji. Cena karte je oko 60 eura, bar tu informaciju imam. Samo mesto iako ima nekih 400 stanovnika, ugosti neku nenormalnu brojku turista, navodno 500-600 hiljada. Ne znam koliko je taj podatak tačan, deluje nerealno mnogo, ali je 2010. godine važilo za treću destinaciju po popularnosti u ovoj zemlji.

Neki link ako se nekome ide

Malo slika:

U nastavku puta je bio i najduži tunel na svetu. Bar je bio tada. Sada je najduži drumski tunel. Lerdal

Često se prolazi jer je na glavnom putu Oslo-Bergen, pa se često prolazi. Tih 25 km traje skoro pola sata. Postoje mesta gde može da se napravi pauza ako Vam nije baš najbolje. Autori tunela su se brinuli o klaustrofobiji pa se vodilo računa i o osvetljenu… itd… Naravno želja za selfijem sa hondicom u ovom tunelu je vrlo jaka…

Malo fjorda za kraj tog dana i još jedan trajekt:

I tako ja fotografišem, i taman kad škljoc, izlete čovek iza ćoška.

  (N) Danas je oblačno, ali deluje stabilno. Nema više izgovora da se ostaje u krevetu, pardon – vreći, do iza 10 ujutru Vreme je da se napravi kraća biciklistička vožnja. Jedina koja nije bila višednevna…

  Krećemo lagano ka turističkom centru Jostedal, gledamo detaljni plan parka i odlučujemo da posetimo par kilometara udaljeni glečer. Sve naravno vrvi od turista, nekako to nije ona Norveška na koju smo navikli – pusta i lepa. Sada je samo lepa…

Prelazimo mostić preko rečice, bolje rečeno potoka. Ne bih ga ni primetio da nema tako čudnu boju. Ne može se reći da je mutan, ali svakako ima neki mrljavu mat boju i odmah shvatamo da ta voda potiče od otapanja glečera. Ubrzo i stižemo do jezera iz kojeg potiče potok a u koji utiče glečer. Kao na razglednici je, mada nam ipak ne drži pažnju duže od 10min i okrećemo se nazad.

Motore naravno slikam uvek. Srednji možda najzanimljiviji. S njim je svakako bio izazov stići do Norveške i voziti po njenim čudnim putevima. Suzuki Savage, rekao bih 1998, bar po logotipu na rezervoaru. Bordo Honda CBF, model pre 2010

  Put dalje vodi ka sledećem jezeru dosta udaljenom od centra i sa verovatnoćom da bude atraktivnije (na većoj visini je i veće je) a manje posećeno. Neko vreme vozimo zajedno, a zatim poštujemo stomak koji nam signalizira da je vreme ručku.

  Naši ručkovi su isti iz dana u dan – tipični zidarski. Već smo se navikli na ukusni (i skupi) norveški hleb, parče sira, paradajza, eventualno neke kobasice i jogurt, majonez, pasulj… Ne pada nam teško ta monotonija ishrane – ako sastojke ručka ne možemo da promenimo, možemo barem ambijent. Svakog dana biramo predivno i drugačije mesto za ručak – ovog puta je to na obali neke rečice koja u malim slapovima nekud žuri dole.

Posle ručka se na kratko rastajemo. Zoran bi ovaj dan malo da odmori, te se tako sada vraća ka autu i usput će se počastiti pivom – a ja nastavljam dalje uzbrdo, ka već spomenutom jezeru koje bi moglo da vredi vožnje. Čim smo se rastali, put koji je do ručka bio skoro ravan sa neosetnim uzbrdicama se pretvorio u pravi pravcati planinski put sa sve serpentinama. Znao sam ja da treba da se popnem na 1225m visine, a evo sada ću to i da osetim.

   Ipak, vreme se prosunčalo, turista tu tek pogde-koji i osećam se kao u Raju. Jezero je zaista lepo, tu je i camac zatim i planinarski dom na obali. Samo nema ljudi…

  Vraćam se nazad, kako se Zoran ne bi dugo dosađivao (nisam ja znao da će on da pije pivo… Sa ovog puta još vredi spomenuti jedan strašni tunel. To je jedini tunel na našem celom putešestviju koji nam je baš uterao strah u kosti. Tunel je podugačak (recimo pola kilometra) ali neosvetljen. U dolasku smo bili zajedno, videli smo svetlo na kraju tunela (u bukvalnom smislu) i videli smo mačje oči na ivicama tunela kako svetle, što znači da je svetlost dolazila od pozadi. Međutim, u povratku je svako sam prolazio kroz tunel i jedino je bilo pozitivno što se videla svetlost na kraju. Mačjih očiju sa ove strane nije bilo, put po kome smo vozili nismo videli, i nismo imali ni predstavu koliko smo udaljeni od zidova tunela, tj. da li smo na sred puta ili smo na pola metra od toga da lupimo u bočni zid. Potpuni mrak. Naravno da posle sto metara nije dolazilo u obzir da vozimo, već smo terali bicikl pored sebe. Jedno svetlo bi rešilo sve, ali kome bi palo napamet da ujutru zapakuje svetlo na jednodnevni izlet, posebno u situaciji kada danima nikakve lampe ne koristimo. Naviknuti smo na večni polarni dan.

Da skratim, preživeli smo i taj tunel 🙂

(Z) Tunel nam se urezao u sećanje… fuf… ma da li je to tako “strašno” bilo kao što Nenad pripoveda. Nije, bilo je mnogo strašnije! Prvo moram da opišem taj tunel, jer je baš tipično Norveški. Ali tipičan za staru Norvešku kada nije bilo nafte. Samim tim tunel nema osvetljenje. A put unutar tunela je širine jedne saobraćajne trake. Levo i desno je nešto preko metar šljunka i one žuto crne-table na nekim metalnim profilima koje su ukazivale na kraj asfalta.

Pa sad… idemo ka lednicima, malo je nizbrdo, Nenad je ispred, te table levo i desno, put uzak, a svuda okolo samo crno. Teži sam, malko se bolje kotrljam nizbrdo, doživljavamo i blagi kontakt točkovima. Pa pazi na aždaje iz mraka, pazi na sapatnika ispred, pazi na te table i šipke. Uhhh… u povratku sam naravno shvatio da u tunelu nema aždaja, ali i da je to definitivno tunel u kome živi Baba-Roga. Nenad je krenuo da još istraži puteve, mene to baš i nije zanimalo toliko, morao sam nazad sam, pa valjda sam dovoljno hrabar, da mogu sam kroz taj tunel. A šta da kažem kada prilazeći ulasku u tu zonu mraka vidim pravi pravcati Američki kamionet kako izlazi. Ali iako je proizveden u možda vreme pojave zvuka u crno belim filmovima, a svakako pre pojave boja na platnu, izgledao je kao da je sada izašao iz fabrike. I sad scena, stari put, stari tunel, okolo kamene bankine, a novcat stari kamionet. Kao da sam ušao u vremeplov. Šta li će me snaći unutra.

  Uh, ulazim nimalo hrabro, sada je uzbrdo, svetlost se zadugo ne vidi jer tunel zavija udesno i treba vremena. Svetla tu ništa ne pomažu, krećem se polako, u par navrata zakačim malopre pomenute table, obećavam da ću biti dobar do kraja života i da ću slušati i tatu i mamu i tetku i kuče i sve kojih se setim u tom trenutku samo ako živ izađem. Nema šta, ako dotična Baba-Roga postoji zasigurno živi u ovom tunelu. Nemam uopšte ideju o dužini, ali bio je mnogo dugačak sigurno, ma kakvih 500m, bar tri puta toliko, bar je tako delovalo u povratku.

Preživeh nekako i častih se pivom, da budem siguran da sam stvarno živ. A jesam bio, a i pivo jeste bilo gorko, mnogo im gorko pivo. Ili je bar ovo od 3 eura koje tada odabrah bilo gorko, pa je morao i neki slatki keksić da se lakše podnese. Ovde važi ono “Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji!” Ušteda na pivu rezultuje i nesto za ublažavanje gorčine pa sve to nekako izađe skuplje. No ipak prijalo je, uživao sam definitivno, nekako mi je to trebalo u ovoj zemlji koja je prelepa ali i teška…

Posle smo se dokopali automobila, i nastavili lagano na četri točka. Definitivno jedan opušten dan. Mislim i jedini na ceoj turi. E sad, ta vožnja posle je bila nekim prelepim putem. Penjao se oko 1000 metara i baš je bilo hladno gore, ali vredelo bi ponovo proći tuda. Samo na dva točka, ali natrontan dobro. Nacionalni park Breheimen :

Vrhokaz

(N) Tokom večeri, autom menjamo lokaciju kako bi sutradan započeli sa novim izletom. Prošli smo pored Sognefjorda, a zatim se uskim putem prepunim serpentinama popeli na 1400m gde nas je dočekalo ogromno i potpuno nenaseljeno prostranstvo sa predivnom prirodom. Najviše liči našem Pešteru. Naredni dan je obećavao lepo vreme. Iako smo planirali da sutradan krenemo iz Loma na trodnevni izlet biciklima, prolazeći ovaj predivni planinski kraj – poželeli smo da odmah, bez odlaganja, idemo na planinarenje u Jotunheimen. Iako je to bilo predviđeno za kasnije, sada nam se nekako činilo kao idealna prilika. Tu je odmah pored nas, danas smo se već zasitili pedalanja, a vreme se prolepšava.

Usputni predeli

Skandinavski Pešter

  Skrećemo udesno ka lokaciji Spiterstulen. To je jedan od dva bazna kampa za sve one koji bi želeli da se popnu na Galdhopiggen – najviši vrh Norveške (kao i cele Skandinavije) visok 2469m.

 Veoma uskim i neasfaltiranim putem, oprezno vozim ovih poslednjih 18km. Sreća da je već 11 uveče i da je mala verovatnoća da mi neko ide u susret, jer mesta za mimoilaženje baš i nema. Vredno je napomenuti da na ovoj geografskoj širini (61 stepen) i u ovo doba godine, ne postoji noć. Od ponoći do 3 ujutru je suton kojeg odmah sledi zora i tada je najtamnije; ali i tada je sasvim dovoljno svetla za sve outdor aktivnosti. U kampu se uredno registrujemo, postavljamo šator i večeramo. Jako je hladno pa supu kuvamo u šatoru. Po objavljenom meteogramu u kampu, za sutra je predviđeno sunčano prepodne, dok se od podneva najavljuje oblačnost koja će od 14h preći u kišu. Kamp je na 1100m nadmorske visine i do vrha je staza procenjena na 4 sata hoda. Dogovaramo se da, iako je već kasno, prošla je ponoć, sutra na uspon krenemo što ranije i iskoristimo što više sunca.

Posle kratkog ali efektnog sna i laganog doručka u 6 ujutru krećemo na uspon. Sa norveškim markacijama smo već imali ne baš pozitivna iskustva, ozbiljnu mapu nemamo sa sobom, ali ovaj put se nadamo da ćemo ići u gomili ljudi željnih uspona na krov Norveške. Zaista je puno šatora u kampu, ali nekako kao da su svi lenji i do 6 niko osim nas nije napustio kamp. Pratimo crvene T markacije ka Galdhopiggenu koje vode strmo uzbrdo po planini koju sačinjava gomila stena – što većih, što manjih.

Stidljive norveške markacije

  Vreme je predivno, iznad logora je već sve obasjano suncem, napredujemo sasvim fino. Za prvih sat vremena dobijamo oko 400m visine. Međutim, ipak mi nešto smeta. Planina, tj. priroda kojom koračamo. Ispostavlja se da su Mihalovi saveti prilikom planiranje ovog puta bili ispravni. To je drug sa kojim sam se konsultovao oko plana, pošto je on u ovim krajevima već bio. Za ovaj uspon je savetovao da ukoliko ne bude lepo vreme – da se u to ne upuštamo, jer je užasno dosadan i nema ama baš ništa lepo da se vidi. Jedina stvar zbog koje vredi (osim same činjenice da smo se, eto, popeli na najviši vrh Skandinavije) su prelepi pogledi odgore. Upravo je tako i bilo. Tokom uspona sam pokušavao da se prisetim nekog dosadnijeg uspona i neke ružnije planine. Uzaludno. Ova je šampion. I to gde? U Norveškoj, najlepšoj zemlji u kojoj sam ikada bio, odakle već nosim prelepe utiske. Sada nailazim na ovo kamenje, naslagano jedno na drugo i stazu koja se uporno provlači preko tih stenčuga, sa pogledom stalno jednim istim (na južni greben). I tako već dva sata, bez ikakve promene.

Ovaj motiv nas prati celo jutro

  U Norveškoj je sve pomereno za oko 1000m dole, pa je tako vegetacija nestala još pre logora (na oko 800m je granica do koje raste drveće), a letnji sneg srećemo na 1700m. Navlačimo kamašne.

Sneg, konačno!

  U početku su to krpe snega, ali kasnije, moram priznati, uspon postaje zanimljiviji, a sneg je prekrivao sve oko nas. Posle prvog predvrha (za koji smo zapravo smatrali da je glavni vrh) se otvara vidik i na zapadni venac, malo se spuštamo do nekog sedla, a zatim sledi drugi predvrh, sedlo i konačno završni uspon.

Uspon postaje živopisniji

  Ovaj snežni deo je u kombinaciji sa predivnim pogledom definitivno popravio utisak o celokupnom usponu. Oblaci se već lagano navlače, vidljivost je ipak odlična. Provodimo na vrhu sat vremena u skloništu koje tokom leta radi kao bar i suvenirnarnica.

 Poslednji metri pred skloništem na vrhu…

  Upoznajemo se i sa dvojicom Poljaka, jedan od njih kaže da je bio u Beogradu i da tamo ima prijatelje. Kasnije pristiže i jedna Poljakinja. Nas petoro smo prvi tog dana koji smo se iz Spiterstulena popeli. Postoji i druga staza od Juveshytta, kampa na 1600m visine. Staza jeste kraća, ali vodi preko glečera i obavezna je zimska oprema sa navezama. Nismo u Norvešku nosili kompletnu opremu, pa smo zato smo i izabrali uspon sa ove strane.

E, a sad da malo razgledamo gde smo…

 Na krovu Skandinavije. Fale nam zastave

  Silazak je bio očekivano naporan. Gornji deo po snegu je bio interesantan, a zatim su došle one kamenčuge koje su me ponovo nagnale na prisećanje da li sam video ružniju planinu. Volim kamenjar, volim divljinu – krševiti Komovi u Crnoj Gori su za mene najlepša planina; ali ovaj kamenjar, tamno sive boje, bez ikakve vegetacije, je nešto sasvim drugačije. Širio je depresiju. Počinje sneg. U povratku srećemo mnogo planinara koji su očigledno ustali nešto kasnije. Neki od njih nastavljaju dalje, ne obazirući se mnogo na preteće oblake i na vetar koji se pojačavao. Mnogi od njih ipak odustaju pa se svi zajedno vraćamo.

Stižemo u Spiterstulen. Konačno. Obavili smo to, drago mi je da sam bio gore – ali, ne hvala, drugi put ću izabrati neki lepši treking, ne mora to biti uspon na vrh iznad 2400m. Jotunheimen (u prevodu: Dom Divova) je ogroman nacionalni park sa mnogo jezera, gorskih očiju, planinskih pašnjaka, oko 50 vrhova iznad 2000m i nepreglednom divljinom. U to smo se i uverili sledećih dana dok smo prolazili jednim od puteva koji ga preseca. Ljudi provode i po dve nedelje istražujući ga i pomerajući kamp sa jednog na drugo mesto.

Još jedna panorama sa Galdhopiggena

  Zanimljiva je priča o Glittertindu, susednom vrhu i najvećem konkurentu Galdhopiggenu za titulu „vrh Skandinavije”. Naime, Glittertind je visok 2465m – barem njegov kameni deo. Ukoliko se meri zajedno sa glečerom koji ga pokriva tokom cele godine – onda visina prelazi 2470m, a time i visinu Galdhopiggena. Među norveškim planinarima su se razlikovale dve struje – jedni su smatrali Galdhopiggen, a drugi Glittertind za najviši vrh. Ovu zavrzlamu je rešilo globalno otopljavanje koje je toliko rastopilo glečer, da je sada Galdhopiggen bez ikakvih sumnji viši od svog konkurenta. Povratak…

E sad mi smo bili u jaknama, natrontani, i bilo nam je hladnjikavo. Sreli smo nekog lika u šorcu, noge skroz crvene od hladnoće. Nismo ga fotografisali, ali njih dve jesmo

 Njih dve imaju bar planinarske cipele. Nismo uspeli ni da fotografišemo devojku u patikama za trčanje po asfaltu. Ne znam zašto, jeste brzo trčala uz brdo, ali nekako mi je delovala baš profi, kao neko ko ozbiljno trenira i imala je neki ljuti izraz na licu. Kako izgleda u takvim patikama trčati po snegu, ne mogu ni da zamislim, da li je tako htela, ili se zeznula, ne znam… Dokumentovali smo i kucova:

Nije bio jedini, ali eto, imao je čast da ostane zabeležen….

  Po povratku sa Galdhopiggena, ručamo, pakujemo se i silazimo dolinom u Lom. Poznat po najčuvenijoj norveškoj drvenoj crkvi (Lom stavkyrkje) iz 12. veka, Lom je zapravo malo mestašce na raskrsnici puteva. Voda sa područja Loma je na nekom svetskom takmičenju proglašena za najkvalitetniju, a interesantno je još i to da je upravo na ovom mestu najmanje padavina u Norveškoj te su tako prskalice u voćnjacima uobičajena pojava u okolini. Obzirom na to koliko puta smo pokisli i kakvu reputaciju ima skandinavska klima – gledajući te prskalice u akciji, bili smo poprilično začuđeni.

Groblje ispred crkve u Lomu

Spomenik vodi u Lomu

  Kratko se šetamo mestašcem, u centru je spomenik vodi, u blizini su park sa rečicom i uređenim slapovima, a tu je i čuvena crkva.

Lom će nam biti početna (i krajnja) tačka jednog velikog biciklističkog kruga. Sa vožnjom krećemo sutra, a sada samo hoćemo da pronađemo pogodno mesto da podignemo šator i odmorimo se malo (ne kažem „prenoćiti” pošto smo toliko otišli na sever da je i suton prejaka reč za stanje dana u 2 ujutru).

Veštačka stena u Lomu, sa sve penjačkim “kompletima” na njoj. Bez provere znam da je Petzl. Sve što smo videli od te penjačke i alpinističke opreme, da je negde montirano, je bilo od ove firme. Samo najskuplje, samo najbolje

  Ovaj krug je dugačak 370km, u drugom delu je atraktivnim serpentinama potrebno savladati nekoliko prevoja. Te, najatraktivnije deonice, se zovu Trollstigen (serpentine Trolova) i Put Orlova. Ono što nismo sigurni, to je za koliko dana ćemo se vratiti u Lom. Na papiru je to isplanirano na 3, ali poučeni iskustvom kruga oko Lysefjordena – slažemo se da je realnije da ovo potraje puna 4 dana.

Sledeće jutro se ponovo transformišemo u bicikliste, i krećemo. Najpre na istok sporednim (delimično neasfaltiranim) putevima, zatim prečicom preko nekog prevoja do mestašca Sel gde se spajamo sa putem E6 kojim ćemo narednih nekoliko sati voziti ka Dombasu. Ova deonica putem E6 je bila ubedljivo najjednoličnija tokom celokupnog skandinavskog putešestvija.

Dolinom se uzvodno prati reka Lagen, saobraćaj je za norveške prilike veoma gust (više od par auta za minut), a posebno nas je mučio vetar.

Ovakve deonice je potrebno psihički izdržati, ne odustajati i prosto kao mašina obrtati pedale…

Usputna crkvica

Dolinom reke Lagen

Posle 120km dižemo šator u nadi da će i sutrašnji dan biti sunčan, te da ćemo moći da uživamo i u onom atraktivnijem delu ovog kruga.

Put trolova… Plava linija je naša putanja. Ovako i ne deluje nešto strašno

  Želja ispunjena, ponovo je osvanuo predivan dan i jednoličnim putem, ali sada nizbrdo, nastavljamo do gradića Andalsnes. To će biti najsevernija tačka na kojoj smo ikada bili; na nešto više od 62 stepena i 30 minuta severne geografske širine smo.

U Andalsnesu se odvajamo sa magistrale, skrećemo naglo ka jugu i ubrzo dolazimo u podnožje Serpentina Trolova. Iako je ovo sporedni put, otvoren samo leti, vrlo je živo i turista u autobusima, autima i na motorima ima baš previše.

Očigledno trolove serpentine nisu privukle samo nas, već su fotografije u turističkim prospektima od ovog mesta napravile pravi vašar. Pošto smo nešto prezalogajili, došlo je vreme da se otisnemo ovom deonicom koju smatramo za najatraktivnijom i kojoj se i delokupni plan puta prilagođavao. Pošto nismo vozili Rallarvegen-om, jagodica na vrhu naše torte će biti putevi Trolova i Orlova…

Trolovi nas nadgledaju

Prelidium u Put Trolova

  U početku, put vodi dolinom, uzbrdica se ni ne oseća. Zatim se ispred nas naglo pojavljuju nepregledne serpentine i šale više nema. Put nije dovoljno širok da bi bila prisutna i linija koja bi ga delila na smerove.

Ipak, turističkih autobusa ima u izobilju i svaki susret dva autobusa bi izazvao malo zakrčenje saobraćaja. Na nekoliko mesta postoje uređena odmorišta i tu bi uvek bile prisutne grupe turista koje bi nas povrememo bodrile u našem usponu. Mi, biciklisti, smo bili u velikoj manjini – sreli smo svega još nekoliko cikloturista. I pored velike gužve, bilo je ugodno savladavati ove serpentine. Ja sam lagano uživao dok je Zoran prilično forsirao – tek smo se na prevoju ponovo sastali.

Vodopad uglavljen u serpentine

To je život!

  A na prevoju – još jedan jedan veliki vašar. Uređen vidikovac sa koga se mogla posmatrati cela dolina sa svim svojim serpentinama, restorani, suveniri, parkirani autobusi… Posmatram tu dolinu i ne shvatam šta je to što je privuklo sve ove ljude. Jeste lepo, ali nekako to ne vidim kao neku baš posebno veliku atrakciju. Da me neko ovde dovuče autobusom i da mi da pola sata pauze i onda ponovo autobusom vrati… pa, sigurno ne bih bio zadovoljan izletom. I dalje smatram ambijent lovćenskih serpentina na starom putu od Kotora ka Cetinju za privlačniji od svog severnog rođaka.

Pogled na Trollstigen od gore

Od prevoja dalje na jug ka dolini Valldal je konačno mir i nenarušena tišina. Očigledno se svi oni turisti vraćaju putem kojim su došli (serpentinama gore, istim serpentinama dole) te tako lepotu prirode sa ove strane imamo samo za sebe.

Ka Valldalu

Porodica

Nema tu nekih atraktivnih serpentina, ali mi se ovaj ambijent više svideo od prethodnog, hordama turista opterećenog.

  Tokom te vožnje smo naišli na neki sistem vodopada i vode koja ključa ispod nas. Ne mogu da opišem koliko smo bili razočarani gomilom betona koju je neko napravio iznad i narušio ovakvu prirodnu lepotu.

Par fotografija bez betona:

Po silasku na nivo 0 se ukrcavamo na trajekt, prelazimo fjord Norddalsfjorden i ponovo započinjemo uspon na novo sedlo.

  Već smo umorni, kasno je i imamo dosta kilometara u nogama – međutim, kada tražiš pogodno mesto za šator, onda ga ne možeš naći. Tako smo ove večeri savladali veći deo još jednog sedla (između pomenutog Norddalsfjordena i čuvenog Geirangerfjordena ka kome idemo) zanoćili kraj nekakvog jezera u nečemu što se može nazvati seocetom ili je to možda vikend naselje. Obzirom da smo prešli 136km, ponovo verujemo da ćemo u Lomu biti već sutra uveče.

  Tokom noći i rano ujutru pljušti i duva. Prava letnja oluja. Ustajemo i primećujemo da je prilično zahladilo. Prethodni dan smo se pržili na suncu u šorcevima i kratkim rukavima, a sada na ledenom vetru biva hladno kako god da se obučeš. Dok ne kreneš u vožnju uzbrdo… a onda ti je i hladno i preznojavaš se u isto vreme.

  Protiv vetra, opet, naravno… Izuzetno sporo nastavljamo dalje, planirajući doručak na sedlu. Valjda nam je bilo hladno da bi se ujutru duže zadržavali pred šatorom, te smo tako rešili da ovaj doručak zaslužimo. A prevoj, kao iz priče. Predivan pogled na Geirangerfjord, a tu si klupica sa stolom – kao poručeno…

Prvi pogled na Geiranger fjord

Otvara nam se apetit, ponovo oblačimo sve što imamo i počinjemo sa punjenjem stomaka. U to, dolaze trojica Norvežana na biciklu, iz smera kao i mi. Iz Valldala su, idu istim putem kao i mi (u pohod Pu uOrlova) i kažu da rano jutros, zbog oluje, nisu radili feriji. Dok skidaju jakne i presvlače se u šorceve i majice – pitaju nas hoćemo li zajedno sa njima dalje.

Zoran i ja ih gledamo u neverici, skoro da nam cvokoću zubi – a oni se presvlače u letnju varijantu i to pred spustom sa sedla dole. Objašnjavaju nam da su se oznojili na usponu i da je sad prilika u silasku da se osuše. Mi im zahvaljujemo na pozivu, rado bi sa njima – ali znamo da smo mnogo sporiji. Ne zato što smo oprezniji i što su oni evidentno ozbiljni sportisti, ali je činjenica da imamo bicikle natovarene bisagama, a oni su na jednodnevnom izletu bez tereta. Videćemo se još sa njima nešto kasnije tog dana…

Privatni helikopter, fina oprema, čak i koža

Oštrim i strmim serpentinama gubimo svu visinu koju smo savladali tokom prethodne večeri i ovog jutra, ponovo smo na nivou nule. Nalazimo se u mestašcu Geirangeru, na završetku istoimenog fjorda.

  Iz ovog mestašca vode serpentine otkuda smo došli, a drugi put su takođe serpentine u nedogled u smeru kojim nastavljamo – to je čuveni Put Orlova. Van sezone, oba puta su zavejana i do Geirangera je moguće doći samo lađom.

Kamp

  Ko se spusti na nulu, može da očekuje samo dalje uzbrdo. I ovog puta je to bilo nemilosrdno, ali i lepo.

Dosta manje turista nego na putu Trolova, serpentine nisu jednolične, ne vode stalno istom padinom planine. Naprotiv, idemo iz doline u dolinu i pejzaži pred nama se stalno menjaju.

Ovako počinje Put Orlova

Dok sam fotografisao, prilazi mi Norvežanin i pita me odakle sam. Kažem mu, čovek iznenađen:

-Čak iz Srbije si došao ovde da voziš bicikl, da li mogu da te slikam?

Naravno zašto ne bi moglo, onda se ponudi da me slika i mojim fotoaparatom. To je ova fotografija… malkice mutna, ali meni jako draga…

Nenormalno je strmo, imao sam problem da napravim ovu fotografiju, jer bicikl iako naslonjen na bankinu, uporno klizi nazad. Ne znam da li sam imao teži uspon ikada. Nisam znao koliko to čudo traje, vidite serpentine, vidite im kraj, a onda kada dodjete do kraja vidite nove, pa tako još neki put. Dušu mi je uzeo taj put Orlova

Nebu pod oblake

  A mi se penjemo sve više i više. Krajnja tačka na koju smo se popeli se nalazi na visini je oko 1200m i tu je odvajanje za vrh Dalsnibba na 1475m koji je jedan od najlepših vidikovaca dostupnih autom ili biciklom. Vreme nije bilo baš sunčano, a mi umorni te smo tako odlučili da Dalsnibbu ostavimo kao neostvarenu želju. Naši poznanici, trojica Norvežana upravo silaze sa Dalsnibbe, pozdravljamo se kratko sa njima i sedamo u zavetrinu da nešto prezalogajimo.

Dok ručamo…

Ovo je naše poslednje sedlo, nema više nikakva prevoja do Loma – a zapravo ovde lagano postajemo i svesni da naše kotrljanje Norveškom završava. Tokom popodneva se bez poteškoća spuštamo dugačkom dolinom u Lom. Obzirom da je nizbrdo, zaista je to brzo išlo – ali bojim se da bi u suprotnom smeru ova dolina podsećala na onu jednoličnu od pre dva dana kojom smo započeli ovaj krug.

Pred ove rečice sam popio i drugo pivo na turi, zasladio švajcarskom čokoladom. Za vreme cele ture po Skandinaviji, popio sam samo dva piva i ni jednu kafu. Pre toga nisam verovao da ja mogu bez kafe…

  Uveče se još jednom šetamo Lomom, zagledamo spomenik vodi, pakujemo se (auto je bio parkiran u strogom centru) i sada i autom obrćemo kormilo na jug.

U planu imamo još jedan treking u Jotunheimenu, a sada ćemo da „prenoćimo” u zvaničnom kampu u blizini polazne tačke.

Hotel na Češki način

  Sledeće jutro je ponovo musavo, nebo je prekriveno tamnooblacima i pitanje je trenutka kada će početi kiša. Malo jutarnjih fotografija okoline kampa:

Nekako nije baš pogodno za odlazak u planinu, a mi smo nekako već previše ispunjeni. Ako ćemo se držati te naše torte kojoj smo pripremali testo, mutili fil i posipali šlag – već smo je se zasitili. Možda smo stavili previše šećera u nju pa nismo uspeli da savladamo poslednje parče. Bilo kako bilo, ove nestabilne meteorološke prilike koristimo kao razlog da nastavimo dalje autom dalje ka jugu. Nismo vezani ni za kakve termine u povratku, već smo rešili da ćemo se vraćati kopnenim putem kako bi videli malo i švedsku obalu, tako da nije ni bitno da li ćemo se par dana ranije vratiti.

___________________________________________

Avantura park, koji smo sreli nešto pre dolaska u kamp. Sve je dosta visoko, ali deca su bez nadzora odraslih. Vrlo samostalno su se kretala po preprekama, kao recimo da se igraju u pesku… par slika:

Vozimo ka Oslu sa namerom da bar taj deo plana ostvarimo – da posetimo norvešku prestonicu. Međutim, već 200km pre Osla, nebo se otvorilo i pljuskovi nisu prestajali ni u okolini Osla. I od obilaska Osla odustajemo. Ko bi još prethodnog dana rekao da ćemo se danas naći na putu kući, u Švedskoj…

Usput smo zastali u jedan gradić, Sarpsborg se zove. Nije nam se svideo, običnu otvorenu samoposlugu nismo mogli da pronađemo. Istina je da je bila nedelja, a turska prodavničica raznozaznih začina i čudnih jestivih sastojaka nam nije odgovarala. Kasnije saznajem da je Sarpsborg upravo poznat po izuzetno brojnoj populaciji sa istoka.

Zatim ulazimo u Švedsku i uveče stajemo u Halmstad na večeru. Naime, palo nam na pamet da bi mogli da dokrajčimo gotova jela koja smo nosili. Ostalo je par pasulja da se ukuvaju, a obogaćeni su i slaninom ili kobasicom i itekako je to bila ukusna večera. Kuvanje smo organizovali u strogom centru grada, pored nekakve vode (reka, potok ili kanal) i baš je bilo neobično posmatrati grad kako tone u veče.

Sa jedne strane reke ovako

 A sa druge:

Naime, već smo dovoljno odmakli na putu na jug pa smo posle dužeg vremena osetili mrak. Još malo vozimo ka jugu i noćimo na obali u okolini Malmea.

Švedska obala i nije nešto. Ali su Švedjanke super…

U nastavku vožnje, sledeći dan, sve prolazi glatko. Treba jedino napomenuti da su mostarine na dugačkim danskim mostovima bile paprene (oko 50eur za dva mosta) te smo shvatili da smo u dolasku, brodom iz danskog Hirtshalsa do norveškog Kristiansanda uštedeli ne samo nekoliko nekoliko stotina kilometara, jedan dan vožnje ali smo prošli i jeftinije.

Oresund bridge, švedska strana

Posle je bio tunel sa danske strane:

Ne tako čuven kao prethodni most, ali ipak zanimljiv:

Još par fotografija iz vožnje do Češke…

Gužvanjac kroz Nemačku…

A kad su nam priseli nemački autoputevi vozili smo nekim sporednim lepšim…

Ionako zbog bicikala na krovu nismo mogli nešto brzo da idemo…

Ceo put od mesta gde smo noćili u Švedskoj pa do neke kafane u Češkoj smo vozili skoro bez pauze. Onako mrtvi-gladni ulazimo u taj restoran, bilo je recimo pola jedanaest uveče. Dok nam je stigla klopa, sigurno 11 sati. To je bio i kraj njihovog rada. Česi su inače poznati kao neljubazni konobari, posebno kad im prodje radno vreme. To im je ostalo iz komunističkog perioda. Imao sam eto tu sreću da to doživim.

Bečka i krompirići, sveže izašli iz vrućeg ulja, nama ukusni itekako, ali ne može to tako brzo da se njamne… a kelner se naslonio na ćošak stola, onako po dijagonali od nas i požuruje… mrzim ga i dan danas Naravno da sam se ispekao… ali prijalo je… naravno, ne kelnerovo džvanjkanje nego klopa

Ostatak puta po Češkoj nemam pojma, a nije ni bitno. Ostao sam još dan dva, vratio se vozom do Beograda i to je bilo to. Moralo je tako, tim vozom…. Posle je taj voz dobio i mesta za bicikle, zbog Čeha naravno koji su putovali na Balkan, a onda je voz ukinut. Vožnja je bila vanredno dosadna i ostala mi je u sećanju po ljubaznosti madjarskih carinika… Ne znam što sam im bio zanimljiv, valjda jedini sa tim modelom pasoša, ostalo sve stranci… i baš su našli da me gnjave. Vize su bile ukinute, ali eto oni meni našli da traže dotičnu. Pa onda se svi skupili, recimo 5-6 njih, pa se nešto domunđavaju, pa sve na madjarskom, ali kažu “sa nama” da ih razumem. Hteli da me vode ?!? Ja već u glavi vrtim film kako ću morati da svim stvarima da se patim, fali mi da sam hobotnica, da bih sve mogao da ponesem.

I onda poprilično ravnodušno i nezainteresovano okrećem glavu ka prozoru, pa šta bude. Ni danas mi nije jasno šta su hteli i što su me gnjavili. Izgleda da je taj moj potez bio dobar. Posle nekog vremena mi vraćaju pasoš, skroz nezainteresovano ga uzimam i pakujem. I to je bilo gotovo…

Sledećih tri meseca najmanje, nisam seo na bicikl. Nekako me taj sever i to putovanje baš iscedilo. Bilo je naporno, stalno smo bili aktivni, od bicikliranja smo odmarali planinarenjem. Imao sam problem sa spavanjem, falio mi je taj mrak. Dosta vremena mi je trebalo da shvarim koliko je sve to bilo lepo. Maltene više uživam gledajući slike i sećajući se tog puta, nego što sam uživao na samom putu. Mnogo neka brdovita zemlja, sva nešto naborana. Jeste da ima čudo tih vodopada, jezera, fjordova i koječega još, ali na to se posle nekog vremena čovek navikne, prestane da obraća pažnju…

AKO PLANIRATE U NORVEŠKU – MOŽE VAM BITI KORISNO:

Kamp:

Kampovanje u prirodi je dozvoljeno. Norveška je jedna od retkih zemalja koja je usvojila zakon kojim se priroda proglašava opštim dobrom i po kome svako ima pravo na pristup nekultivisanoj zemlji, nezavisno od vlasništva (Outdoor Recreation Act iz 1957). Osim prolaza, dozvoljen je i boravak do 48 sati, a u izolovanim i planinskim oblastima i duže. U praksi to znači da legalno možete barem dve noći kampovati bilo gde van grada, farmi, voćnjaka, dvorišta kuća…
Možda zvuči, ali nije sve tako jednostavno. U toku dana ćete ugledati mnogo idealnih mesta gde bi postavili šator. Međutim, kada uveče ozbiljno budete razmatrali to pitanje – nekako je uvek nezgodan teren. Nema ravnog parčeta zemlje, šuma je gusta, s jedne strane more – sa druge strma padina…

Nekoliko puta smo kampovali i u zvaničnim kampovima. Koštaju slično kao i u ostatku Evrope i imamo dobra iskustva sa njima. Kada se obračunaju šator i auto, prenoćište obično izađe oko deset eur po osobi.

Hrana:

Hrana je veoma skupa. Počev od hleba koji standardno košta skoro tri evra za pola kile. Pominjanjem „standardno” znači da može i „nestandardno”. Par puta smo pazarili hleb za 1eur. Nezvanično, reč je o recikliranom testu. Dakle, sve što od peciva uveče ostane, tokom noći se ponovo pomeša sa vodom, umesi i ispeče u ovaj hleb. Ne znam da li je to tačno, ali i ovaj hleb je, kao i oni standardni, bio veoma ukusan. Meso je takođe skupo, kao i sirevi. Ali je vredno pomenuti da ti sirevi i vrede te cene. Uporedivi su sa pravim švajcarskim i po ukusu i po ceni. Mi smo tokom dana tamanili ukusni norveški hleb, sir, majonez, paradajz, jogurt… Uveče bi smo skuvali supu ili neku testeninu sa ovim ili onim sosom.

Putevi:

Veći deo zanimljivih puteva vodi zapadnom obalom. Norveška je nenormalno naborana i razuđena zemlja i zbog toga je bilo nemoguće izgraditi put iz mesta A do mesta B tako da na njemu ne bude X tunela ili Y prevoja između njih ili da pak ne bude potrebno na par mesta preći fjord ferijem. U svakom slučaju, garantovano je da će putovanje biti zanimljivo. Na prometnijim putevima i mestima gde su obale blizu jedna drugoj, feriji saobraćaju svakih 15min i zaista nisu skupi. Ukoliko se radi o nešto udaljenijim obalama i manje prometnim putevima – onda je ipak potrebno pogledati red vožnje jer je moguće da trajekt saobraća samo par puta dnevno. Ukoliko imate samo bicikle sa sobom, za njih ne plaćate posebno. Prevoz auta se standardno naplaćuje kao tri putnika. Na putevima ćete najčešće sretati auta sa kamp prikolicama nemačkih registracija. Nemci su valjda dovoljno škrti da ne žele da plaćaju privatan smeštaj, a opet žele komfor i ne spava im se pod šatorom. Putevi u unutrašnjosti većinom nemaju srednju crtu, što znači da mimoilaženje nekada može biti problem. Uži planinski putevi su često zabranjeni za kamp prikolice. Upravo takvi putevi su obično za ciklo-turizam najzanimljiviji!

Prevoz:

Javni prevoz u Norveškoj je jako slabo rešen iz razumljivih razloga. Stanovništvo je izuzetno razuđeno i nije moguće svakom selu obezbediti autobusko stajalište. Između većih mesta postoje autobuske linije (ne više od par polazaka dnevno), dok su sela skoro potpuno odsečena. Turistima je jako teško da putuju ako nemaju sopstveni prevoz. Ako putujete autom, sa nostalgijom ćete se sećati cene benzina u Srbiji, pa čak i u Nemačkoj (za koju smo uvek smatrali da je najveća u Evropi). Što severnije, to skuplje. Bez obzira što norveško bogatstvo upravo počiva na nalazištima nafte u Severnom moru.

Do Norveške:

Do same Norveške se najjeftinije dolazi avionski, njihov nacionalni avio prevoznik je semi-low-cost, što znači da se povratna karta iz Beograda može kupiti za 150eur. Ukoliko sa sobom nosite bicikl, i to je moguće uz doplatu od 40eur u jednom smeru. Kopnenim putem je moguće preko Danske i Švedske. Međutim, ako vam je cilj zapadna obala (Stavanger, Bergen) onda je najbrže i najisplativije trajektom iz danskog Hirtshalsa do norveškog Kristiansanda. Vožnja traje manje od 4 sata, mi smo povratnu kartu (auto plus putnici) kupili za 100eur a to nam je uštedelo 800km i mostarine u Danskoj.

Vreme:

U turističkim vodičima će vas ohrabrivati da pođete u Norvešku nezavisno od godišnjeg doba – uvek ima nešto posebno da se vidi. Međutim, ako ne želite da se smrznete ili ako zbog Aurore borealis ne želite da provedete nedelju dana u konstantnoj zimskoj polarnoj noći i ako ne želite previše da pokisnete – onda je najbolje vreme za posetu u toku juna i jula. Pre juna je većina planinskih puteva zavejana, a kasnije tokom leta se statistički povećava količina padavina. Tokom leta dnevne temperature umeju da se popnu i preko 25, ali je ipak verovatnije da se na vrućinu nećete žaliti. Treba još biti svestan da je 1000m visine u Norveškoj vegetacijski i klimatski ekvivalentno sa 2000m u Alpima. Interesantno je da i na krajnjem severu, zbog uticaja tople golfske struje, nije preterano hladno. Svaki od milion fjordova ima svoju lokalnu klimu i kada je vreme nestabilno – nema svrhe oslanjati se na vremensku prognozu. U vašem fjordu može ceo dan da bude sunčano, a u susednom da lije kao iz kabla… Mi smo u Norveškoj bili krajem juna i tokom prve polovine jula i zadovoljni smo kako smo prošli. Tokom većeg dela puta smo imali sunce, u par navrata smo imali letnje pljuskove i svega par izuzetno kišovitih dana.

Umesto zaključka:

Od Norveške smo mnogo očekivali, a mnogo smo i dobili. Nije nas razočarala. Pejzaž je zaista evropski unikat i zarad te prirode treba otići tako daleko. Cela zemlja je kao jedan ogroman nacionalni park i gde god krenuli – nećete pogrešiti. Postoji nekoliko izrazitih highlight-ova (manje više popisanih u ovom putešestviju) oko kojih se okupljaju turisti. Ali nije potrebno se fokusirati na te atrakcije, zemlja je i bez njih prepuna manje poznatih prirodnih lepota gde nema žive duše.

_______________________________________

That’s all folks! Do sledećeg putopisa…