Bez plana, a ispalo do mora, putem kojim se ređe ide

Najzad sam uspeo da se malo izvučem iz kuće. Neke specijalne zahteve nisam imao, kao ni plan. Bio mi je samo cilj da putujem, da se vozim, pa gde god to bilo.

Tokom tih nekih dosadnih Korona dana, ono vreme policijskog sata sam koristio za sve i svašta za šta nisam imao vremena ranije. Između ostalog sam detaljno pregledao neke Facebook grupe posvećene putovanjima, i na Google Maps napravio neku svoju listu šta želim da posetim. Nešto da posetim prvi put, a i nešto da ponovim. Jednostavno su mi neka mesta ostavila lep utisak, bilo mi je prijatno, fotogenična su. Takođe i  iz poštovanja prema događajima na tom mestu…

Uhvatio me je neki neizdrž, postajao sam nervozan i kraj leta me je ubijao u pojam. Ne znam za slabiju godinu od ove. Maltene sam imao samo par vožnjica vrednih pažnje. Ništa na duže. A volim da kampujem, da spavam u prirodi, i sl. E sad baš da ne znam za slabije godine, ma znam, ima tako u životu dobrih godina kada se nekako sve uklapa, kada sve ide super, a onda dođu neke loše, kad se sve izmiče planovima, kad te život baš mlati. Sve je to život, ali nekako uvek nešto možeš da uradiš, promeniš. Sada, kao da si pion na nekoj šahovskoj tabli, neko drugi te pomera, neko drugi odlučuje kuda ćeš i šta ćeš. Preciznije, kuda nećeš. To baš mnogo ne volim. A ko voli?

Nešto je i Hondica krenula da zeza. Prilikom nekog jačeg kočenja je počela da se oseća neka vibracija. Do sada još nismo bili kod majstora, pločice su bile za zamenu, jedna više potrošena od ostalih… Ok zamenio sam, ali vibracija nije nestala, možda se malo smanjila. Konsultovao par majstora, neki odmah ko iz topa postavili dijagnozu da su se pokrivili diskovi, neki drugi rekli da može da bude i do lagera… Hm… baš jeftini diskovi za ovaj model… tjah… a ono što mi je bilo totalno bezveze je ta neka situacija da majstor ni ne da kaže doteram motor da pogleda, nego odmah dijagnoza… Konsultujem jednu prijateljicu od koje sam i u vezi sa biciklom uvek dobijao prave savete, preporuči mi majstora, ali čovek izgleda neki ko ja, spremio se za odmor, radiće kad se vrati… Kako vreme odmiče sa novim pločicama tako se i vibracije smanjuju, neizdrž za skitanjem postaje toliko jak da odlučujem da idem negde pa kako god da bude. Naravno da to nije pametno kada je motor u pitanju, ali…

Plan i cilj su znači samo putovanje, pa koliko god daleko. Ideje su bile otprilike sledeće:

-Neki krug po Srbiji

-Malo Srbije pa malo BiH, pa malo Hrvatske ili Srbije ponovo

-Malo do mora, da izvozam Dalmaciju recimo, Jadransku magistralu

-Da ponovim bici turu gde je bila BiH, CG i AL

-Možda samo Albanija i koliko moram do tamo i nazad

….

Za Crnu Goru je trebao test, Makedonija dozvoljava samo tranzit, Albanija je otvorena, može i preko Kosova da se ide, pominju neki novi autoput. Bosna i Hercegovina je takođe realna, a i Hrvatska. Test neću da radim, tako sam odlučio, pa kuda prođem. Nisam znao da to može da bude i ozbiljan problem. O tome kasnije, kad dođe na red

Posle više mozganja sam odlučio da mi prva tačka bude Perućac i Tara, a da usput nešto obidjem. Prošle godine sam išao na neku trku do Tekeriša i ostali mi u lepom sećanju putevi u tom kraju, na planinu Cer se nikada popeo nisam, i ceo taj kraj sam najmanje puta posetio. Krivac je malo i jedan drugar sa sugestijom da stalno pratim Dunav, a da Drinu ne posećujem. Tako da sam odlučio da ovaj put idem što više uz Drinu. Na mojoj Gogle mapi sam imao ucrtano više mesta u tom kraju, ali nije realno bilo da ih sva obiđem. Mislim može, ali zašto? Neka ostane nešto i za drugi put.

Iako nisam neki iskusan vozač motora, iskustvo u kampovanju mi ne nedostaje. To je način bitisanja na putu koji najviše volim. Nije mi bio problem da se spakujem, ali sam hteo da idem sa što manje stvari, da mi pola TopCase-a uvek bude slobodno, da spremam klopu, da spavam u šatoru… a opet nisam želeo nervozu jer mi nešto nedostaje, ili ne znam gde se nalazi, ili mi je teško da dođem do toga i to onda kad najviše treba. Kako god, uspeo sam nekako da ti uradim da budem zadovoljan. Kofere nisam stavljao na motor, da ne rastužim ukućane pre vremena. Mnogo sam ih razmazio

Već na početku sam sve otkrio, ali šta da se radi.  Generalno, nema ovde skoro ništa novo, sve poznato, voženo, opisano… Ipak možda nešto bude korisno.

Neka to bude sve od uvoda i da lagano krenem sa pričom. Trudiću se da bude po danima.

Dan Prvi…

Subota… svi kući, prijavio sam da idem malo da skitam, da nemam neke velike planove, ali da sam spreman za sve opcije. Stavljam kofere, lanac je podmazan juče, a i oprao sam Hondicu. Nekako sam mišljenja da i kola i motor i čamac bolje idu kada su čisti. Suludo, ali kod mene tako

Jutro je još hladno, navlačim kompletnu opremu… da se razumemo, uvek gledam da nosim opremu, ali kada su vrućine umem da vozim bez jakne. Bez kacige i rukavica nikada ne vozim. To što sam ostavio mesta u koferu je baš za jaknu. Stvarno ne mogu da izdržim da obilazim neko mesto u jakni, koliko god proizvođač tvrdio da je ona za sve sezone, to je ipak samo reklama.

Nigde ne žurim, apsolutno sam oduševljen kad začujem zvuk mašine koja kreće u lagano zagrevanje. Ono klaaaang ne volim, ali valjda mora tako, preživljavam taj zvuk, i brrrrm, odok ja uz moju groznu ulicu, na neko lepo putovanje koje upravo počinje. Naravno gorivo točim do vrha. Nikada mi nije teško da sipam gorivo u rezervoar motora, za razliku od kola. Taj rezervoar na motoru donosi uživanje, onaj na kolima je booooooring

Plan: Posetiti Tekeriš, Gučevo, Mačkov kamen, Loznicu i Banju Koviljaču. Za kraj dana reka Vrelo dugačka 365 metara, poznata i kao reka Godina zbog te dužine. Odmah tu pored ušća u Drinu je kamp, to mi je delovalo kao privlačno mesto za spavanjac.

Realizacija:

 Kružnim putem do Obrenovca, dvoumim se za Šabac, ne sećam se kad sam bio u tom gradu, ima tvrdjavu i još koješta da se obiđe. Ali kao da mi nije sudjeno do tog grada, zahvaljujući navigaciji išao sam dijametralno suprotno. Ostaje za neku drugu posetu.

 U jednom trenutku vidim putokaz za manastir Kaona, jeste na listi mesta koja želim da posetim, ali nisam planirao da to bude danas. Privlači me podatak da je manastir nastao u 14 veku, tako piše na tabli. Rekoh sebi, ako već tolike vekove tu stoji idem da pogledam.

 Манастир је настао је у 14. веку, а прва црква саграђена на овом месту датира из друге половине 11. века. Према народном предању ова светиња задужбина Иконије, сестре Милоша Обилића. Предање каже да су две Милошеве сестре, Иконија и Вида, пратиле брата на Косово. Кад су стигле до „Равне ливаде“ (изнад садашње манастирске цркве), Иконија оде да донесе брату воде, и враћајући се, рече му: „О мој брате, што добра коња видех, још да је седло према њему“. (У народу се под добрим коњем подразумева место где би се могла црква саградити).

„Благо имамо, сестро“, одговори Милош, „па му начини седло, а кад се ја вратим са Косова, помоћи ћу ти и ја.“

Милош се није вратио. Иконија је саградила Каону, а Вида манастир у Видојевици. (Izvor: Wikipedia)

Fenomenalno uređeno, maksimalno sređeno, kao prava turistička destinacija. Postoje i neke table sa tako nekim zabranama, lako je njima da imaju ovako finu travu kad ne sme ni da se sedi na njoj. Tu je i neko jezero, naravno kupanje zabranjeno, ali svakako mi je hit tabla ispod koša. Očito je autora neko dobro naljutio svojim ponašanjem…

 Ne zadržavam se previše, tek toliko koliko je potrebno da obiđem i fotografišem. U poslednje vreme sam na više mesta pročitao da u ovom manastiru postoji replika pećine rođenja Isusovog. Nešto slično sam već video u manastiru Sv. Petke u mestu Stubal, koji smo posetili na putu do Hilandara. Bar sam tako mislio.  Ali ne, nije to bilo to. Ovo u manastiru Kaona je samo jedna mala prostorija.

 Sledeća destinacija je bio Tekeriš. Da se razumemo, ratove ne volim, kao verovatno što i većina ljudi ne voli. Ali poštujem te ljude koji su se borili u tim ratovima. One koji su se branili i pobedili, naravno. Posebno i pre svega te neke bitke vođene u prvom svetskom ratu, tog čoveka koji brani svoju zemlju. Zato sam i trčao prošle godine tu trku na 10km u Tekerišu, zato sam i želeo ponovo da dođem. Naravno ovaj put da to malo sve proširim. Nisam neki poznavalac istorije, ta nauka mi je uvek slabo išla, događaje sam uspevao da zapamtim, ali datume baš i ne. Malo mi je krivo zbog toga, zato ne zamerite ako nešto omanem, gledaću ipak da konsultujem Gugla, jer ko nema u VuGla…

 Spomen kosturnica u Tekerišu. Spomenik je posvećen čuvenoj cerskoj bitki, koja se vodila 16-20. avgusta 1914. godine.

 Odlučio sam se tu za malu pauzicu, onako poštovanja i hedonizma radi. Popio kaficu koju inače ne pijem, ali mi nekako bilo bezveze da tražim čaj. Kafa inače 50 dinara, znam da može i jeftinije, ali svejedno sam bio iznenađen. To je kao neki kafić preko puta same spomen-kosturnice, i nije baš da nije posećen. Meni iz ne znam baš kojih razloga sasvim prijatno mesto. Mada nisam baš merodavan, volim Beograd, ali još više volim da odem iz njega, često to kažem, ali samo drugi deo je tačan. Tako da mi svugde lepo

 Sledeće destinacije su bile Loznica i Banja Koviljača. Ni sam ne znam kako sam prozujao ta mesta, nekako me ništa nije privuklo, posebno me Banja razočarala. Možda i zato što se nisam nešto pripremao, pa nisam ni znao šta je zanimljivo da posetim. Ali je zato tu bilo Gučevo. Lenštinu koja nekad upravlja mojim životom je mrzelo da sipa gorivo pre uspona. Hondicin pokazivač stanja u rezervoaru ima pet crtica, kad ostane samo jedna, tražim pumpu. Svaka crtica je nekih 80 kilometara sa tom mojom gnjav-gnjav vožnjom. I eto, ostaje ta jedna, i baš tada dolazi uspon, i baš tada se rodlila u mojoj glavi ideja da vidim koliko traje ta poslednja, pre nego što se upali rezerva.

 Uspon super, ne baš širok put, ali same krivinice. Nego ni na kraj pameti mi nije bilo da te krivinice i taj uspon traju 10km. Nikad kraja, ništa nizbrdo, samo penjanje i penjanje. Baš fino, posebno fino kad se ugasila ta famozna poslednja crtica i ostao neki jadničak koji definitivno pokazuje da sam na rezervi, pa još da dodatno me iritira i zeza, počinje da treperi. Srećom, stižem do planirane lokacije.

 U spomen-kosturnici na Gučevu su sahranjeni posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih ratnika, izginulih na ovom prostoru 1914. godine, na početku prvog svetkog rata tokom bitke na Drini. Deo Gučevska bitka.

Bilo je baš dosta sveta, to je i uzletište za paraglajderiste, bila i još jedna Hondica, ali skroz na skroz drugčija od moje

 Kada sam parkirao, stao je i jedan auto. Izlaze ljudi i starija teta priča kako je prošli put taj neki paraglajderista završio na drveću i kako ga neki njen rođak spašavao sa tog drveta. Bilo bi to totalno nebitno u mom životu da ona to nije pričala još bar 5-6 puta u mojoj blizini, urezalo mi se u sećanje bolje nego istorija.

 A uz to joj jako bilo bitno da fotografiše svoju “ekipu” i to baš kad se ja spremim da napravim sliku spomenika bez ljudi. Gorivo koga nema, puno ljudi pored, bakica koja vodi glavnu reč… huh… ne osećam se fino, donosim zaključak da mesto ionako vredi da bude ponovo posećeno i krećem ka benzinu. Kreće u isto vreme i neki džip sa ogromnim točkovima, reko super, puštam ga ispred, iza njega sam bezbedan ako neko seče krivine. Posebno što su delovali kao neki trkači, tako da sigurno neće da gnjave. Tako je i bilo, ali samo na kratko, dok se nije stvorio neki put sa strane, i baš su morali tuda. Do kraja spusta sam naišao na par automobila, trudio sam se kad god nisam mogao da vidim krivinu da idem što više desno. Prošlo je sve ok, i baš mi nekako bilo lepo oko srca kada sam brzo ugledao pumpu. Naravno do vrha točim, a kad je to bilo gotovo pitam za neku kloparnicu. Pumpadžija mi savetuje neki eko restoran, ali za to nemam vremena, preporučuje mi onda neki fastfood. To mi više odgovara, ali baš se nisam usrećio. Dolaze ljudi, posećeno, ali ništa posebno.

 Pošto smo oboje nahranjeni, nastavljamo ka Drini i na dalje pratimo ovu reku. Stižem do Ljubovije, uveliko gledam gde bih mogao da noćim, kad sa desne strane neki napušteni motel, gomila biciklista i bicikala i dva motora. Ok, stajem, vraćam se nazad, tu su neki radovi, maltene sam napravio zastoj, baš sam našao gde da se okrećem. Mislio sam da će kolege na dva točka takođe tu da noće, da su zato stali, ali ne, njima je u planu da stignu do Subotice, odakle su inače i da završe svoju turu. Dalje da idem nema smisla, sigurno neću naći neko zgodno mesto za noćenje, ovo ovde bi moglo da bude u redu, jedino što je društvo malo bučno. Odlazim do samog grada, čisto neko snabdevanje da napravim, pitam prodavca za zgodno mesto za kampovanje, dobijam savet da nastavim do škole, da je to sasvim fino. I taman se spremam da to uradim, kad prilazi još jedan kolega. Vozi Fejzera, raspituje se o Hondi, inače golman u lokalnom timu, ali i policajac. Pitam i njega za noćenje, ali dobijam kontra odgovor, nikako škola, nego kod motela, pokazuje mi na topole, kaže da me tamo niko neće dirati i da često bajkeri i biciklisti tu kampuju.

 Dobro, prvo kampovanje rešeno, malo sam se odmakao od vesele ekipe, našao neku terasicu iznad reke, motor parkirao pored i krenuo u aktivnosti oko postavljanja šatora. Posle sam saznao da je to neko MTB druženje, Bratunac i Ljubovija organizovali, pa malo kod jednih, malo kod drugih. Nešto su i vozili, bilo ih iz raznih krajeva. Druženje je bilo definitivno na nivou, trajalo to do duboko u noć, posle utihnulo, a u neko gluvo doba me probudi neka devojka koja doziva neku Tanju i Natašu. Ko se tu izgubio ili previše popio ili ostao zaboravljen od njih, nemam pojma. Da li ih je našla takođe ne znam. Ja ništa ne znam, ja sam ovde motorom

Statistika prvog dana: 272 km prešao, kretao se (što na motoru, što pešaka) oko pet i po sati…

DAN DRUGI…

 Nedelja…Nije baš toplo spavati pored Drine. Odavno sam to znao, ali me zanimalo kako će da prodje moja lagana vreća na tom zadatku.

Maglovito jutro

Krmeljivo-magloviti pogled iz spavaće sobe

Nisam se usudio da stavim i motor na terasu. Malo iz straha da ne propadne, a više zbog nečeg potencijalno opasnog po pneumatike

 Plan za danas je sličan jučerašnjem, to jest isti, umanjen za ono što sam posetio. Ne mogu da verujem da mi trebaju dva dana do Perućca. A još sam dosta toga izbacio. Nemam pojma gde mi odlazi vreme. Odustao sam juče od Mačkovog kamena, to je bilo ispravno, ali zato sam sada imao dovoljno vremena.

 Moram da se vratim malo nazad, to ne volim, ali nema veze. Pronalazim skretanje, piše i Sokograd. Još jedno mesto koje je na listi, ali ne u sklopu ove ture. Put je super, baš mi se sviđa. Generalno mojoj vožnji nedostaju krivine, a ove su baš lepe. Super je što se često jako pregledne, nekada se i po tri unapred lepo vide. Predeli su fini, sve mi se svidja. Planina Jagodnja dobija pozitivnu ocenu i naravno ovo je vožnja koju planiram da ponovim.

 Do spomen kosturnice dolazim relativno lako. Ima par automobila, ali ljudi nema. Uzimam fotoaparat, sve ostavljam na motoru, i krećem u fotografisanje. Malo DSLR, malo mobilni. Mobilni koristim najviše zbog panorama, ali i zbog toga što beleži lokaciju. Naravno s vremena na vreme moram da pošaljem gde sam, pa je i za to zgodan. Fotografije napravljene mobilnim izgledaju na dotičnim napravama super, ali kad se prebace na kompjuter pokažu se sve mane. Zato sam se ponovo naterao da nosim pravi foto-aparat.

 Ispred spomenika je moguće zapaliti sveću. Ako ste zaboravili da ponesete, ima unutra. Ali se sveće pale na otvorenom i vetar ih gasi, sunce topi. Većina sveća nije izgorela. Jedino je moguće ovako položeno da gore. Valjda će jednog dana neko da uradi nešto pametnije, jer mesto nije zaboravljeno, iskreno se nadam da nikada ni neće biti.

 Otprilike, kad sam završio sa škljocanjem i spremao se da krenem, pojavljuju se ljudi. Išli su do vidikovca, savetuju mi da obavezno idem da pogledam, da je pogled prelep. Pitaju me da li sam doručkovao, kažu da se baš spremaju da klopaju i da mogu da im se pridružim. Gledao sam da to eskiviram, ali bili su jako fini. Zamolio sam ih da mi pričuvaju stvari, da odem do vidikovca. Ostavljam i kacigu u rukavice i jaknu na motoru, onako na izvolte i idem što brže mogu ka vidikovcu “Perunika” (917mnv). Obećao sam da ću ručati kada se vratim, ako nešto ostane. Nekako mi bezveze da im sada sve pojedem, pa da ostanu gladn Ne bi to bilo u redu, jel da?

 Trudim se da što brše pređem put, nije mi baš svejedno što sam sve to tako ostavio, na momente i trčim, ionako mi fali treninga. Prolazim pored nekih lepih vikendica, očito su neki ljudi znali gde je zgodno da se gradi. Stižem do vidikovca, nije baš najbolje vreme za fotografisanje, nije neka vidljivost, upoznajem tu dvoje ljudi, uživaju u pogledu. Morao sam da ih slikam, i požurio nazad.

 Tu ispred same spomen–kosturnice imaju neke klupe, ekipa koja me je zvala na doručak ih je baš lepo zaposela. Više mi nije bilo vrdanja. Prasetina koju su ispekli u furuni je morala da se proba, kao i neke lepinjice iz te furune, a i paradajzić iz bašte. Pričamo… Žive u Loznici, poreklom su iz ovih krajeva, i zato vole da dodju. Imaju svoj ritual obilazaka tih nekih lepih mesta i klopanja pored. Ko ne vozi malo i popije. Ponuđen pićem, odabrao sam vodu sa izvora “Devet Jugovića” koji se nalazi u blizini manastira Tronoša. Njima je to bila prva destinacija tog dana. Sledeća im je kao i meni, Sokograd. Pošto su jako dobro potkovani znanjem informisao sam se šta bi još bilo fino da obiđem, kao i kojim putem da idem. Predložen mi je Krupanj, to sam prihvatio, odatle sam mogao i do Sokograda, ali nije baš fin put posle nekog vremena. Taj deo nisam baš najbolje propratio, jednostavno je bilo dosta informacija, nisam ih sve obradio kako treba

 E sad, ni jednu fotografiju nisam napravio sa ljudima, a bili su super, bar da sam neki facebook kontakt uradio, ma jok. Ne znam ni kako se zovu. Baš sam neka smotana skitnica, nikada od mene neće biti neki svetski putnik.

 Polako počinje gužva i ovde, izgleda sam samo poranio. Zagradili su me kolima da sam se jedva izvukao, da li je moguće da vozači automobila ne znaju da motor nema rikverc? Bar većina nema. Neka ekipa sa PA tablicama se tako lepo locirala ispred i sa strane da sam morao unazad, a to je bilo malo uzbrdo, pa i preko nekog debelog panja. Ljudi došli kolima, i prvo što su uradili kada su izašli iz dotičnih je da sednu na te klupice. Ali bez izuzetaka, kao da su radili nešto najnapornije u životu, u najmanju ruku kopali neki kanal. I tako oni sede sa moje desne strane na tim klupicama, moram unazad, ali to baš nije realno, krećem lagano napred nazad, napred nazad, naravno upaljen motor, nazad vučem, napred pustim malo kvačilo. Malo dam gas, okrećem tako lagano u levu stranu, pa zaključim da bi bilo fino da malo usitnim, kad već moram se patim neka malo uživaju u gasovima iz mog auspuha. Nisam divljao, da me pogrešno ne shvatite, nisam zavrtao gas, ne želim na motoru ništa da radim što bi neko mogao da mrzi. Samo eto, malo sam se duže okretao… Inače mi nije to prvi put da me tako nekako zagrade i da mi problem da se izvučem jer moram unazad uz nešto što je uzbrdo.

 Usput ima neka crkvica, lepo sredjena, stajem, fotografišem. Spomen hram Sv. Stefana Visokog.

Prolazim i pored nekog etno sela zaraslog u korov, slikam i to.

  Vozim se do mesta koje se zove Krupanj, plan je takav, jelte Samo mesto me iznenadilo, poprilično je lepo sređeno, deluje onako turistički. Ne sećam se uopšte da li sam ranije i čuo za ovo mesto, a eto me sada tu i dopada mi se.

Srećem biciklistu koga sam prošao na usponu jutros. Odmara malo, bi mu drago kad sam rekao da sam i ja biciklista. Ispričasmo se fino, objasnim mu i zašto već preko dve godine nisam seo na bicikl. Fino je saslušao taj moj tužni i jadni događaj, a i ja njegova putešestvija po CG, BiH i još kojekuda, a u suštini po zemljama balkana, nekim ovim bližim. Vozio je od Valjeva, gde i živi, i sada posle pauze kreće nazad. Ime zaboravio, slikao nisam… Ljudi škljocaju sve živo, kače to na fejs i instagram, biće da ja baš ne pratim te neke savremene društvene trendove.

Hondica dobila društvo, i to slične boje

  Iz Krupnja krećem ka Sokobanji. Ubacio sam u navigaciju, dobio par varijanti, odabrao jednu i krenuo. Baš u tom trenutku sahrana, kolona, gasim motor, čekam da prodju, odlaze oni nekim svojim putem, navigacija tu meni nešto prerutira, završim na nekom bezveze putu, pa se vraćam, pa na kraju opet na povorku, ali nekako i to prolazim. Izlazim na “pravi put”. Asfalt je ok, ali je put uzak, dva automobila ne mogu da se mimoiđu nikako. Motor i auto nekako i može. Držim se što više desno jer su krivine većim delom nepregledne. Bilo je i nekih mimoilaženja, prošlo sve ok, naravno, ne bih sada kucao da je drugčije. Predeli su totalno ok, svidja mi se što prolazim kroz neka sela koja su, da tako kažem daleko od nekih velikih centara, a vidim nove kuće, vidi se da tu neko živi i da im je lepo. U današnje vreme kada sela umiru, ovo je stvarno jako lepo videti.

 I onda dolazim do neke hale, i tu asfalt prestaje. Počinje makadam neki, onaj prašnjavi, ne želim to na motoru, ali ni pod razno. Video sam na šta liče automobili sa kojima sam se mimoilazio, neka hvala. Ispred te hale sedi nekoliko radnika, pitam ih jel nema više asfalta, sve se nadam da je to samo deo. Ali nije, gotovo je sa asfaltom. Ne volim da se vraćam, posebno ovako poražen, ali ko me pita. Biram malo drugčiji put. Malo biram, a malo lutam, da budem iskren. Eto mene ponovo u Krupnju, da ga još bolje upoznam, idem ka putu kojim sam jutros došao, ostavljam Sokograd za neki drugi put…

 A taj drugi put je baš brzo došao, na spustu ka Drini nailazim na tablu, video sam je i ranije, i šta ću, skrećem levo. Put uzak, ima i poneka rupa a i neka krpačina, pa još se mimoilazim sa ogromnim autobusom, mada na takvom putu verovatno je svaki autobus ogroman. Na momente sam se pitao da li sam na dobrom putu, bilo je jedno skretanje bez obeležja, da li sam to prošao kako treba… U jednom trenutku vidim neka dva krsta na steni desno, a i stene mi deluju malo poznato. Prijatelj često vodi grupe do ovog mesta i pokazivao mi je slike, rekao bih da je to to. I onda se ukazuje manastir “Sv. Nikolaj Srpski”…

 Huh, kakvo zdanje, pa ovo je ogromno. Na parkingu u jednom automobilu sedi jedan od mojih jutarnjih prijatelja, kaže da se nije penjao do Sokograda, bio je više puta, ali celo društvo je otišlo gore. Vraćaju se, jedna od žena se pohvali kako se popela gore i kako je moja priča uticala na nju da to uradi. Bilo mi je baš drago, umem rečima  da ubedim. 

 Naime, ujutro kad smo sedeli i doručkovali, ona je rekla kako ne sme gore da se penje i da ne računaju na nju. Ide do manastira, ali do utvrđenja nikako, ima strah od visine. Ispričam joj kako i ja imam strah od visine, kako je nekada bio baš nenormalan, kako mi je bilo dovoljno da gledam nekoga na visini i da počnu da mi se znoje ruke. Ali strahovi služe da se suočimo sa njima, da kada to uradimo, dobijemo avanturu. Ispričam joj kako sam lečio taj strah, penjao se na repetitor na nekom planinarenju, posle penjao neke velike vrhove… I tako, očito je priča upalila, ovo je inače samo skraćena verzija, oprširniji sam bio

 Obilazim manastirski kompleks, odlučio sam da ovo mesto posetim još jednom i tada da se popnem do utvrđenja koje definitivno zaslužuje da bude posećeno. Njima je trebalo skoro dva sata, nije mi se toliko ostajalo.

Fenomenalan detalj o utvrđenju Sokograd je da nikada nije bilo osvojeno vojnim putem. Menjalo je vlasnike za stolom samo, mirnodopskim pregovorima.

 U povratku ka parkingu sam upoznao neke planinare iz Valjeva, fino se ispričali, zajedničkih tema ima dosta, iako se ne poznajemo, ali kao i bajkeri i svi planinari su drugari. Krećem malo pre njih, izbegavam da me primete prijatelji sa prasencetom iz Loznice. Bilo bi me sramota da me ponovo nahrane. Ispalo bi da vozim za njima i klopam. Video sam ih, opet zaposeli neke stolove i klopaju. Sviđa mi se što se tako organizuju, ipak su to stariji ljudi, imaju sve, i obilazak lepih mesta, i hodanje, i vožnju, a i klopice na lepim mestima. Ono što je još pozitivno, posebno ove godine, je da sve za sobom počiste, nikakav trag za njima ne ostaje.

 Odlazim nešto ranije od busa sa planinarima, stvarno mi se nije ni obilazio na ovom putu, a nije mi se ni vozilo iza njegovog auspuha. Relativno brzo izlazim na put pored Drine i pratim ga. Ispred BB stajem da slikam čuvenu kućicu na Drini. Bio sam ranije ovde i nekada davno kada je malo ljudi znalo za nju, i kasnije kada je već postala poznata, pa i eto sada. Prvi put išli na rafting i planinarenje, drugi put biciklom na povratku sa mora, treći put eto motorom. Od mene dovoljno  

 Napokon sam se “dogegao” do Perućca. Nalazim reku Vrelo, ali kamp ne. Svraćam do prodavnice, kupujem nešto za klopu, potpuno sam zaboravio na hranu, i to mi se na motoru uredno dešava. Pitao sam za kamp u prodavnici, žena koja radi tu mi objasnila da je kamp pored samog ušća i da pripada restoranu pored. Ako je zatvoreno da mogu da pitam u restoranu. I dok se ja napolju pakujem, prodavačica izlazi, kaže da je izašla da vidi motor, ne razume se previše, ali i njen sin vozi motore i putuje tako, i išao je po Evropi. Ove godine zbog korone nije mogao, tako da je bio samo do Bugarske i to nešto kratko. Ma ova moto priča je totalno super, gde god da stanem upoznajem super ljude. Dodaje, da ako ne radi kamp, da mogu maltene bilo gde da postavim šator, da su ljudi ovde jako dobri i da mi niko neće praviti problem. S obzirom kakav je bio kamp, bolje da sam tako uradio. Ali idemo redom.

 Našao sam kamp, i to zaključan. Ispostavilo se da sam i pre toga prošao pored, nego izgleda malo neugledno, više kao neko ogradjeno dvorište. Idem do restorana da se raspitam da li radi. Kelner mi prilazi sam čim me je video. Informacija je ohrabrujuća, radi, ali moram do recepcije hotela pored. Sve je to njihovo. Ok, još malo šetkanja.

 Uspeo da pronadjem recepciju, posle malo vremena dolazi i recepcionarka, ne baš preterano ljubazna, kaže da će prvo da mi izračuna koliko košta kamp, da ne unosi podatke, možda mi se ne dopadne cena. I bila je u pravu da mi se cena nije dopala, ali želeo sam topao tuš. Nije to nešto skupo, da se razumemo, ali za parče nekog dvorišta i prljav mokri čvor svakako previše. Tada doduše još nisam znao za ovo “prljavo”, a već mi se nije dopadalo. Nekako uspeva da nađe ključ, jer kapija je zaključana, ključ je kod nekoga ko treba da ga donese… Ne čeka mi se ovde, motor sam ostavio ispred kapije, odlazim, čekaću je ispred. Iznenadjujuće brzo se pojavila, ali zato nikako da nadje pravi ključ, pa onda otključava malu kapiju, pa recepciju, pa tamo uzima novi svežanj ključeva i kreće ponovo. Pre toga je pokušala da me ubedi da bih mogao da prođem kroz malu kapiju. Srećom brzo je ukapirala da to nije realno, a i bacila se ponovo na probanje ključeva. Ovaj put uspešno, kapija je otvorena, Hondica i ja ulazimo unutra.

 Sledi upoznavanje sa kampom, mogu da koristim samo mokri čvor, proverava da li ima tople vode, nema, zove ponovo nekog, taj neko kaže da ima na tuševima, proverava, ima na tuševima. U tom trenutku mi je to bilo dovoljno, topao tuš mi je baš trebao. Nisam mogao da ne prokomentarišem gledajući bojler, da mora da je dotični nekog baš gadno naljutio kad je ovako prošao. Bukvalno ko da ga je neko pesnicom žestoko udario sa strane. Donji deo otvoren, vise žice pod naponom, nema veze, ne čačkaj prstima i sve će biti ok.

 Fino je što nema gužve i što mogu da se smestim gde god želim. Eh, kako je to teška situacija, prosto nisam znao gde ću. Mislim da sam bar pola sata mozgao gde bi mi bilo najlepše. Na kraju sam postavio šator, pa zaključio da je bolje malo dalje, pa pomerao…

 Inače nisam izdržao a da ne pitam da li je ovo privatno ili državno. Jednostavno mi delovalo kao neki zapušteni socrealizam ili šta već, jedno od onih društvenih mesta u kome radi neko po partijskoj dužnosti, a vrlo ga mrzi da radi. Objekat je eto privatni, i kaže teta da bi trebalo da se renovira. Iskreno se nadam da će se to dogoditi, jer ovako uopšte ne čudi što zvrji prazno. Rekao sam da može da zaključa kapiju, jer ja sigurno pre 10 nigde ne mrdam. Ali ne, ne može, jer možda će još neko doći. Mislim se u sebi, tako nešto nema šanse da se dogodi, ali ajd sad, možda ipak neko dodje. Ipak zatvaram kapiju samo bez zaključavanja.

 Ostao sam sam, restoran ima još gostiju, radi do 9 samo, nije mi padalo na pamet da testiram i njihov kvalitet usluga. Spremam sam klopu, to mi je i ideja na ovoj turi, da se malo privikavam na to, jer planiram neka velika putovanja. Tuširanje je prošlo nekako, ono što je vredno sam poneo sa sobom, a onda žonglirao sa stvarima, kako se istuširati da da ne isprljaš ono što planiraš da obučeš kao čisto… ma da ne davim, dok se nešto ne promeni, u širokom luku zaobilazite ovaj kamp.

Statistika drugog dana: 177 kilometara sam samo prešao, za nekih četri sata kretanja, računajući i hodanje. Ne znam gde je otišlo još šest sati koliko je GPS bio uključen. Šta sam ja to još radio, to jest neradio?!?

_______________________________________________________________

Dan treći…

Ponedeljak… Mogu da kažem da se već lagano navikavam na drugčiji krevet, i da sam baš preterao sa spavanjcem.

 Nigde nisam žurio, a plan za treći dan je Tara. Jutro je bilo za spremanje doručka i naravno fotografisanje ušća. Reka Vrelo se inače zove i Godina jer je dugačka 365 metara. Fotogeničan je ovaj deo, bio bi i fotogeničniji da se restoran nije smestio iznad. Možda je i uzvodno zanimljiva, ali nisam išao.

 Pre baš baš dosta godina sam jedne zime imao udes na Tari, kod jezera Zaovine, malo pre Lazića brane. Niko nije povređen ali automobili morali na šlep. Tada nas je čovek iz šlep-službe vozio baš ovim serpentinama i delovalo mi je super. Zato sam sada želeo da ih izvozam uzbrdo, i da stignem ovaj put do te famozne brane. Nisam bio siguran da li ću imati dovoljno goriva, pumpa je na Kaluđerskim barama, ne znam da li imam dotle, a u blizini nema goriva. Pumpa ima u BB, a odatle takodje mogu na Taru, ali ne želim tim putem, želim ovim serpentinama… Tjah… Nema mi druge nego do BB na pumpu, pa opet nazad, pa uzbrdo. Kolima to nikad ne bih tako, ali vožnja motora je uživanje, sve može, ništa nije teško. Serpentine su se pokazale fine, mada je malo pogled izostao, definitivno je lepše kada se ide nizbrdo.

 Vidikovac Banjsku stenu sam preskočio, jednostavno sam previše dobro bio raspoložen za vožnju i “smetnuo sa uma”. A stvarno ne pamtim da mi je lepše išla sama vožnja. Ne pamtim da je Hondica lepše išla po krivinama, to nije bila vožnja, to je bio ples. A ja ništa nisam radio, samo sam sedeo. Kao da je Hondica sama vozila, tako mi delovalo. Bio sam odmoran, malo sam se već opustio, sve sam dalje od Beograda, od obaveza, posla… niko me ne gnjavi, nikoga ne moram da služim… ma super… i tu se nekako rodila ideja, šta znam, svašta mi je prošlo kroz glavu, ali odlučio sam da idemo da vidimo more. Pa sad, koliko to bude uspešno.

 Ne znam baš, kad sam došao na tu ideju, ali sam se ja vozio vrlo opušteno, kao da nemam tako ozbiljan cilj pred sobom. Uostalom do mora se ide i biciklom, nije to ništa posebno. E sad, zez je da nemam urađen test koji je potreban za ulazak u CG. Ali svaki problem ima i rešenje, bar se nadam, imam dvojno državljanstvo, i to EU, to bi moglo da pomogne.

 Stvarno sa lakoćom stižem do “Lazića brane”. Pri tome sam prošao pored famoznog mesta gde mi se dogodio udes. Nije mi bilo baš svejedno, i stavno sam bio srećan kada sam parkirao kod jezera. Pravim fotografije i u tom trenutku dolazi još jedan motor. Čovek se voza, nema ni on plan, kaže da ne zna da li će morati da radi sutra, tek će uveče dobiti informaciju. Baš smo se raspričali, valjda to tako uvek ide, šta znam. Vozi GS 1200, vozi i kamione, bio je u Užicu kod majstora taj dan, pa nastavio na Taru… itd… Ako sam dobro zapamtio, Srđan, uvek se trudim pri upoznavanju da zapamtim ime, nekako to smatram i poštovanjem i osnovom nekog bontona. Ali na ovoj turi mi je to baš slabo išlo.

 Imao sam u planu da se provozam preko brane, na nekoj mapi sam sa druge strane imao ucrtana dva lepa vidikovca, ali sam odustao. Previše je prošlo vremena u priči. Sledeći put mora negde da sednemo i da se ispričamo ko ljudi

 Rastajemo se, svako nastavlja neku svoju vožnju. Od zaovinskog jezera nastavljam ka Mitrovcu, pravim pauzu fotkanja radi, medonja je morao da se slika, pa nastavljam ka granici.

 Pre granice kratka poseta Drvengradu. Ranije smo često ovde svraćali kad smo išli na rafting, bilo nam je usput, zanimljivo i zgodno za pauzu. Očito je da je mesto u međuvremenu baš poraslo, komercijala totalis izgleda. Gomila ljudi, malo sam se raspitao za cene, kaže čovek 35 eura za polupansion, SPA i bazen uračunati, masaža se doplaćuje. Pošto mi se dugo ne ostaje pitam da napravim samo par fotografija. Dozvoljava mi, ali tu od ulaza, bez nekog velikog švrćkanja. Toliko mi je i trebalo, tanak sam sa vremenom, a i ne privlači me ovaj put.

 E sad smotani ja, silazim dole na put, krećem kako treba, pa onda nekako dođem do zaključka da sam krenuo na pogrešnu stranu, pa se okrećem, vraćam, pa onda skapiram da sam u stvari dobro išao, pa opet okreći… krelac, nije mi jasno zašto navigacija ne koristi kompas kada već postoji, a i nije mi jasno kako sam to tako pobrljavio.

 Već uveliko vozim putem koji sam izvozao biciklom. Inače stalno dok vozim motor pravim to neko poređenje, nekada poredim sa kolima, nekada sa biciklom. Baš me je zanimalo kako će mi se dopasti ovaj put na motoru. I iskreno, bolje je na biciklu, nekako se više vidi. Ne zamerite mi za ova poređenja, ipak sam tolike godine putovao biciklom, a o motoru maštam od kada sam prvi put video tu napravu. Šta sam mogao da imam tada, nekih 3-4 godine najviše, a sada preko pola veka Jedan prijatelj, sa kojim sam napravio baš puno lepih kilometara putujući, mi je pre nešto vremena rekao kako bih trebao da vozim pored Drine, kako stalno idem na Djerdap i da je Drina možda i lepša… Mislim da sam to već negde na početku pomenuo. Generalno sam taj deo u BiH prošao i autobusom, a i nedavno biciklom. Ali posle Tare smo se uvek odvajali od te reke. Pre nekih mesec dana sam to pokušao da ispravim, išao sam motorom Osijek-Beograd, ali preko Bosne. Ušao sam u BiH kod Orašja, pa malo vozio ka Tuzli i onda lagano ka Drini, pa uzvodno do Bratunca i tu prešao u Srbiju. Umesto 180-200 km, napravio sam na kraju 440. Neki kilometri su vredeli itekako. Sada sam se približio ovoj reci još pre Loznice. Ono što mi je ostalo mogu jedino da popravim nekim čamcem.

 Bicikl ide sporo i sve vreme možete da zverate okolo, tako da maltene stalno imate pogled ka vodi. Sada je to znatno bilo smanjeno, bar što se pogleda tiče, ali je zato uvećano uživanjem u vožnji. Tako da se ne žalim, čak šta više, bilo mi super-truper

 Nego kad sam već pomenuo Đjerdap, nekako mislim da je manja razlika kad se vozi pored samo reke, jer ste skoro u ravni sa rekom, stalno je tu prisutna, manja je razlika u poređenju sa biciklom. Hteo sam da u sklopu ovog putovanja bude i Djerdap, ali sam se na kraju predomislio, šta znam, možda nisam trebao.

 E sad, da se vratim na priču, ovaj put ima baš dosta tunela, a moja kaciga zeza. Tjah, kritike za Exo510 od mene. Ni godinu dana nije bila ispravna, crkle skoro sve opcije koje su mi se sviđale. Ne mogu da se spuste sunčane naočare, ili vizir, kako se već to zove. Mislim da ni 20 puta nisam to koristio. A i ono za naduvavanje obraza ne radi. To nikad nisam ni koristio. Probao kad sam kupio, radilo, posle nekome da pokažem šta ima moja kaciga, kad ono ne radi. Inače vizir može malo da se odmakne, e ovo sam jedino baš koristio, nekako mi takvo luftiranje najviše prija. E to se valjda istrošilo, jednostavno ne odvaja više… Sve se naravno dogodilo u garanciji, treba da odnesem da poprave, ali eto, nisam, ne znam koliko im treba vremena, šta ako ne mogu odmah da završe… bla bla…

 Sada sam plaćao cenu toga što sam bio lenština da odnesem na servis. Mogu nekako sa strane da ručno spustim taj tamni vizir, a sunce onako u zalasku, treba mi, ali u tunelu je to katastrofa, baš mi pravi problem. Ako podignem onda me “ubi sunce” kad izađem iz tunela. Ne vredi, stvarno mi je slaba vidljivost, a da pred svaki tunel stajem i podižem nekako mi suludo. Na kraju nalazim kompromis, nije sjajno, al šta da radim. Samo nekih dva cm sam spustio, pa onda kad sam u tunelu podignem glavu, kad izadjem spustim. Ponosan sam na svoj tehnološki uspeh i tako sam i prošao ovaj deo puta, bar dok sunce nije zašlo skroz.

 Uspeo sam pre mraka da posetim Višegrad, ali samo most, grada video tek toliko koliko sam morao, deo koji se zove Andrićgrad sam preskočio. Već sam jednom bio, za ovaj put mi nije toliko zanimljivo. Tačnije bilo bi, ali da nemam neki viši cilj.

 Nezgodan detalj kod ove skorojesenje vožnje je da rano počinje mrak. Planirao sam ovo noćenje da bude negde u prirodi, eventualno neki kamp. Postoje kampovi zbog raftinga na Tari, to mi jeste bila jedna od ideja, mada sam sad čuo da su ogromni i da ima jako puno ljudi. Nisam proverio, samo sam čuo. Sam put ide dosta visoko iznad reke, ne mogu ništa da nađem zanimljivo. Tek u jednom trenutku se ukazuju neki fensi bungalovi. Deluje mi to previše uređeno, ali ajde, ipak silazim da pogledam. Dočekuje me sin vlasnika, cena za bungalov je 20 eura, ali pošto je kraj sezone a i sam sam, može za 10. Ok, a ako želim da kampujem? E pa tada bi cena bila 9 eura, toliko izlazi kada se sve sračuna. Planirao sam samo da spavam u šatoru na ovom putu, a tako i najviše volim, ali privlači me bungalov, ne mora da se ujutro zezam sa pakovanjem. Okeeej, bungalov ću, samo idem malo do Foče da pazarim nešto.

 Kad sam se vratio, mesto je dobilo još dva gosta na motorima. Iz Gornjeg Milanovca su, a i kolege grafičari, da tako kažem. Samo drastično uspešniji i ozbiljniji od mene. A i mlađi su, u njihovim godinama je i mene vukao entuzijazam i želja da poslom. Sada to polako prolazi.

 Njima ovde definitivno nije prvi put, koriste ovo mesto za pauzu na putu do mora, i generalno jeste dobra lokacija za to. E sad, popišmo mi po dva pića, ja već razmišljam da idem na spavanjac, kad oni predlažu da idemo do grada na pizzu. Reko, ljudi nema šanse da vozim sa pivom u sebi, iovako sam relativno nov u svetu motocikala, sa pivom bih se preturio negde. Ali i oni su u tom fazonu, ma ne idemo motorima, njih ostavljamo ovde, grad nije daleko. Tu se gazda ponudi da nas odveze, a u povratku možemo taksijem.

 Generalno ideja je ok, malo me strah za motor koji ostaje bez mog nadzora, a baš sam ga bezbedno parkirao pod prozor, onako da mi bude pred očima stalno. Ostavljaju i oni svoje mašine, i to znatno skuplje, pa valjda mogu i ja. A i nekako mi je sve delovalo bezbedno.

 Picerija se ispostavila kao super, smazali smo dve velike porodične pice, popili neko piće i prebacili se na sledeću lokaciju. Momci kao mlađi su definitivno u boljoj formi, istrenirani su, nema zezanja. Sledeća lokacija je bio neki veliki kafić, sasvim zanimljivo mesto.

 Najradije bih broj tura ostavio kao tajnu, ali onda ne bi bilo sledeće priče. Nas trojica, svako po četri ture, ako sam dobro brojao, tačnije ja jedno piće manje, ako ćemo da cepidlačimo baš. Dolazi vreme da mrdamo, tražimo račun, a račun čitavih 8km. Malko nam ništa nije jasno, devojku koja nas je služila ubeđujemo da ipak proveri, nešto je to baš malo. Proverava to ona nešto i konstatuje kako je u redu i kako je to baš toliko. Ok, platili smo, i fino smo častili, i dalje smo sigurni da nam je možda samo jednu turu naplatila, ne kapiramo šta bi drugo moglo da bude. Iskreno se nadam da nisu imali manjak u kasi zbog nas.

 Traženje taksija u Foči kada je ponoć dobrano prošla je naravno nemoguća misija. Nije nam to smetalo, šetnja je svakako prijala. Motori su nas čekali gde smo ih i ostavili, sve je bilo u najboljem redu. Tu je ujedno i kraj trećeg dana

Statistika: 202 kilometra, akcija trajala 13 sati, od toga vozio i hodao čitavih četri i po. Potrošio 11 litara benzina i 6 piva. Naravno samo 4 piva se računaju, dva su bila testeri (0.33) To je ujedno i jedina mana ovog kampa koju sam našao, imaju samo malo pivo.

______________________________________________________________

Dan četvrti…

Utorak…  Jutro je bilo mamurno, ne pamtim da sam toliko popio ko zna od kada. Društvo je krivo, ne bih ja Svi su ustali pre mene, čuo sam neku graju, grafičari generalno glasnije pričaju jer im je sluh oštećen bukom mašina. Ali, dok sam oprao krmeljive oči, oni su otišli za Herceg Novi. Ja sam se nešto razvlačio, fotografisao kamp, nešto sredjivao, psovao mačku koja mi izgrebala sedište… Do podne nisam krenuo dalje. Ljudi jedva dočekali da više odem, bar tri puta su se ponadali da idem i ispraćali me.

 Što se tiče samog kampa, zove se “Drina” i dijametralno je suprotan onome u Perućcu. Sve je jako čisto i uredno. Mislim da su pomenuli da postoje nekih desetak godina, ja sam ih eto primetio pre tri, fotografisao sa puta tada, nisam ni planirao da ću biti njihov gost jednog dana. O kampu brinu vlasnici, sin studira hotelijerstvo u BG, otac policajac, majka zadužena za kuhinju i higijenu. Tako nekako. Mesto je svakako za preporuku.

Neka čudna fensi-šmensi vojna vozila. Prvih je bilo dosta, tako da sam koliko-toliko napravio uspešnu fotografiju.

Drugih samo jedno ili dva, ne sećam se. Oklevao sam i uspelo je da mi malo pobegne. Primetio sam da su i lokalcima nepoznati.

 Plan za danas je bio da stignem do Trebinja, to i nije tako strašno, jer imam nekih 150-160 kilometara. Posle mi jeste ideja da probam da udjem u Crnu Goru, ali takođe i da možda nastavim ka Mostaru, Blagaju… Ideju za neko noćenje, gde bi to moglo da bude ako ne uđem u CG, uopšte nisam imao. Taj problem ću rešavati ako do njega dođe.

 Izlazak iz kampa je malo nezgodan, strmo je, a na samom kraju tog uspona ide put onako oštro na levo, i za par metara izlazak na magistralu. Primetio sam da sam smotaniji nego juče. A i sam vožnja mi ne ide baš najbolje. Zato laganica. Predeli su jako lepi, i uskoro stižem na Tjentište, to jest do nacionalnog parka “Sutjeska”. Već sam bio, ali malo na brzaka, sada pak planiram da obiđem detaljnije, da se popnem do spomenika čuvenoj bitki na Sutjesci (15. Maj – 15. Jun 1943)

 Planirano sam i realizovao, stepenice nisam brojao, ali ih je bilo baš puno, poprilično su me namučile. Verovatno bi bilo lakše da sam prethodno veče legao na vreme. Sam memorijalni kompleks je dosta posećen, izgleda da ponovo postaje turistička destinacija. Iskreno mi je drago zbog toga. Sam spomenik je ponovo beo, napravljen je korištenjem belog cementa, a vremenom je posiveo.

 Pored spomenika bitke na Sutjesci, vajar Miodrag Živković je radio i spomenik streljanim đacima u Šumaricama, spomenik Hrabrima kod Čačka, spomen-kompleks na Kadinjači… ima još, a preminuo je ovog leta u 93. Godini. Ne znam da li je to neko uopšte pomenuo u medijima. Inače ima još puno radova, baš je dugi niz godina stvarao, čak i u dubokoj starosti. (Wikipedija)

 Neka ideja mi je da obiđem sve te kapitalne spomenike prvog i drugog svetskog rata, i na ovom našem delu sveta, ali i u inostranstvu. Ima jako zanimljivih u okruženju.

 Nastavak vožnje je vodio kroz tunel Ćemerno, a to je kao neka vrata drugog sveta. Vremenski gledano, naravno. Mada se i pejsaž menja. Pre ulaska u tunel sam se kuvao, stvarno je bilo vruće, a sa druge strane tunela udarila neka zimoća. Em ladno em duva vetar.

 Sa druge strane je Gacko polje, visoravan ili šta je već, ali ravna ko tepsija, i izgleda da tu stalno duva. Baš mi drago što sam na motoru, bilo bi mi još draže da sam u kolima i da uključim grejanje Prošli prolazak ove ravnice na visini je bio biciklom, pa em ladno em moram dobro da gazim one pedale da bih se uopšte kretao. Tada sam išao od mora, pa sam se tunelu baš obradovao, posebno jer se tu završavao duuuuugaaaačak uspon.

Dosta dugo je duvalo, skoro do Bileće.

Tvrdjava Drakuljica, zanimljiv naziv?

Bilećko jezero

A u Bileći pored nekadašnje jedne od najboljih vojnih škola, nalazi se burekdžinica.

 Lokalitet koji takođe spada u one koji moraju da se posete. Bar je tako kod mene. Ovaj put zbog Korone ne može da se uđe unutra. Morao sam malo da zezam vlasnika, rekoh mu da sam prešao 740 kilometara zbog njegovog bureka, a on me ni ne pušta unutra. Krenuo čovek da sklanja stolove sa ulaza, ali ga odgovorih od te aktivnosti. Ionako sve vreme samo sedim.

 Taj burek mi je bio i doručak i ručak, ne znam zašto nisam bar dva uzeo. Ko zna kada ću ponovo u te krajeve. U stvari znam zašto je bio jedan. U Trebinju ima možda čak i bolji, provereno. A Trebinje je bilo sledeća moja destinacija. Jedno totalno fenomenalno mesto koje ima neku privlačnost, ne znam kako to da opišem, ali dovoljno je jednom doći i da te posle stalno vuče da odeš ponovo. U bajkerskom svetu je naravno poznat Moto Skup u Trebinju.

 U planu mi je da ponovo slikam Stari most, možda još nešto. Malo me već hvata zoza neuroza, javio mi se neki problem sa kvačilom, popodne je već poodmaklo, bliži se trenutak D kada treba da probam da uđem u CG bez testa. Sve to utiče da se baš kratko zadržavam, čak sam zaboravio na želju da popijem nešto u centru, pešačkoj zoni. Nisam baš tako lako našao most, a pekaru sa dobrim burekom uopšte nisam ni pokušavao. Ne znam ni kako ni gde bih mogao da je tražim.

 Kvačilo mi hvata baš visoko, točkić za podešavanje je bio na 4, okrenuo sam na 5, to je i maksimum koji sam mogao da uradim, ali je nešto čudno. Nekada skoro kao da nema nikakvog otpora. Maltene bi mogao da stiskam polugu sa malim prstom. A onda opet sve normalno. To me je brinulo, ali mi nije padalo na pamet da idem nazad.

 Krećem lagano put Jadrana, idem za Hrvatsku, ali sam se posle nekih par kilometara predomislio. Dolazim na ideju da iz Bosne idem direktno u Crnu Goru. Vraćam se nazad pa pratim tablu za Herceg Novi. Bilo je automobila, plašim se gužve i čekanja na granici. Ali kako prilazim prelazu tako saobraćaj prestaje, ostajem na kraju sam. Na samoj granici nikoga. Policajac koji radi, jako ljubazan. Pričam malo sa njim, kažem mu da nemam test, ali da imam dvojno državljansvo. E sad tu nastaje problem, jer ako me ne puste u CG, ne mogu da se vratim u BiH. Mogu iz Srbije ili Hrvatske da udjem u Bosnu, ali ne mogu iz treće zemlje bez testa. Ostao bih zaglavljen u medjuzoni. Nisam znao da se to tako posmatra, jer nisam ni ušao u tu treću državu. Čovek je bio stvarno jako ljubazan i trudio se da ne napravimo problem koji posle ne znam kako bi se rešavao. Sve to ipak malo bezveze zvuči, ali granični prelazi mogu da budu baš čudno problematični nekada. Recimo, nešto totalno banalno može da bude veliki problem.

 Savetuje me da idem preko Hrvatske, da tako sigurno neću imati problem, ionako nigde ne žurim. Nisam lagao, rekao sam mu da sam krenuo da se provozam, da nemam neki plan sem da putujem tako.

 Pravim krug oko kućice, vraća mi dokumenta sa druge strane, ma sve mora po propisu Vratio sam se taj neki deo puta, i krenuo opet put Dubrovnika. Sam prelazak je ovaj put bio čista formalnost, proverio sam na granici da li mogu u CG i dobio sam odgovor da mogu gde god želim, da je jedino Slovenija malo problem. To me je umirilo, ali ko za baksuz u nekom trenutku šaljem poruku kući, čisto da se javim da sam ušao u Hrvatsku i da je definitivno da planiram južnije da idem.

 Maltene istog trenutka odgovor da neću moći da uđem u Crnu Goru iz Hrvatske. Naime moja nežnija polovina mora sve da pronađe kako ne valja, sve kontra onome što imam nameru da uradim. Ludim od toga. A sada mi je baš lepo pustila buvu, crva, šta već. Ona bolje zna čitajući po internetu nego ja koji sam pitao na graničnom prelazu.

 Samo sam u par navrata stao da napravim neku fotografiju, čak i to ne nešto posebno. U nekim planovima koje sam pravio kući, bila je želja da idem do Dubrovnika motorom, ali nekako sam od toga odustao, ostavio za neki drugi put. Najviše jer je bilo dosta kasno. Stvarno sam lenština, dan kratak, a ja ga jutarnjim spavanjem pravim još kraćim.

 Dolazim na granicu, izlazim iz Hrvatske, sve ok, dolazim do crnogorske kućice i tu nastaje problem. Izgleda sam potrefio vreme smene, kada nova ekipa preuzima. Kada sam došao nikoga nije bilo sem mene. Ali policajac koji preuzima smenu ima problem da se uloguje. Mora da ubaci karticu na neko mesto na tastaturi, a onda da kuca neke šifre. Traje to, ali nešto ne prolazi. Menja kućicu, zove me da i ja pređem. Ok, pokušava ponovo, opet ništa. Traje to tako neko vreme, pojavljuje se jedan skuter, pa još neki automobil, lagano se pravi red na granici. Opet se vraća u onu prvu kućicu, dolazi i kolega, daje mu svoju karticu. Ali ništa ne daje rezultate. Ne znam više iz kog pokušaja su uspeli, od jednog kartica, podaci od drugog, ko zna, možda su greškom zamenili kartice, možda jednostavno sistem nije bio podignut kako treba.

 Ne mogu da opišem kako sam se osećao sve vreme, samo čekam da kad sve proradi, da me upita za test. Ali to se ne događa. Uzima lepo moju zaobraćajnu dozvolu i kuca podatke, zatim ličnu kartu stavlja na skener, lepo mi vraća obe kartice, kaže da je sve ok i da samo sačekam da podigne rampu. Naravno tu novi problem, neće rampa pa to ti je Meni ne smeta, nema veze, bitno da je sve gotovo, mogu ja da čekam. Izlazi i ručno podiže rampu, mora i da je drži dok ne prođem. Kako je malo potrebno za sreću, baš mi je nekako laknulo.

 Već je dosta kasno, nije još mrak, ali tu je, brzo će, treba da pronađem neko mesto za noćenje. Nema ništa od posete Herceg Novom, Igalu i sl. Lagano se vozim bokokotorskim zalivom, gledam okolo gde bi moglo, prolazim ta neka mala mesta, i ima nešto što bi moglo, ali ništa nije dovoljno dobro. Kad neki kamp, dok sam se ja zaustavio, prošao sam ga, ali bukvalno sam stao ispred sledećeg. Nešto malo i neugledno ali pored samog mora. Za jednu noć više nego dovoljno dobro. Ulazim unutra, parkiram, pokušavam da otkrijem gde bi mogla da bude neka recepcija, ili nešto gde mogu da se informišem o uslovima boravka. Nema ništa. Pored ulaza Volkswagen Transporter T3, stariji ali dobro održavan kombi, prepravljen za putovanja, ne vidim registraciju, bez nekog razmišljanja krećem komunikaciju na Engleskom, navikao sam se na to po kampovima, gotovo uvek su stranci. Čovek se malo muči da mi odgovori, ali kao da hvata zalet. Rečenice su mu sve bolje.

 Tako sam saznao da nema gazde u kampu, da je otišao i da će tek sutra doći, da radi, da to sutra će biti u ko zna koje doba, da mogu slobodno da prenoćim i ako ostajem samo jednu noć, da su velike šanse da neće gazda do tada ni doći. Malo se dvoumim, zahvaljujem se, kažem da ću malo u nabavku i da se vraćam brzo. To da se vraćam nije bilo skroz sigurno, odlučio sam da još malo pogledam.

 Prva prodavnica i nije tako blizu, vozio sam se do Risna, tu sam znao za jedan zgodan lokalitet za noćenje. Kako odmiče vreme, tako se moje raspoloženje lagano menja, posebno kad nalazim super mesto za parkiranje, nema gužve očito. U prodavnici me gnjave za masku, baš su bili uporni, podižem maramu naravno, to im je dovoljno i mogu da obavim ono zbog čega sam i došao. Pored na trafici kupujem karticu za internet, 10 eura 500giga, 15 dana. Svakako da duže ne ostajem, dovoljno mi je to, inače bih za istu količinu protoka podataka platio pet eura više, ali bi mi važilo čitav mesec. Traži mi dokumenta, to je sada obavezno, ne dopada mi se to, posebno što mi slika ličnu kartu, ali tako mora. Dobijam sve nazad i kaže mi da je sada aktivirana kartica i da mogu da je koristim.

 Tu mi se dogodila i jedna glupost, umem ja to tako. Sve vredno držim u tank torbi, naravno i ključeve od kofera. Zbog tih ključeva sam i otvorio tank torbu, ali ne skroz. Ključeve stavio u džep, i tako ti ja šetam za poluotovrenom torbom, unutra razbacane kartice kako sam na brzaka vratio na granici. Nešto ovde, nešto onde… Brže bolje pregledam da li nešto fali, gledam po pločniku kuda sam prolazio da mi nešto nije ispalo. Dokumenta su sva tu, platna kartica takodje, to je važno. Ostalo, ako je nešto i ispalo, očito mi nije bitno jer nisam primetio da nedostaje. Opet više sreće nego pameti.

 Vraćam se u kamp, tražim mesto gde da postavim šator, nije baš ravno, a hteo bih da bude što bliže vodi. Želim lep pogled iz šatora, samo na more i okolne planine, ništa drugo. Naravno neki deo motora u pogledu je uvek dobrodošao

 I tako, postavljam ja šator, duvam dušek, stavljam vreću… Ljudi koji su me informisali o kampu su relativno blizu i pričaju nešto. Ne čujem baš najbolje ali mi nekako “para uši”. Završio sam sve i lagano prilazim, ali ovaj put tako da mogu da vidim tablice. A tablice počinju sa PA. Ladno je to bio par iz Pančeva, a lomatamo se tu sa Engleskim. Kada sam skroz došao do njih krećem razgovor, a čovek me zbunjeno gleda, na kraju se smeje i prebacuje mi što sam ga mučio da priča na Engleskom.

 Slatko smo se ispričali. Davno su prepravili kombi, jako puno putuju, imaju vremena, idu i na neke skupove, itd. Uplašili su se malo zbog nedavne objave da svi građani Srbije treba da se vrate u zemlju do četvrtka u 18h, da preti karantin i sl. Tada su još bile te prve informacije, samo smo znali da ko se ne vrati do datog vremena mora dve nedelje u karantin, odnosno samoizolaciju. Nisam se previše toga plašio, ionako imam gomilu posla kući, ne vidim ništa strašno u tome da dve nedelje nigde ne idem. Taman se fino izvučem i za odlazak u prodavnicu, a ako mi nešto treba od materijala za posao, pa tu su kurirske službe.

 Inače moja nova lokacija je imala izgleda sasvim korektnu plažu i jedan lepi mol na sred te plaže. Možda i nije baš tako lep, ali meni je bio. Taman za pivce posle večere i malo detaljnije javljanje kući. Naravno ne može ni to bez problema. Nosim dva mobilna uvek, u oba imam programe za navigaciju, jedan je onaj koji uvek koristim, a drugi je više za sigurnost, ako bi se nešto loše dogodilo prvom, a i za kartice država kroz koje prolazim. Taj drugi je najčešće i ugašen, da bih sačuvao bateriju za “ne da Bože” izuzev ako je u njemu operativna kartica za tu zemlju. U njemu je HR Bonbon kartica. Zgodna, mada ne i savršena za EU zemlje i naravno Hrvatsku. Stavljam crnogorsku Mtel unutra, ali cvrc, neće radi internet. Pokušavam da resetujem, startujem ovako, pa onako, pa onda probam nešto u podešavanjima, ali rezultata nema. Baš bez veze, količina piva se smanjuje, a komunikacije sa teta Vecom nema. Moram da se pohvalim kako sam uspešno prešao sve granice i kako sreća prati hrabre, kako oni koji samo sede na netu i mrače nisu u pravu… itd…

 Na kraju dižem ruke od tog smrada od mobilnog, koji me sve vreme više zezao nego što je radio kako treba, koji eto ne valja ni za backup. Odlučio sam da u glavni mobilni stavim CG karticu. Ali i novi problem, nova generacija telefona ima jednu malu rupicu u koju i koju treba nešto gurnuti pa onda izađe fijokica sa karticama. E to nešto nemam… Ima li kraja glupostima večeras? Na kraju ispravljam neku alkicu od priveska za ključeve i na jedvite jade uspevam da je ubacim. Vadim kartice, stavljam samo ovu novu, i od tog trenutka sam lepo “odsečen od poznatog dela sveta”.

 Ostatak večeri uživam izležavajući se na tom malom molu, pijuckajući ono što je ostalo od piva i naravno džvanjkajući kako sam ja bio u pravu, kako sam sve prošao bez problema… bla, bla

 Sam kamp, iako nije nešto posebno, počinje da mi se dopada, definitivno razmišljam da ostanem i sutra. Prija mi ovde, drugčije je od onog u Ulcinju u koji idemo zadnje tri godine.

 Statistika: Akcija trajala nekih deset sati, a vožnja i obilasci skoro pet i po sati, za kojih sam prešao 285km. Ispade više nego prethodnih dana. Ali zato nisam puno obilazio. Krenuo sam da povećavam vožnju izgleda. Mada je sve ovo malo, razvlačim se dosta.

 Radare nisam video, što ne znači da ih nije bilo, a od saobraćajne policije samo jedna patrola sa strane u HR, na vreme sam bio upozoren, mada nisam nešto ni jurcao, pa im definitivno nisam bio zanimljiv. Nezgodan detalj vožnje po Hrvatskoj je da imaju te neke male radare, obično po banderama. Nema nikakvog upozorenja obično. Više gledaš po banderama nego na put… Sva sreća pa nema rupa

___________________________________________________

_______________________________________________________________

Dan peti…

Sreda… Plan za danas je da sudbina odluči. Sinoćnu odluku, da ostanem još bar jedan dan, pomutila je buka automobila i kamiona. Sam kampić je izmedju magistrale i mora, nije nešto širok, ne može se baš pobeći od buke. Probudio me je saobraćaj ujutro, to mi se stvarrno nije dopalo. Nisam neki pekmez, ali buka mi smeta. E sad, kako to sudbina treba da odluči? Neću da žurim, ako gazda dođe dok sam tu, ostajem još dan ili dva, zavisi naravno od cene. Ako ne dođe, idem dalje. Baš mi je to neka sudbinska odluka To negde dalje je najverovatnije do Velike plaže posle Ulcinja. Do tamo laganica, opušteno, pa kad stignem.

 Fotografišem kamp, eto možda nekom bude od koristi, klopam nešto čokolade kao doručak, razvlačim se, na kraju krećem lagano sa pakovanjem. Spakovao se, malo popričao sa komšijama, definitivno idu sutra, žena još radi pa da ne bi imala problema zbog karantina. Prenosim im da sam u toku noći dobio informaciju od drugara da to i nije tako strašno kao što se pričalo, da neće biti zatvaranja u kuće, da će se moći ići na posao, itd. Ali nije ih pokolebalo, stariji su ljudi, vole da idu na sigurno.

 Pozdravljamo se, brrrmmm… brmmmm… kako je taj zvuk fantastičan, pa ono klang što me nervira, pa puštanje kvačila koje me zeza, ali se pravim da me to ne dotiče, pa dodavanje gasa, lagani izlazak na magistralu… njaaaami… ma kakva hrana, ne treba mi, dovoljna je moja “juca debeljuca” kako joj nekad tepam Debeljuca je zato što ima stomačić. Ipak treba spakovati četri cilindra u red i hiljadu kubika. Mora to da bude malo debeljuškasto

 Risan prolazim, ali svraćam do neke zgrade koju sam planirao za noćenje. Već jednom smo tu noćili, i delovalo mi je ok da ponovim. Kada sam video kako sada izgleda, bio sam jako srećan što sam pronašao onaj kamp. Pa to čudo se sve više ruši, i pre tri godine je delovalo strašno, a sada je još strašnije.

 Bojim se da me još drži mamurluk, ili sam se umorio? Nije mi samo jasno od čega. Trebalo bi vožnja da mi prija, ali nije tako. Gledam da koliko-toliko poštujem ograničenja brzine, stvarno ne želim da plaćam kazne, ali nije samo to. Najradije bi da vozim lagano i uživam u ambijentu. Da malo zveram vamo-tamo. Ali kako?!? Svi voze ko besni, ako ne vozim brže svi me obilaze. A meni se uopšte brže ne vozi… tjah i bljak…

 Najzad stižem u Kotor. Definitivno planirano mesto za pauzu. Ispred samo tvrđave gomila motora i skutera. Naravno, parkiram i ja moju Hondicu. Slikam motore, obilazim malo stari grad, još je rano i prazno je.

 Ispred su dve drvene jedrilice. Stari način gradnje, latinsko jedro, itd… Prelepo izgledaju. Tu su i ljudi oko njih, krećemo neki razgovor, ipak sam ja kao neki nautičar, samo što mi motor sada mnogo zanimljiviji pa sam lađicu zapostavio.

 Prošetao sam malo i pored kotorske marine, već neko vreme ovde postoje neki gliseri sa kojima možete na neku vožnju. Misle da sam stranac, nude mi vožnju. Malo sam pričao sa njima, žale se na ovu sezonu, kažu da je prošla bila super, gradili i kuće od tog posla, sada bi radije da to nisu radili i da imaju para. A para izgleda nema. Gliseri lepo izgledaju, neki su potpuno novi, poprilično jaki motori na njima. Gotovo sigurno je lepo provozati se sa nekim od njih po bokokotorskom zalivu. U ovom trenutku ta priča definitivno nije za mene.

 Kada sam dovoljno fotografisao krećem ka motoru. A pored Hondice jedan skuter sa brojem 46 . Baš taj skuter je bio iza mene na granici. Pričali smo tada, dopao mu se moj motor. I on je relativno mlad vozač iako je možda čak i stariji od mene. Pričao mi kako u levu krivinu baš može da zalegne, ali mu desna ide slabo. Mislim da mu je ovo drugi skuter. E sad, otkud baš pored Hondice da parkira ne znam, nisam ga video u blizini, ali mi nekako po njegovoj priči deluje da će i kod njega uskoro biti pravi motor. Takav neki utisak sam stekao.

 Više ne pravim pauze, u dva navrata policija na putu. Sva sreća pa ljudi blicaju. Prvo prošlo vrlo bezazleno, videli su se na kilometar, nekoga zaustavili pa uzimaju meru. Ali drugo je bilo baš zeznuto, tako su se dobro sakrili, da iako sam bio upozoren nisam ih video dok nisam došao maltene pred njih. Iza nekog žbunja, ispod drveća, pa još u krivini. I to neki noviji radar, malecko neko čudo, jedva se vidi na onom tronošcu. Nisam ni znao koliko je ograničenje, već ranije sam usporio, a kad sam ih video baš sam “zabo” kočnicu. Stvarno su me iznenadili, maltene me uplašili kako su dobro zamaskirani. Sve prošlo ok, nisam im bio zanimljiv. Gotovo uvek ih ima na tom potezu Bar-Ulcinj.

 Sama vožnja mi uopšte nije “legla”. Svi nekako jurcaju, nekako mi sve ostavlja utisak neke frke. A mogu da kažem, nadam se da mi neće biti zamereno, kako sam išao južnije tako se sve lošije vozilo. Gotovo sam siguran da je na svim automobilima u ovim krajevima atrofirala polugica pokazivača pravca. Niko to ne koristi. Generalno se slabo koristi i u Beogradu, ali neko ipak nekada i najavi kuda će. A ovde baš niko. Još za kraj, na kružnom toku, taman se spremam da idem desno, kad jedan golf odluči da isto to uradi, ali iz unutrašnje trake. Sva sreća da se predomislio pa okrenuo još jedan krug. Valjda dok se ne stvore uslovi. Baš je žestoko morao da koči, čak i proklizao, srećom nije me zakačio. Samo mi je trebalo da me neko, maltene pred sam kraj puta, udari.

U kampu “Majami”, koji je jedan od kampova pored same Velike plaže, peščane plaže duge 12 kilometara, se i završava ova moja vožnja do mora. Ima nas više koji svake godine dolazimo tu da se odmorimo. Ove godine, eto samo ja. Plašio sam se da kamp ne bude zatvoren. Imao sam neku klimavu informaciju da radi. Prosto sam se obradovao kad sam video par prikolica, jedan kamper i jedan šator.

Od ovog trenutka počinje moj odmor, koji naravno ne znam koliko će da traje, ne znam ni kojim putem ću kući. Znao sam samo da mi treba odmor, nekako sam baš bio umoran.

Statistika petog dana je bila skoro pa fantastična   Čitavih 122 kilometra sam prešao za nekih dva sata, a još sat vremena potrošio na valjda stajanje dok fotografišem.

Malo fotografija iz ovog dela sveta:

Pogled ka restoranu kampa i uređenom delu plaže sa ležaljkama, kafićem i koječim

Gužve nešto i nema. Mada na ovoj plaži, s obzirom na njenu veličinu, čak i kada je najveća gužva nije nešto strašno. Pesak je onaj najdosadniji, najsitniji mogući. Naravno i nenormalno je vruć. Bilo je vrlo veselo ovo prehodati bos.

Vrlo popularno za Kyte surfing. Gotovo uvek ima vetra, a i talasa…

 Inače u samom kampu ima jedan uzvišeni deo koji je omiljeni među motoristima. Visina dovoljna da se malo vidi more, a hladovina prija jer u šatoru klime nema. Pa još malo duvucka vetar… Naravno da sam tu postavio šator. E sad… naravno sa sam se uveče zaglavio u pesku. Bio mrak, nije se videlo, zaboravili da upale svetla. Kako se lepo Hondica uvaljuje u pesak, pa to je prosto milina. Našao neke daske, podmetnuo iza točkova i uspeo da se izvučem. Posle upalili svetlo i čovek koji tu radi mi pokazao kuda da idem. Ali nisam se više mrdao. Motor pokrio i išao pešaka do prodavnice.