Moj moto diplomski rad 
(al zamalo)
Kažu da je izvozati Transalpinu u Transfagarašan motorom nešto kao diplomski na fakultetu. Odbrana diplomskog, diplomiranje, šta već. Svakako nešto što pokazuje da znaš da voziš. Ok, ajde i ja da „diplomiram“. Mislim to mi je bio plan, a realizacija je ispala „pao sam na popravni“. A više razloga me sredilo, ne pravdam se, nema veze, ispalo je i ovako sasvim fino. Zato i krećem ovaj tekst.
Važna napomena: Kako mi ide pisanje poslednjih godina, sigurno ću da ugnjavim, tako da odmah na vreme da upozorim, dugačak tekst, gnjavim i davim, spremite neke grickalice i neko pićence pre nego što krenete sa čitanjem. Mada kad bolje razmislim, zašto bi se neko ko drži do sebe i izlagao nečem ovakvom… al ajd, možda pada kiša ili sneg…
Pa da krenem moj prvi MOTO putopis…
Umesto uvoda ili kao uvod:
Ma spremao sam se ja za Rumuniju. Pravio neki plan, ucrtavao mesta na kartu koja su zanimljiva da se posete. I nije mi to baš išlo kako sam želeo. Ima dosta toga da se poseti, i ne polazi mi za rukom da napravim neku smislenu putanju. Sve je nešto gore-dole, pa onda preporuke da se i Transalpina i Transfagarašan idu od juga ka severu jer je tako zanimljivije i lepše, to još dodatno zakomplikuje moje planove. Nema mi druge, nego da tu Rumunjsku posetim nekoliko puta. Nije daleko, zanimljivo je očito, nije skupo… sasvim dovoljno razloga da se opustim oko planiranja.
I onda, dok ja tako lupam glavu gde ću pre, stiže mi mejl od drugara koji je takodje mlad moto vozač, da možda ne bi bilo loše da napravimo vožnjicu po njegovim krajevima. Prošle godine je i on položio, nije kupio motor, ali može relativno povoljno da rentira. Naime Honda prodavnica i servis u češkoj imaju par demo motora koje rentiraju, i on to koristi. Nije loše da čovek vidi koliko mu se sve to svidja pre nego što se upusti u kupovinu svog dvotočkaša. I sam poziv je bio nešto u tom fazonu, da dodjem da vozimo, jer nije siguran koliko će ga sve to držati.
Pričali smo mi ranije o nekoj trodnevnoj zajedničkoj vožnji, ali kockice nikako da se sklope. Ja sam imao neku mnogo ozbiljniju ideju, ali ova pišna godina mi stvarno ne ide na ruku za planove. Tako da mi eto ponavljanje vožnje u društvu Trolova ostaje za neka srećnija vremena. A tako sam želeo. Nije mi puno trebalo da prihvatim, ajde bar nešto da realizujem od ideja, Češka je puna brda i krivina i dobrih puteva, do gore imam Madjarsku i Slovačku… u povratku mogu malo do Poljske i da udjem sa severa u Rumuniju, pa da obidjem baš ono što se retko ide u toj zemlji. Sasvim korektan plan, naravno ne ide meni sa planovima ni malo…
Malo menjam temu, ali možda je opravdano. Planinario sam, i to je jedna super aktivnost, ali koliko god bili dobar planinar, ima nekih planina koje Vas jednostavno neće. Nikada mi se to nije dogodilo, bilo je težih ili lakših uspona, ali dogadja se. Možda je Rumunija moja planina koja me ne pušta da je „osvojim“.
Baš davno sam gledao projekciju fotografija prijatelja koji su biciklima išli po toj našoj susednoj državi. Neko relativno davno vreme, Transalpina tad nije bila ni gotova. Oduševilo me je to, i tada sam poželeo da putujem biciklom. Upustio sam se u tu priču, ali nekako mi je sve bilo bliže, sve se nekako lakše nametalo za putovanja nego zemlja grofa Drakule.
U suštini, bitno je da se putuje, putovanje je uvek bolje od stajanja, siguran sam da će i ovo da bude zanimljivo. Meni se generalno dopada taj Češki mentalitet, kod njih je sve po zakonu, da tako kažem. Poštuju se pravila, propisi, ne ide se mimo toga, sve je uredjeno, jako puno putuju, stalno su aktivni. E sad neke turističke destinacije ih i ne vole, vrlo su skromni, da bi mogli tako da žive nisu baš neki potrošači. U Norveškoj sam posmatrao kako čovek kuva kačamak (palentu, kukuruzno brašno za njih 8-9) Velika šerpetina sa vodom, a on lagano ubacije brašno, kao da soli, da kojim slučajem ne pretera. I to je bilo sve što su večerali. Bez nekih priloga, čak ni mleko. A poznata je i priča da još kući ubace u kola džak krompira i onda spremaju tamo negde. E sad, baš sam morao i to da iznosim, ali eto, čisto da se zna da znam da su „ekonomični“, da ne koristim neki drugi izraz. Kako god, cenim ih zbog tih njihovih putovanja, zbog pridržavanja propisa, i još koječega. Stipsi ima kod svih naroda, pa mislim da i nisu tema ove priče. Svakako bolje biti stipsa koji putuje, nego stipsa koji sedi kući. Ili nije bolje?
Nebitno, vraćamo se na priču. Pravimo plan, meni se putuje, totalno mi je svejedno, vanredno se brzo dogovaramo, u dva tri mejla svega. Iz Beograda krećem u sredu, vozim dva dana do Češke, pa onda tri dana vozimo po Češkoj i dva dana putujem kući, ili idem negde drugo, zavisi kako mi sve to legne.
Moj sapatnik je napravio plan vožnje po njegovoj državi, i napravio mi predlog kako da stignem do njih gore. Za Srbiju nisam hteo puno da pametujem, jer sam Vojvodinu toliko puta prošao da ne vidim razloga da sada nešto obilazim. Sve mi je to pod nosom, tako da što pre do granice, autoput i ćao. Za Madjarsku sam planirao vinjetu i autoputeve, nekako se to nametalo, ravna je poprilično i ne baš previše zanimljiva. Slovačka je već bolja, fino je i što primaju Euro, imaju i brda i planina i krivina.
Već sam bio poprilično spakovan, neke stvari ni ne vadim iz kofera, nedavno sam se vratio sa jedne tuturice, tako da je ostalo samo da malo prekontrolišem, presaberem se, ubacim još nešto što mislim da će mi trebati, izbacim nešto što mislim da mi neće trebati. Epilog je da ni pola stvari ne treba, ali eto možda zatreba, pa se nosi.
Iako sam planirao na Karpate da krenem u ponedeljak, iako sa ovom promenom plana sve prolongiram za dva dana, ni sam ne znam kako, ali na dan polaska ja jurim po gradu kišnu opremu i rastvor za sočiva. Naravno paklena vrućina, ja natovaren, sve spremno, a umesto da putujem, šmucam se po gradu. Od kišne opreme sam brzo odustao, ili mi ne odgovara veličina, ili je raspareno, ili preskupo. Dobro, valjda me neće kiša. A rastvor za sočiva sam morao da nađem. Inače ja baš ne volim da vozim po Beogradu, vozači automobila ne poštuju nas slabije, neki bangav mentalitet je zastupljen. Otprilike, kupi što veći auto da bi se što bolje zaštitio, a druge ko šiša, dobar advokat i veze mogu svašta da srede. I eto ti sada mene u haosu grada sa haos saobraćanim ponašanjem, sa sve koferima i u opremi koji ni malo nije prijatna kada ne „ćarlija vetrić mio“.
Stalno se priča o toj opremi, treba da se nosi, jako je bitna, čuva glavu. Sve nešto mislim da te tekstove o opremi pišu ljudi koji je ili prodaju, ili rade u toj industriji. Da me pogrešno ne shvatite, ja opremu nosim od prvog dana, ali na trideset i kusur po gradu počinje lagano da mi se manta u glavi. Motor je jedna mnogo nesavršena sprava. Kola su znatno bolje smišljena. U kolima lepo možete da budete u šorcu i majici, dok na motoru trpaj na sebe tu famoznu opremu. Još u kolima radi i ventilacija, klima, otvore se i prozori, ma prilagodite sve kako god želite…
To sa kolima i motorom mi stalno prolazi kroz glavu. Kad god stanem ispred neke apoteke, (e tu motor ima prednost) pa onda skinem rukavice, pa skinem jaknu, pa skinem kacigu, pa skinem tank torbu, pa ajde da pitam da li imaju famozni Aosept. Naravno nemaju, ali baš nigde, kao da biram gde nema. Pa onda kontra postupak, vraćaj tank torbu, vraćaj jaknu, kacigu, rukavice… još da sve to bude strašnije nova mi kaciga, još nerazgažena, pa polako ali sigurno počinju da me bole uši. Jadne zapinju dok skidam i stavljam moj šlem Počinjem lagano da ludim, sve više pravim greške, mislim da sam preko deset apoteka obišao, baš sam tu aktivnost morao da ostavim za kraj. Posle nekog vremena prestajem da skidam kacigu, sve više mislim kako su one modularne baš praktične, da možda nije pametno za putovanja što sam uzeo ovu…
Na kraju mi stiže na mobilni poruka gde sigurno ima. E super… i zamalo da tresnem ispred te apoteke, mnogo visok ivičnjak, i napravili mesto da može da se popne motorom, ali uza samu ivicu, a leva noga u vazduhu, ovo moje čudo se naravno naginje na levu stranu, nemam snage da je zadržim… huh… ako dobijem kilu, bruh ili šta se već dobija, znaću od čega je. Nekako ipak uspevam da je zadržim, lagano ispravljam, ovako natovarena je znatno osetljivija na naginjanje, neiskustvo… ipak nije loše što sam zimus proveno nekoliko meseci u teratani… imao sam neki osećaj da će da koristi. Ipak ova moja “juca-debeljuca” ima natovarena preko 280kg…
Preživeh, a da se ne izblamiram i kupih rastvor, odustao od bilo čega drugog, pravac Takovska, Kneza Miloša i na autoput i gaaassss… ne stajem do granice… Tako je i bilo. Napravio sam dve pauze, malo da se izluftiram, da malo poteče krvi kroz vene i kapilare na mojoj glavi. Jadna ona kakvo čudo mora da trpi na sebi, pa još sa sve potkapom. Od jakne sam još u gradu odustao. Nisam mogao da više izdržim. Ne treba tako znam, ali mislim da sam svakog trenutka postajao sve veća opasnost u saobraćaju.
Autoput je bio poprilično prazan, ali na granici totalni haos. Do granice sam jedva jednu fotografiju napravio
Pre granice sa leve strane je bio neki objekat sa poštom i nekom špedicijom i još koječim. Tu kupujem vinjetu, 10 dana 9 eura. Uredno mi vraćaju kovanicu od jednog eura. Nikakva nalepnica, ništa, to je sada elektronska vinjeta, dobijam samo papir. Kaže čovek „sada si u sistemu“! Aj dobro…. krećem gnjavažu sa granicom, sa naše strane je i ok, a onda dolazi ulazak u EU. E tu je haos, gomila traka i generalno svi skoro fini, sem nadrndanog vozača kombija iz Bugarske koji se vanredno bezobrazno prebacuje iz trake u traku, na kraju ide na mene, da me obori, hoće da me izgura… nije mu prošlo, izgurao je neki auto umesto mene, i ništa, tip sedi u kombiju kao da se ništa nije dogodilo.
Svidja mi se prelazak granica motorom, imam neki osećaj da više poštuju motoriste nego one u kavezima što se automobil zovu. Nisam se provlačio izmedju kola, možda je moglo, ali popio sam jednu kaznu prošle godine, pa da ne iskušavam sreću ponovo.
Od Beograda do Otrokovica (Zlinski kraj) sam imao oko 750km. Nekako se logčno nametalo da noćim pored Balatona, to je na pola puta. Ali previše sam se razvukao sa pakovanjem i šmucanjem po gradu, tako da nisam bio siguran koliko će mi vremena trebati, a tu odmah pored je bio jedan fini kamp koji znam od ranije. Mogu da stignem do Balatona i da nadjem kamp, a mogu i da ne stignem. Znajući sebe, ako ne bih stigao, nastavio bi da vozim, i izvozao celu rutu u danu, to jest noći. To je bilo malo glupo, zato sam se i odlučio da noćim tako blizu. A i zbog toga što sam trebao do Dekatlona, naime ostao sam bez upotrebljivog dušeka za spavanjac. Za varijante ovog brzog kampvanja, maltene bivakovanja, koristim samonaduvavajuće dušeke, debljine nekih 2.5 cm i težine oko 700 grama. E sada se u prodajnim objektima ovog francuskog lanca sportske i kamp opreme pojavio jedan jako zanimljiv model. Nije samonaduvavajući, ali to mi stvarno nije ni bitno, ali ima debljinu, mislim preko 5 cm, i baš je lagan. Cena nije savršena, ali za kvalitetan odmor itekako može da se izdvoji.
Jel treba da napomenem da sam jedini bio sa jaknom i pantalonama sa protektorima u tržnom centru, da su me ljudi čudno gledali, oni onako u kratkoj garderobi, a ja kao marsovac. Sve se nešto nadam da im je bar kaciga otvarala poglede ka tome da sam ja neki motorista i da to tako mora kad se vozi motor. Nekako ja to pazario, naravno ne model koji sam hteo, rasprodat je, nije ni čudo kad košta oko 50 eura, a kod drugih proizvodjača je preko 100. Uzeo sam neki koji sam kao već imao, teži nego što sam želeo, ali šta da radim. Dva dana nisam mogao da čekam da stigne nova količina.
Onda sam malo testirao poštenje stanovnika Segedina. Jednostavno nisam imao gde sa tim dušekom i samo sam ga lepo stavio na sedište i otišao po nešto hrane. Ne znam kako to ide drugim vozačima mašina na dva točka, ali ja na motoru nemam potrebe ni da pijem ni da jedem. Ceo dan mogu tako. Toliko mi je vožnja motora lepa i toliko me čini srećnim da mi ništa više ne treba. Ali ta vožnja uskoro prestaje, onda će proradi glad, tako da ipak odradjujem snabdevanje za večeras i usput drmnem jedno parče pice, promenim malo eura u forinte. Vratim se do motora, a sve nedirnuto, pošten neki narod, fino, idemo dalje.
(Napomena: U menjačnici tržnog centra u čijem sklopu je Dekatlon je grozan kurs. Baš sam se fino ispalio, a rekli su mi, ali nisam pazio na času… )
Ne snalazim se u Segedinu, uz pomoć navigacije pronalazim kamp i smeštam se. Cena mi deluje ok, 10 eura motor, šator i ja. Moglo bi to i bolje, ali u ovom kampu postoje i termalni bazeni. Zbog toga mi je posebno zanimljiv. Nekada smo ovde dolazili vodenim putem. Postojala je ta nekakva regata koju je organizovala Ilustrovana Politika, trajalo je to oko 30 godina, a ovo je bila omiljena destinacija. Kamp je na samoj obali Tise, ladjice se onako poredjaju tom obalom, i tu je spavanjac, a u bazenima je kupanje, ima tu i neki bife, koji tih dana procveta od posla. Bilo je to nekada, posle su ti bazeni bili zapušteni kada se izgradio Akva park, iskreno nisam ni očekivao da sada rade. Tako da sam se baš obradovao.
Hm… baš sam bio brz, dok sam podigao šator i namestio, zatvoriše bazene, ode spasilačka služba…
Pih… ostaje mi da probam na divljaka, zatvaranje im je samo jedna crvena traka na mestu gde su stepenice, može da se priđe sa svih strana. Topla termalna voda, definitivno mi je trebala, nešto me steglo u ledjima pa onako ide niz nogu, kažu išialgija neka, godine valjda. Ko me tero da skinem pojas tokom poslednje vožnje, onako znojan, pirka vetrić… krelac i kilavac od čoveka… Zato sada pravac bazenčić, lagano ušunjavanje i buć. Pravim se da me nema, niko me ne vidi.
Super.. tek eto ti još ljudi, kao da sam pokrenuo tajno kupanje. Dodjoše i neka deca, graja, haos. Reko ima da nas sve izbace. Ali to se nije dogodilo. Jednostavno tako funkcioniše. Noćno kupanje nije dozvoljeno, ali niko ni ne brani. Posle se ispostavilo da je lepše nego danju.
Ako nekog steže u ledjima, uhvatila ga promaja na motoru i sl, eto da znate gde to fino može da se popravi. Stvarno radi, još me malo žiga, ali nije strašno, trčim ponovo… metuzalem se oporavio
U toku noći sam saznao da mi je omiljeni jastučak za kampovanje takodje otegao papke. Negde ispušta, tako da sam bar tri, četri puta morao da ga duvam. A preko puta reke neki splav sa ludačkim provodom, tako mi bar delovalo po tome koliko viču i vrište gosti dotičnog. Glasniji su od preglasne muzike. Kako to trpe stanari okolnih zgrada pojma nemam, meni su poprilično poremetili odmor. Ujutro me sunce isteralo, birao sam mesto da bude pored nekih klupica i stolića, a nisam računao na to da nije u hladovini. Preznojih se bar tri puta dok sam se spakovao. Naravno problem sa viškom stvari, potpuno razumem one bicikliste i motoriste što imaju pratnju vozila na svojim turama. Nikada neću tako da putujem, samo kažem da ih razumem, ne moraju da se pate sa pakovanjem stvari po bisagama ili koferima. Ja eto, volim da se patim
Oduševljava me sedanje na motor i polazak, taj zvuk kad upalim mašinu. Onda sve što mi je smetalo nestane, kad se začuje onaj “klang” pri ubacivanju u prvu, puštanje kvačila i dodavanje gasa, nekako mi je sve potaman, predugo sam to čekao… Nerado stajem, samo mi je bitno da se krećem da mašina radi, da se kotrljamo negde. To jutro sam je jedva naterao da napravim pauzu za neki doručak, nešto sam na brzaka probljao, i uputio se ka autoputu. Nikada nisam prešao više od 400km u danu, a sada sam trebao preko 500. Malo me je plašila ta brojka, zato sam i odabrao autoputeve. Uključio sam opet navigaciju da me izvuče iz grada, i dao joj dokle da me vodi. Nije mi tu počinjao trek, ali nema veze, poslužiće.
Mapa vožnje drugog dana (Nedostaje poslenjih 40km)
Izgleda da svi autoputevi kroz Mađarsku vode kroz Budimpeštu. I do prestonice ove zemlje je sve bilo super, samo sam zujao, 120 ili malko više. Kompletna oprema, sada se ne zezam, dosta je i gust saobraćaj. Na tim većim brzinama mi jakna ne smeta, čak sam i neke otvore na kacigi zatvorio. Ma nekako baš brzo stiže glavni grad i gužve oko njega. Neki su radovi, kažu to je normalno, uvek tu nešto rade. Samo dve trake vode u mom smeru, a i to ograđeno betonom. Kreni-stani varijanta, sa desne strane šleperi, ispred i iza automobili. Svi se oni lepo „klimaju“ u tim svojim vozilima, a ja na najvećoj vrućini na užarenom asfaltu natrontan onako „po propisu“ Posebno je zanimljivo kad stojim uporedo sa auspuhom nekog čudovišta. Prava uživancija, pa na kvadrat. Nikakve šanse nema da prodjem negde sa strane, pada mi na pamet šta bi bilo da mi stane motor, da se ugasi, recimo pregrejao se i neće dalje… huh… odmah zastoj, samo helihopter da me izvuče, toliko nije bilo mesta sa strane. A ventilator kad se upali onda je još zanimljivije. Počinje da me peče kod desnog kolena koliko je sve postalo vrelo.
Ne znam kako i kada se to završilo, nekako nije baš previše trajalo, možda sat vremena, posle se već kretalo, a onda i sasvim fino moglo da se vozi. Mnogo je bio blaži oblik gužve od one iz suprotnog smera. Tada sam gledajući taj haos sa druge strane čvrsto odlučio da se tim putem ne vraćam. Nema šanse, pa tri trake su bile skroz zakrčene, svi stoje.
Posle Budimpešte sam još neko vreme vozio autoputem i onda je došlo vreme rastanka. Bilo je situacija prekoračenja brzine naravno, ali sam kao pazio, mada sam imao više sreće, radara je naravno bilo. Uostalom šta imam i da jurcam, samo tokom nekih preticanja, jer stvarno mi ne prija kada mi se neko „zalepi“ pri tim nekim većim brzinama, da tako kažem. Relativno velik motor, pa i retrovizori, ali im neki položaj da fino vidim svoje laktove umesto vozila iza. Ako mi je automobil baš blizu, a umeju oni to tako, nema šanse da ga vidim.
GPS trek sam imao od mesta Trnava, a navigacija me uporno baca na neki Trenčin. I stalno me ispravlja i dosadilo mi to više, tako da sam je na kraju poslušao. A kao da je bitno kuda idem. Bitno mi je da se vozikam i da stignem gde sam planirao taj dan. Ovo je inače bio izuzetak da imam destinaciju do koje treba da se vozim. Obično ni to ne planiram, uvek mi je cilj sam put, samo putovanje.
Poslednje kilometre vozim po sećanju, nije mi prvi put da sam ovde. Ali cvrc, ranije sam išao biciklom i peške, i ne vredi mi to sećanje, jer ne mogu motorom preko stepenica. Neko bi možda i mogao, verovatno sa malo drugčijom mašinom, ova moja voli asfalt i tačka. I tako se ja tu lomatam gde ću i kako ću, konsultujem malo trek koji sam imao, i tu me primeti vozač skutera. Ja sam već uveliko umoran, razvuklo se sve ovo, 525km je na cajgeru, baš mi nije do upoznavanja ljudi. A lik vozi ko blesav, kao da je rodjen sa onim maksi skuterom. Staje pored mene na semaforu, pita me jel mi treba pomoć, vidi da lutam, baš je dokon… nisam ni stigao da mu odgovorim, pali se zeleno, krećemo… ali čovek napravi nešto što nisam očekivao, iseče me na pravdi boga i zaustavi se, baš sam morao da zabodem kočnice samo tako. U tom trenutku mi došlo da ga zadavim. Izvinjava se, opet pita da li mi treba pomoć, gde sam krenuo, da li znam put. Ma čovek vanredno fin, bi mi krivo što sam poželeo da ga zadavim zbog onog malopre, objasnim mu da idem kod prijatelja, da sam već tu bio, da imam i navigaciju. Još jednom se izvinio, meni bilo glupo još bar pola sata, al ajd sad šta da se radi. Da nisam toliko umoran verovatno bi se lepo isćaskali. Hvala mu na brizi, ko zna možda nam se putevi ponovo ukrste.
I tako, stižem ja kod tih mojih prijatelja na parking, krcato skoro kao na Novom Beogradu, gledam gde da stanem, da li smem kod kontejnera ili ne smem… da ne pomisle od moje Hondice da je neko bacio pa da je ne odnesu smećari… kad čujem neke uzvike, podižem pogled, mašu mi… čekali su me, zabrinuti što se ceo dan ne javljam… Silaze da mi pomognu oko stvari, potom idemo do garaže da ostavimo motor. Neka fensi-šmensi garaža, sve na daljinsko upravljanje, svako ima svoja vrata pored onih glavnih. Baš puno prostora, opušteno može da se vozika po garaži. Definitivno bezbedno mesto za moj motorčić.
Pošto je Hondica zbrinuta, javlja se moj stomak. Zaboravio jadničak ceo dan kako hrana uopšte i izgleda. I izgleda da sam i dehidrirao. Siguran sam da sam uneo tri litre tečnosti tokom dana, ali jednostavno ne mogu da se napijem vode. Da li je moguće da sam se toliko znojio, a da nisam ni primetio jer me veći deo dana vetar sušio. Pojma nemam, ali je blago reći da sam popio bar pet litara tečnosti do jutra. Moram ubuduće da malo više pazim na to.
Pravimo i konačan plan za sledeća tri dana, onako opušteno uz njamicu-papicu, prepakujem malo stvari, noćimo u čvrstim objektima, kamp oprema mi neće trebati. Sav višak stvari ostavljam ispod fotelje, topkejs je totalno slobodan za kacige ili šta nam već tu bude trebalo da ubacimo. Imamo u planu neki izlet i obilazak sutra, ali generalno sledeća tri dana su rezervisana za vožnju. Samo je to bitno.
Inače u Češkoj je sve nekako precizno. Kada kupujete kartu za gradski prevoz kupujete za tačno odredjen broj minuta vožnje, i to je to. Kada se dogoaraju da negde putuju i to je u minut, voz na stanici stoji 2 minuta pa ko ušao ide dalje… Ima tih primera još, mislim da je to ušlo u mentalitet ljudi, tako da sam znao da će ustajanje biti u minut tačno, kao i polazak i sve ostalo… ma super…
_______________________________________________________________
Treći dan…
(Valjda sam previše bio uzbuđen ujutro, tako da sam tek kasnije uključio snimanje treka)
Krećemo sa češkom tuturicom dosta rano, brzo se pakujemo i pravac odlazak do Honde, treba da se rentira jedna fina CB 500F mašina. Moj domaćin kolima, ja lagano iza na dva točka. Vozili smo malo brže od dozvoljenog, ali skromno. Inače sam prethodni dan dosta pazio na ograničenja brzine, tek ponekad sam vozio nešto brže. Jednostavno nisam želeo da plaćam nešto što ne bi trebalo da plaćam. Prethodni dan sam u Slovačkoj doživeo da me žena u automobilu iseče iako sam imao prednost. Posle sam shvatio da u gradovima bukvalno svi voze 50km/h i niko ne vozi brže i niko ne razmišlja o tome koliko Vi vozite. Jednostavno misle da vozite maksimum tih 50 na sat i ako kojim slučajem vozite brže, kao što sam ja u tom trenutku išao (mislim 70km/h) može da Vam se dogodi oduzimanje prvenstva prolaza. Morao sam na to da se naviknem i da pazim. Više nisam morao da zabadam kočnicu.
Hondina prodanica i servis su izgledali sasvim skromno, ništa posebno. Par prizemnih zgradica u jednom dvorištu.
Pitao sam za filter vazduha, original naravski, mada sam se malo dvoumio, ali kad mi je skinuo cenu sa 1048 kruna na sedamsto i nešto (30e), uzeh dotični. To da tako skidaju cenu, koliko sam čuo, se ne dogadja u ovoj zemlji, ali eto, dogodilo se. E sad, nisam znao da je to za stariji model, pih, a vozao sam taj filter skoro 2000km. I dok sam kupovao filter, i dok se moj prijatelj zanimao sa papirologijom oko rente, gledam ja lepo kišne moto pantalone i razmišljam da li da ih kupim. Fluo su, brzo ću da ih usvinjim, prase sam ja, bolje da uzmem crne. I ne kupim, i već sutradan sam se pokajao, i sada se kajem… ali ide život dalje…
(Rentirana je samo Hondica, bez ove devojčice, ali ako Vam se svidja, ona tu radi, za simboličnu naknadu u vidu Toblerona recimo, mogu da Vam dam GPS kordinate radnje 
)
Najzad krećemo sa vožnjom… ovo je i prvi put da vozim u društvu, drugar na laganom nejkedu, ja na šleperu sa sve koferima. Biće to zanimljivo. I bilo je. Ne znam baš šta bih mogao da opišem od te naše vožnje, i kako uopšte da to opišem. Do sada sam naglabao i previše, a sad tajac. Jednostavno, vozili smo putevima sa što više brda i što više krivina. Ravnog nije bilo uopšte. Čak i ono što izgleda ravno na karti, su u stvari bile krivine.
Dogovorili smo se da pravimo pauze na nekih sat vremena ili na 100 km… Mislim da je uvek bilo na tih sat, manje-više Statistika sa kilometražom nam baš i nije išla na ruku. U stvari prvi dan smo još i bili najbolji. Prešli smo nešto preko 350-360km, popeli preko 6000m visine, i vozili nešto preko 7 sati. Imam drugare kojima se podrazumeva da naprave 500 kilometara u danu, sa sve saputnicom, sa ručkom, sa fotografisanjem, posetom nekim znamenitostima… Definitivno mi nije jasno kako im to uspeva, jer ja gotovo da ništa od toga ne radim i jedva predjem 300 u danu. Ono što mi je malo krivo, je da jako malo fotografišem, nekako mi to problem na motoru. Ili nemam gde da stanem, ili sam išao brzo pa dok shvatim da je to bio lep kadar otišao daleko… ili, što je i najčešće, jednostavno mi se ne staje, jer mi je lepo da vozim i sem te vožnje ništa mi više nije bitno.
Češki putevi su sasvim korektni za vožnju, jedino što bih mogao da navedem kao manu, je da je bilo rizle na pojedinim mestima. Na to baš mora da se pazi. Izgleda je tokom zime dosta bacaju, i onda jednostavno se zadrži na nekim mestima. Zbog toga sam posebno pazio u krivinama. Nekada i previše. Par puta me moj sapatnik obišao, a posle mi džvanjkao kako sam mogao po takvom putu da vozim 40 na sat Ne mogu da verujem da sam tako polako išao, ali moguće je. Meni kad mrdnem od kuće sve lepo, a njemu to maltene okolina mesta gde živi. Inače se posebno uvredi kada mu kažem da je Češka ista kao Šumadija samo malo uredjenija.
(U pitanju je zemlja u kojoj su planinarenje i biciklizam jako razvijeni. Puno je ovakvih rampi koje sprečavaju vlasnike motornih vozila da prodju. Ovi putevi se tokom zime koriste i za langlauf)
E sad, pošto nemam ideju šta bih mogao da pišem o samoj vožnji, pokušaću da se malo izvučem fotografijama tih par mesta koje smo posetili tokom dana. Prvo je bila drvena crkva svetog Martina, (Žarova) sagradjena 1611 godine kao luteranska. Kasnije je pripojena rimokatoličkoj crkvi.
Unutrašnjost je zanimljiva, ali eto, mi nismo ulazili. Čak nismo ni pogledali da li može da se uđe. Na brzaka smo napravili par fotografija i mimim-brrmbrmmm nastavili dalje. Link ako nekoga zanima:
Kostel svatého Martina (Žárová) – Wikipedie
Ovo je bio kao moj neku umetnički pokušaj da od tri fotografije napravim jednu, pa onda da malo ispravljam (ne baš najuspešnije) perspektivu, pa u crno belo, ali pokušaj simulacije nekog starog filma… itd… Zbog visokog drveća nije moguće uhvatili celu crkvu u kadar, pa sam se zato zezao sa sklapanjem… i eto, sklepao sam
Sledeće što smo posetili je bio hram Majke Božije kod mesta Kraliky. Bila nam je zanimljiva jer se nalazi na brdu koje dominira okolinom. Nekada je bila jako poznata kao mesto za hodočašće. Negde na netu sam pronašao da je u 18 veku preko 150 hiljada ljudi godišnje posećivalo ovu crkvu. S obzirom koliko je manje bilo ljudske populacije u to vreme, pretpostavljam da je to velika i značajna brojka. To za hodočašća sam naravno, tek kasnije našao na netu, a dok smo šetkali okolo i fotografisali, baš taj neki drvored i put su nam “upali u oči”. Vodili su od samog mesta do velikih stepenica koje su delovale kao jako bitan ulaz. Sada je to defintiivno zatvoreno, dolazi se raznim prevoznim sredstvima do gore, ulazi sa strane. A verovatno nekada možda, nekog posebnog dana u godini otvore i ta glavna vrata za hodočanike. Ko će ga znati.
Prve dve slike su sa interneta, čisto da se vidi kako to zdanje izgleda iz ptičje perspektive. Ne volim da stavljam slike koje nisu moje, ali dron za sada nemam
A sad malo ja
Link za google earth mapu tog kraja:
Fotografija table pored ulaza, možda nekom korisno. Ako sam dobro razumeo, tu je postojala i fabrika papira, pa i neka štamparija, sve to sada ima u muzeju, koji pogađate, nismo posetili… naravno… na brzaka par fotki odavde, odande… i idemo dalje…
Pokušao sam i dve panorame mobilnim da napravim. Po meni sasvim korektno, izuzev sunca, ali to bi stvarno bilo previše od jednog mobilnog, pa još kineskog, da se traži.
Kad pogledate ove brežuljke, jel da, da liči na Šumadiju? Pa i generalno na ta neka balkanska brda. Nemojte samo to gosn. Neši (mom domaćinu i sapatniku) da kažete
Put nas je posle vodio kroz Orlicke planine, a krajnje odredište nam je bio dvorac (ili možda zamak, ili šta već) Bischofstein. Ovome sam se baš radovao, nekako mi je bila super završnica dana. Usput smo totalno neplanirano klopali u Poljskoj. Kada smo se dogovarali o ruti, koristili smo sajt www.mapy.cz. Praktičan je, jer nacrtate rutu, i kada iskopirate adresu sajta, u toj adresi će biti cela ruta. Više volim RideWithGPS da za to koristim, pa da pošaljem GPX fajl, nego ovako. Jer to što stigne sadrži sve tačke koje je neko tamo ucrtao, ali ponovo rutira na kompu primaoca, pa onda ume malo da promeni. Tako da mu se na mom kompu svidelo da ide preko Poljske. Inače dotična država je bila planirana, ali tek za sutra.
Naravno da se uopšte nisam bunio. Zanimljivo je da ja nisam ni primetio da smo napustili Čehe i da se družimo sa poljskim putevima. Što se tiče klope, na bici turama smo znali i da kuvamo. Sada nam to nije padalo na pamet. Taj neki glavni obrok je trebao da bude regularni ručak u restoranu, a ostalo smo kao nešto nosili, pa kad pravimo pauzu gledamo da tu budu i neke klupice, pa uživamo u ambijentu dok mljackamo Klopa nije skupa, otprilike obrok za dvoje izadje oko 1500 dinara sa pićem. Što se tiče pića, na motoru ne konzumiram alkohol ni pod razno, ali kako ne popiti pivo po letnjoj vrućini? Odoleo bih ja tome bilo gde, ali ne i u Češkoj. Srećom rešenje smo našli u bezalkoholnom pivu. Ukus isti, ali glava trezna Moglo bi se reći i ćorak pivo, ali nema veze, bilo je pravo
Nisam moga da odolim da ne napravim selfie pored table Polska
Opet moj “umetnički” pokušaj:
Na svim cikloturama sam uvek pazio da mi bicikl bude negde u vidnom polju. Ako nas je više na turi, onda neko ostane da pazi na konjiće dok ostali idu da posete nešto. Nikada bez nadzora. Kada negde noćimo, bicikli su ili zaključani, ili pored nas. Treće nema. Tako da mi je sada bila “frka” koliko ćemo moći bezbedno da ostavljamo naše dvotočkaše. Motor ne mogu da ponesem u sobu, kao recimo bicikl. Spavamo u nekom dvorcu, to mi definitivno nije obećavalo. A onda se ispostavilo da bezbednije nije moglo. Mislim da se dotično zdanje korisitilo za lov, kompletno je sve ogradjeno, ogromna drvena kapija se uveče zaključava, a iz sobe smo imali dobar pogled. Mesto je stvarno bilo mirno i tiho. Bilo bi fino ovde doći ranije, pa malo uživati u ambijentu, specifičnim stenama pored, malom ali lepom jezeru.
Bilo je dosta kasno kada smo krenuli u obilazak.
Crno jezero:
Podrazumevalo se kupanje u jezeru, mada me je bio strah da se ne pojavi neko čudovište Nekako je baš sakriveno sa svih strana, taman zgodno za neko stvorenje koje jede kupače. E sad, dok smo mi obišli stene koje se izdižu iznad jezera, napravili malo fotografija i krenuli nazad, već je ozbiljno padao mrak, i eto kupanje je ostalo za neki drugi put.
Poprilično zanimljive stene:
Pogled odozgo
Ovde bih definitivno mogao da završim treći dan. Mnogo veće i zanimljivije stene su nešto severnije. Ceo taj deo nosi naziv:
Teplicko-Adršpašské skály
I spadaju u ona mesta koja treba obavezno da se posete. E sad, obilazak celog tog kompleksa meni ostaju za neki drugi put, kada budem u nekoj više turističkoj poseti Inače u sklopu dvorca se nalazi i kamp i bilo je sigurno desetak šatora. Cene u kampu ne znam, a dvokrevetna soba sa doručkom je 1000 kruna, to jest 5000din. (20 eura po čoveku) S obzirom da je mesto prosto savršeno da se uklopi u neku moto ili ciklo turu, evo pozicije na mapi:
Google Maps
Polako, polako, niste se izvikli, ima još. Evo obećavam da neću da toliko gnjavim kao prva dva dana. Ubrzavam pisanje, časna pionirska reč
Četvrti dan
Smeštaj je bio sasvim ok, sobe nemaju tuševe, valjda zbog veličine, ipak je ovo zdanje napravljeno mnogo davno. Ali to nije smetalo. Nisam nešto primetio da je gužva, bar ne u samom objektu. Ali zato ujutro na doručku krkljanac. Svi su odnekle izmileli, iz ne znam kojih rupa i budžaka. Verovatno kamperi. Doručak je definitivno nešto što ne treba preskočiti, vanredno je raznovstan, ozbiljan izbor svega i svačega. Oduševio me i izbor čajeva, jer eto, par godina ne pijem kafu. Zastupljena je bila i slana i slatka varijanta klope, samoposluženje u fazonu švedskog stola. Mislim da sam napravio dva slana i jedan slatki krug. Moje perfomanse su iznad ta tri kruga, al reko ajde da budem fin.
Bilo bi fino kada bi svugde pansioni držali ovakav standard. Deluje mi da se baš trude, a čuo sam da to sve vodi jedna porodica. I to neki veći broj godina unazad. Super je i što imaju i površine za kampovanje, i što dozvoljavaju i kucove, mada traže da dotični budu na povodcu. Imaju i razne zezalice za klince.
Imao sam neku ideju da ujutro malo obiđem jezero i one stene, ali cvrc, sve kapije zaključane, nema izlaska, zarobili nas. A ja se brinuo za motore.
Relativno se brzo pakujemo i krećemo sa vožnjom. Lanci na oba motora su podmazani još pre doručka, taman da budu spremni na vreme. Maloj Hondi je to definitivno trebalo, izgleda da u servisu nisu odavno to uradili.
Po izlasku iz dvorišta dvorca obreli smo se ne nakom krš putu. Uopšte ne znam kako se to dogodilo, tuda je bilo ucrtano, tuda nam je bilo znatno kraće, jednostavno se to nekako nametnulo i nismo uopšte ni razmišljali o tome. Bilo je to neko kratko parče, ma nema dvesta-trista metara puta, ali je dosta nizbrdo i bez asfalta i voda je to nekako kanalisala… I tu se dogodi ono što sam nazvao u početku padanjem na popravni u Češkoj umesto diplomskog u Rumuniji.
Spuštao sam se nizbrdo, išao baš lagano, u jednom trenutnku sa obe strane imam neke kanale… ne mogu da se setim da li sam možda zgazio kočnicu. Najverovatnije nisam, ali ko će ga znati. Samo mi je zadnji točak proklizao i ja se preturi u stranu. Huh, kako me je to pogodilo, baš sam bio bljak. Ok, znam ja da umem da budem smotan, ali na motoru se trudim da sve predvidim, i šta je do mene, a i šta je do drugih vozača. Ne mogu da kažem ni da sam se skroz preturio, jer je tu ukoso sve. Nije mi motor ni pao na nogu, mada mislim da ne bi zbog zadnjih kofera ni mogao.
Brže nego što sam ja mogao da reagujem, dvojica čeških biciklista koji su se tu zadesili, obaraju svoje bicikle na zemlju i priskaču u pomoć. Šta sam drugo mogao, nego da im pomognem. Bili su prisebniji od mene. Nisam bio ni ogreban, u suštini ja nisam ni pao, nego kako je motor proklizao u taj, da kažemo kanal, preturio se levo, moja leva noga je dobila oslonac, i jedino što sam se sagnuo ne ispuštajući upravljač iz ruku. Zahvaljujem se momcima koji su mi pomoglji. Bukvalno se sve dogodilo jako brzo. Od trenutka kad je točak proklizao, pa do mog ponovnog sedanja na motor jedva minut-dva da je prošlo. Još jednom su me Česi prijatno iznenadili. Posebno što nisu bili bajkeri nego biciklisti.
E sad, peh je da mi je pukla ručica kvačila. Srećom ne skroz, ostalo je fore za dva tri prsta da stanu. Spustam se do kraja nizbrdice, više problema nije bilo, razočaran u sebe psujem ko neki kočijaš, Neša me čeka, smiruje me da ne psujem, u pravu je… Gasim motor, spuštam ćopu i gledam kakve su posledice. Ogreban lak sa strane malo, jedva vidljivo, i malo zagreban kofer. Dobro de, pao sam na popravni i položio u junskom roku, ok, ne idem u avgust.
A ima i jedan dodatak celoj priči. Molim da mi se zbog onih što dele motoriste odnosno bajkere, na one koji će da padnu i na one koji su pali, da mi se upiše da sam pao. Znači to sam obavio i sada više ne mora da brinem da ću da padnem. Hvala lepo
Ostatak dana mi je bio nekako pokakan, maksimalno sam bio odsutan, a i to nije bio kraj pehovima. Koliko mi je prethodni dan bio super, toliko ovaj nije valjao. E sad za razliku od ovog jutarnjeg peha, za koji sam definitivni krivac ja, za ovo što se dogodilo uveče krivac sam bio ja… Ovo sam baš dobro sročio, malko naopako doduše. Naopak dan zaslužuje i malo naopakog pisanja, ali idemo redom. Prvo mapa cele vožnje.
Dan je bio rezervisan prvenstveno za vožnju po najvišim Češkim planinama Krkonošama, to jest po Krkonoškom nacionalnom parku. Pošto ove planine dele sa Poljacima, to nam je i nešto vožnje po Poljskoj sledovalo. Inače nikada nemojte Česima da iznosite ideju da planirate da vozite po ovoj njima susednoj državi. Sve će da urade da Vas od toga odgovore, prvenstveno pričama kako to uopšte nije zanimljiva zemlja za vožnju, kako se maltene stalno vozi po naseljenim mestima, kako jedino lepo od prirode što imaju je ovo uz granicu… Mene uspeli da ubede, ali za sada, a do kada, videćemo.
Ovaj nacionalni park je definitivno zanimljiv za vožnju, krivine su stalno, i uvek je neko gore-doliranje zastupljeno. Bilo je lepo tuda voziti. Pravo mesto da se vidi kako neki drugi ljudi žive. Od ovoga smo stvarno jako daleko. Maltene sve vreme smo mogli da gledamo kako dolaze planinari, prevoz do bilo kog dela ovog nacionalnog parka super funkcioniše, na stanicama izlaze baš velike grupe ljudi. Prolazili smo i bicikliste, nije bilo puta bez njih. A sretali smo ih raznih, iako su većim delom bili “zveri” koje žestoko peglaju uzbrdo, prolazili smo i one koji su jedva okretali pedale. Ali iako jedva vrte svoje točkove, nasmejani su. Nisam mogao da odolim da ih ne pozdravim. Ta pozitivna energija svakako popravlja raspoloženje, na momente uspevam da zaboravim jutarnji peh.
Veći deo dana samo vozimo, poneka pauza da nešto meznemo, sipamo gorivo i to bi bilo to. Predeli su lepi, popeli smo i najviši putni prevoj u ovom delu sveta, mada to nisam ni primetio, ni po čemu se nije razlikovao od drugih uspona. Definitivno je toga bilo dosta.
Mogu još da izdvojim par događaja..
Sve vreme sam bio u strahu da ne “popijemo” kaznu za prekoračenje brzine, a dobili smo eto za stajanje. 100 kruna kazna čika Neši što je stao pored nekog jako važnog jezera za vodosnabdevanje. Bio ogroman znak, ali ko to još gleda. Dokoni Česi imaju oni jedna policijska kola kojima je baš to posao, da kruže oko jezera i da takvim “negativcima” naplaćuju kaznu.
Bio je jedan malo čudan događaj na pumpi. Stali smo da natočimo gorivo. I u jednom trenutku dolazi Mazda MX-5 sa nekom tetom unutra, i za njom ide tip na Hondi. E sad to ne bi toliko bilo čudno da se tip na motoru ne ponaša kao sluga. Ženska nije izašla iz kola uopšte, kao da živi u njima, Pita je da li joj nešto treba, ona odmahuje glavom, da bi mu onda dala praznu flašu da baci. I on lepo uzima i ide do kante. Stali su da u motor natoče gorivo. Bilo mi je zanimljivo da napravim fotografiju tri motora na pumpi i jednog sportskog kabrioleta. Pitao sam fino da li smem, i ona onako nasmejano i raspoloženo odobrava. Posle kada sam gledao fotografije na kompu primetim da je stavila ruku ispred lica?!? Možda je neki važan lik, nemam pojma, ali mi nekako mi čudno da se neko zeza i smeje, a onda krije lice. Možda je bajker obezbedjenje, ko će ga znati… A možda je sve to bilo bezveze.
Tokom jedne pauze u centru nekog malog mesta klinac vuče mamu do mog motora. Vidim da im se dopada. Pitam malog da li želi da sedne, mama mu prevodi, dete oduševljeno, pomažem mu da se popne. Očekivao sam da će sada mama da vadi mobilni da to fotografiše, ali ne, to se nije dogodilo. Mali je minut dva sedeo, i onda lagano sišao. Zahvalili su se, vidi se da su srećni zbog dogadjaja, i odlaze. Imao sam nekoliko takvih scena u ovim našim krajevima i obavezno bi roditelji to slikali. Mogao bih da napravim kolekciju slika dece na Hondici. Kod nas je nekako običaj da se sve zabeleži mobilnim. A eto ova mama to nije uradila. Možda to tako ne ide kod njih, a možda je samo zaboravila…
U nekom gradiću smo nekako odlutali sa planirane putanje. Neki radovi su na ulicama, malo su nešto izmenjali, vozio sam iza, i tek moj sapatnik staje sa strane, nije mu nešto jasno, pogrešno idemo već neko vreme, nema ideju kako da se izvučemo i lagano mi prebacuje loptu. On ne voli ta savremena sredstva za navigaciju. Smatra da je papirna karta (mapa) romantična i da ja preterujem sa elektronikom. Ali u novije vreme kada je nešto zaguljeno samo mi uvali da nas vadim odatle. Ali ovo sada je bilo baš zeznuto, posmatram kuda smo prošli, gde trebamo da idemo, i nekako ne vidim pravo rešenje. Ali ajde krećemo, pratiću pitanju kuda smo došli, pa onda negde da skrenemo na pravi put… Ali ne lezi vraže, u jednom trenutku, čovek lepo staje pored puta i neće više da me prati. Šta je sad?!? Nešto se nadrndao, pita me da li gledam saobraćajne znakove? Pa ne gledam, buljim u ekran da nas izvučem odatle, patim se bre ko patika, a još i znakove treba da pratim. Previše je to za mene u ovim godina…
-Pa jel ti primećuješ znakove za suprotan smer? Dva puta si išao kontra i sad si hteo treći put!
E baš fino, srećom nije bilo policije, zbog radova su neke ulice postale jednosmerne, neke su to verovatno i renije bile, a širina je bila ok, češki vozači ne trube, tako da meni ništa čudno nije bilo. Ma dobro, mislim da i nije bilo to tako strašno, imam drugare koji ne bi ni obratili pažnju, al eto, u nekim zemljama sve nešto mora da se poštuje. Izvukli smo se iz tog famoznog gradića, i nastavili lagano ka jugu.
Sve bi bilo ok, da nije lagano dolazilo vreme za još jedan peh. Nebo je odlučilo da nas malo pokvasi. A opremu za vožnju po kiši baš i nismo imali. To jest nešto sam imao, nešto nisam, objasnio sam to na početku i zašto. Kažu da je život surov učitelj. Pa eto došlo vreme da naučim da za kišu mora da se ima adekvatna oprema. Od svega samo sam imao gornji deo protiv kiše, ali sam odlučio da se solidarišem. Prvo smo našli mesto da se sklonimo dok kiša ne prodje. Gledao sam radarski prikaz na mobilnom i definitivno to nije trebalo dugo da traje. Malo će da se ispada, a onda je naš put čist, a kiša ide levo i desno od puta. Skoro pa savršeno, do mraka stižemo u smeštaj koji smo rezervisali.
Kiša je skoro prestala, krećemo dalje, na brzaka pogledam ponovo razvoj situacije na “radaru”… Sve se nešto promenilo, uopšte nije kao malopre. Bukvalno najveće padavine će se dogoditi baš pred nama. Nisam to uopšte ozbiljno shvatio, a trebao sam, jer vrlo brzo smo bili mokri ko miševi. Ne pamtim da sam ikada tako pokisao. Još na sve to magli mi se vizir… fenomenalno…
Pokisao sam na biciklu više puta, nekada i satima vozio po kiši. Ali pri vožnji bicikla se nosi jako malo garderobe, telesna temperatura je visoka, dosta se brzo to suši. Sada je sve bilo nenormalno natopljeno izuzev jakne. Ko zna koliko puta mi je kroz glavu prošlo to što sam tako olako shvatio kišnu opremu.
Na kraju stajemo pod neku terasu, imamo još 80 kilometara do smeštaja. Možemo da stignemo, ali nekao i nemamo baš volje da bar još sat vremena kisnemo. Dosta nam je svega. Terasa pod koju smo se zavukli je od nekog pansiona, dolazimo na ideju da pitamo da li ima soba, da otkažemo onaj rezervisani. Posle razgovora sa gazdom, definitivno smo odlučili tako da uradimo. Sam pansion je vrlo korektan, ali nekako čudan. Deluje prazno, a nemaju spremljenih soba. Moramo da sačekamo da domaćica sredi jednu za nas. Taman imamo vremena za večeru, pošto smo ručak preskočili.
Sedimo u restoranu i čekamo da nas neko usluži, ali to se nije dogodilo. Kako i zašto pojma nemamo. Motore smo smestili na parking ispod pansiona, pogled na njih smo mogli da imamo samo iz hodnika, taman da spavam u hodniku i da pazim Ipak toliko lud nisam bio. Gazda nam otvara neku prostoriju sa nekim silnim bojlerima i kotlovima na struju. Jako je toplo unutra, taman da osušimo garderobu. Donosi i onu napravu na koju može da se složi gomila veša. Baš je korektan, za sve nam maksimalno izlazi u susret. Doručak smo takodje dogovorili.
Brže bolje smo sve mokro naslagali u tu prostoriju, ali je izgleda to bilo jako teško, pa se sve srušilo, pa smo onda u to malo prostora žonglirali da nekako namestimo, praveći sasvim dovoljno buke da nas izbace. Ali ni to se nije dogodilo kao ni večera što se nije dogodila. Srećom imali smo nešto hrane, tako gladni i nismo nešto birali, a i ispalo je sve to sasvim fino.
Motore smo naravno obezbedili maksimalno koliko smo mogli, teško da bi nekome i palo na pamet da tu može da bude nešto, tako da je sve ispalo dobro. Srce mi je bilo na mestu kada sam ujutro video da nas čekaju. Stvari se i pored nenormalne temeprature nisu skroz osušile, ali je bilo podnošljivo, dan sa pehovima je završen, preživeli smo i noć, i mi i hondice… vreme je za novi dan… nastaviće se
Dan peti
Dan koji je nekako bio baš prazan. Ujutro smo se spakovali i sišli na doručak. Dogovoren je bio neki omlet sa lukom. Ništa posebno, ali topao obrok će svakako da prija. Hladno je jutro bilo, hladno i u trpezariji, smestili smo se i čekamo. A to čekanje uz cvokotanje nam teško pada, posebno što se iz kuhinje sve čuje pa znamo kad se šta događa. Nema neizvesnosti. A onda dolazi naš doručak, nisam mogao da verujem kada sam video. Pa na Balkanu je tanjir za posluženje sitnih kolača veći od onog što smo mi dobili. Čisto sumnjam da je omlet imao deset cm u prečniku. Debljina simboličnih 5-6 milimetara. Najmanje što sam ikada video.
Doručak nisam slikao, bilo mi je žalosno i pogledati dotični. Bio je dijametralno suprotan onome od prethodnog dana. A možda sam trebao? Kako god, koliko je Zamek Bischoftein za preporuku, toliko ovaj pansion pored puta možda i nije. Čisto je i uredno je i može se tu prespavati, to je ok, ali mislim da treba bolje.
I sama vožnja je bila u senci prethodna dva dana. Predeli se stvarno ni po čemu nisu izdvajali od ovih naših krajeva. Napravili smo par pauza, jedna je bila za ručak, koji je bio kao kod nas maltene…
Ništa nemam da izdvojim, jer ovaj dan je nekako bio vraćanje kući. Putevi su se jednostavno sami nametnuli, nije moglo previše da se bira.
A nebo je opet obećavalo kišu.
A to obećanje je i ispunilo. Sklonili smo se ispod neke buske stanice, srećom nije previše dugo trajalo. Entuzijazam nas je skroz prošao kada smo videli prognozu za taj neki deo koji smo još planirali da obiđemo.
Odustajemo od toga, pravac kući gde nas čeka Nešina nežnija polovina. Ona je za razliku od nas zdravije provela vikend, to jest bila na planinarenju. A ovo je bio pokušaj da i mi budemo malo zdraviji Kolač sa borovnicama, sveže ubranim toga dana. Mljac…
Sve je prošlo kako treba, hondice su ostavljene da se druže u onoj fensi-šmensi garaži, a mi na njamicu-papicu i rezime utisaka. Posle sam napravio totalni džumbus sa prepakivanjem stvari, ali bio je to kontrolisan džumbus. Ujutro za to nema vremena, radni je dan, moji domaćini su vredni, idu na posao, nisu kao ja lenština na odmoru.
(mala napomena Sve panorame koje sam postavio su poprilično velike i detaljne pa ko voli mora klik na sliku, pa plus… tako nekako, i onda se dobije puna veličina. Za mobilni tel ja sam više nego zadovoljan kako ispadaju. Što se tiče ostalih fotografija neke su pravljene sa pravim krštenim DSLR-om, a neke mobilnim. Za ekran i ove rezolucije nema previše razlike)
Dan šesti
Ustajemo, idemo po motore, spuštamo moje kofere dole. Neko odlazi na posao, a neko nastavlja sa vozikanjem. Plan mi je da vozim do Balatona, pa da tamo negde kampujem. Ima dosta kampova, pogledao sam malo cene, odabrao neki, sad još samo da sve ispadne kako treba.
Jesam možda napisao da mi ide slabo sa planovima? Mislim da će mi 2019. godina ostati u pamćenju po tome. Maltene svi planovi su mi se izjalovili. Ne bi me čudilo da moji ukućani drže u nekom kavezu vudu lutkicu sa mojim likom. Samo da nigde ne mrdam. Sumnjivi su mi nešto
Pošto nisam pratio navigaciju, poprilično sam išao nekim glavnim putevima. Mislim, uključio sam je, ali je stajala sve vreme u tank torbi. Prvo sam pratio putokaze ka Bratislavi. Palo mi je na pamet da bi bilo lepo da se malo provozam tim gradom, čak bih mogao da nastavim do Beča. Ali gradovi me trenutno uopšte ne privlače.
Prošao sam pored dva radara, od toga je jedan bio ogroman, recimo veličine velikog kućnog frižidera. Neverovatno tako nešto za tu razvijenu Evropu. Videlo se baš izdaleka, mislio sam da je neka maketa, ali nekoliko policajaca je bilo pored. Nisam nešto puno brže vozio, lako sam usporio, nisu ni obratili pažnju na mene. Generalno za sve radare je bilo obaveštenje, izuzev za tih nekoliko mobilnih. Mada koliko je bilo ovo čudo, ne znam kako je uopšte i mobilan. Kao da je rengen, a ne radar. Sliku iz opravdanih razloga na žalost nemam. Baš bi bilo super da sam stao pored da se slikam sa tim radarom. Moram za nastupajuću sezonu da kupim neku bolju kamericu, pa da snimim video bar. Nešto što bi stajalo negde zgodno, da mi ne smeta, a da mogu brzo da starujem.
Izgleda da sam baš dobro napredovao, čak previše dobro. Nekako sam se baš brzo dokopao autoputa ka Budimpešti. A onda totalni zastoj negde kod Đera otprilike. I dok sam razmišljao da li je bolje da se provlačim ili da idem zaustavnom trakom, lagano je krenulo. Ubrzo nailazim na “saobraćajku” Renoov žuti lepi kamion sa leve strane puta se zabio izmedju drveća, drugi stoji sa strane. Sve izgleda jako ozbiljno, vozio je ka Budimpešti, šta se dogodilo ne znam, proleteo je kroz zaštitnu ogradu na sredini autoputa, prešao u suprotan smer i izleteo sa puta. Dok sam vozio u više navrata sam obilazio baš lepe šlepere. Obično po dva tri ista. Stvarno su super izgledali, mada malo čudni, recimo totalno crni, sa crnim staklima po sredini. Ali sve je toliko crno da tek iz blizine vidiš da su to stakla. A nikakvih obeleža. Tek nešto malo nekog teksta na kabini u ćošku. Naravno da taj tekst u brzini nisam ni mogao da pročitam. Reno je bio dosta karakterističan, crna kabina, žuta poluprikolica.
Polako počinjem da povezujem. Garantovano se održava trka formule 1 u Budimpešti. Čuveni Hungaroring. Nekada sam to pratio, sada baš i ne. Želja mi je da odem na neki MotoGP, a san naravno Isle of Man Onako da stojim pored ograde dok zverke prolaze brzinom koju ja eto nikada nisam vozio. U suštini ni nemam neku želju za prebrzom vožnjom, ali imam želju da posetim to ostrvo u pravo vreme.
(Slike udesa nisu moje, sa neta su, nemam običaj da to slikam)
Posle sam kopao po netu, ali nije bila informacija zašto se to dogodilo, samo informacija da je vozač vozio propisno i da nije puno povredjen, da je odvezen u bolnicu. Definitivno je dobro što nije udario u drvo, nego između, da li je to sreća, ili je ipak koliko-toliko mogao da kontroliše kamion, to verovatno samo on zna. Ne pišu ni šta je bilo unutra, ali ako su dva šlepera, dva bolida na stazi, onda se zaključak možda sam nameće. Bar ja to tako povezao…
Treba da idem desno sa autoputa, ka Balaton jezeru. I bio je i tu putokaz, a i kasnije, al ja tvrdoglavi magarac, ne vadim mobilni da pogledam, nego sve nešto po intuiciji, kao još je rano za skretanje, dovešće me na početak jezera, ja želim na kraj. Kakav genije, to sam tek skapirao kada sam na tabli video koliko malo imam kilometara do Budimpešte. Iskreno, toliko mi prija vožnja da ne želim da prekidam. Zato i nisam stajao, samo vozi. Mislim da bih mogao samo da vozim motor i spavak kad baš mora. Verovatno bih posle nekog vremena umro od gladi.
Pošto sam prošao sva smislena skretanja ka najvećem madjarskom jezeru, ostaje mi samo da nastavim vožnju. Bez problema mogu da stignem kući, ali to mi je nekako glupo, da skoro 800km ispeglam u danu eto tako. Stvarno je hondica žderonja kilometara. Ponovo se kamp u Segedinu nameće kao rešenje. Generalno to i nije tako loše, pošto sam u godinama, jelte. Malo popravljanja išialgije ili čega već će dobro doći.
Imam malo frku od prolaska Budimpešte, plašim se gužve. Naravno ne idem kroz centar, ne pada mi tako nešto na pamet, samo obilaznica. E sad, pošto sam imao net u EU, uključio sam da mi pokazuje gde ima gužve u saobraćaju. Otprilike se to uklapalo sa onim kuda treba da idem, doduše sa nekih 2km crvene linije. Pokazalo se da nije toliko strašno, prvo malo provlačenja, a potom malo vožnje zaustavnom trakom, lagano i pažljivo…
Posle je sve bilo klasično peglanje, ništa posebno. Malo sam se i uspavao, 120km/h sam držao, kad me obilazi kombi francuskih tablica. Mašu mi ko blesavi, smeju se, nešto viču. Mahnem im, taman me malo rasanili. Delovalo mi je da me zezaju, jer me obilaze sa tim kršom od kombija, ko će ga znati. Svakako su bili dobro raspoloženi i veseli. Kasnije sam malo ubrzao, možda i malo više i obišao ih u gomili drugih vozila. Došli su na parking na kome sam pravio pauzu, ali se nisu javili. Pa dobro, nema veze, nekako mi zanimljivo to kad postoji ta neka pozitivna komunikacija među vozačima. Generalno zbog toga mi se motor i dopada, ako izuzmemo one koji nas ne vide, svo ostali učesnici u saobraćaju, a i ne samo oni, su super.
Pratim putokaz za Segedin i napuštam lagano auto put. Od mene dosta autoputeva za danas, a i za sledećih nekoliko dana. Prolazim pored Lidl-a, od kako ima i kod nas, ovaj madjarski i nije toliko zanimljiv. U stvari meni više ni jedan Lidl nije zanimljiv. Ipak pravim neko malo snabdevanje, tek da imam neku večeru, red je nešto da njamnem. I to planiram da nešto spremam, kad već nosim pribor za kuvanje toliko kilometara.
Kamp naravno tražim uz pomoć navigacije, nepogrešivo znam gde se nalazi, ali ne ide mi sa ulicama po starom delu grada. Po dolasku u dotični, pokušavam da se smestim negde što bliže bazenu koji radi noću, i baš kad sam u tome uspeo, dolazi tip na biciklu, on kao tu nešto radi, i otera me odatle. Naravno sve onako fino, objašnjenje skroz na mestu, nešto kao da je to zona bazena.. bla…bla…bla
Ok, tražim nešto drugo, i ima mesta koliko hoćeš, ali ne ide mi. Hteo bih da je blizu, da pored imaju klupice sa nadstrešnicom, malo hladovine. Na kraju sam morao da se zadovoljim nekom klupicom bez hladovine.
Dosta sam rano došao, taman da podignem šator i bacim se na kupanjac. Bazen je plitak, nije za plivanje, ali ko još pliva u bazenu sa poprilično toplom lekovitom vodom. Kada nas je spasilac sve fino izbacio jer je gotovo za danas, odlazim da spremim klopu. Bar da pokušam. Pokušaj je ispao, da sad ne kažem šta. Reko spremiću fino jaja sa slaninom, ali plinski rešo je opet odlučio da me ostavi na cedilu, boca je ispustila sav plin svuda okolo, samo nije tamo gde treba. Već mi se to dogodilo na moru, i uspeli smo da saniramo, popravimo, a sada je sve to u redu ali meni ruke prekrivene ledom od tog plina… Najradije bih ga bacio u Tisu, ne pamtim da me je ijedno parče opreme toliko puta zeznulo. Ali bacanje je zagadjivanje životne sredine, znači otpada. Raskošna večera u vidu jaja i slanine je zamenjena znatno skromnijom u vidu iste te slanine sa nekim Lidl kiflicama, a kad je njih nestalo, utehu sam pronašao u “stiroporu”. Stiropor sam namenio za grickanje uz pivo, ali nužda zakon menja. Nije bilo baš previše ukusno, ali nije mi se išlo do neke prodavnice, mrzelo me da tražim, već je i bilo oko 9… sasvim dovoljno razloga znači.
(Moja skromna trpezarija i kuhinja Lepo sam ja to vozio toliko, a nisam koristio. Nema veze, malo da vežbam)
Sa mrakom je došlo i vreme za novo brčkanje, za pivce pored bazena, uz grickanje gore pomenutog “građevinskog materijala”. Da bude malo lepše poneo sam i muziku. Onda su se tu pojavili drugi gosti, najviše u vidu vremešnih bakica. Bake ni malo mutave, donele vino, ali onako na kvarno, u nečemu što je pre ličilo na čajnik neki. I čaše neke obične kao, ipak staklene, da se čuje kad se kucaju. Malo sam se brinuo da li će se buniti za muziku, ali im se dopalo, čak su u par navrata i pohvalile.
(Carlsberg i “stiropor” kako moji ukućani zovu pločice od ekspandiranog pirinča, šta da radim, meni se dopadaju)
Pošto ništa pametnije nisam imao da radim, a prijalo mi je, ostao sam baš dugo. Gotovo sigurno je bilo da neću do kraja godine tu da dolazim. Mada za ubuduće planiram par puta da posetim ovo mesto, kao i još neke banje u blizini. Ovo mi se dopadalo jer su bazeni u sklopu kampa. Može ceo dan i noć da se banja čovek.
Da li je bučni splav na drugoj obali Tise u medjuvremenu potonuo, ili sam ja bio toliko umoran, ne znam. Ovu noć mi nisu remetili san. 537 kilometara je bilo iza mene tog dana, kao i 5-6 sati banjanja
Dan sedmi
Ujutro se malo švrćkam po kampu, da vidim šta sve ima, da napravim još neku fotografiju. Boravak mi prija i ozbiljno razmišljam da ostanem još jednu noć. U toku dana radi i veliki bazen u kome može i da se pliva, dubina je sasvim ok. Ali kako raste temperatura vazduha tako kupanje u toploj vodi gubi svaki smisao. Pa jul mesec je, valjda se brčkamo da bi se razladili malo. Ovo nikako ne ide, baš mi čudno. Ipak trpim, malo brčkanja u malom, pa onda malo veliki, nekako izdržavam. Znači, patim se
E sad, u jednom trenutku mi prilazi spasilac, i nešto mi govori, nije mi baš najjasnije, neka žena pored prevodi i pokazuje na narukvicu. Kakva sad narukvica, navodno trebam to da imam, i da je besplatno samo da odem do recepcije. Tu već polako gubim volju, trebao bih i u neko snabdevanje da odem ako ću da ostajem, a već me hvata i zoza-neuroza, Hondica zove.
Lagano se pakujem, napuštam kamp i pravac kući. Ipak biram malo alternativniji put. Odlučio sam da pratim Tisu, neću na Horgoš idem na Đalu. To se pokazalo super, maltene nema nikoga, carinik sa naše strane super lik, pitam ga jel treba nešto, a on će:
-Pa jedino ako imaš nešto da prijaviš!
Odmahujem glavom, stvarno nemam, ništa nisam kupio. A on će:
-Ma samo GAS!
Palo mi je na pamet da je neki bajker, tako je to nekako rekao.
Od tih nekih mesta koja prate Tisu preskočio sam Kanjižu, svidja mi se to mesto, ko zna koliko sam tu puta pristao ladjicom i noćio, ali sada nisam video neki poseban razlog za svraćanje. Inače i oni imaju neki kamp pored reke i bazen sa lekovitom vodom, ali je dotična ladnjikava. A sam kamp se nekada nije naplaćivao, a sada je navodno to nešto simbolično. To je ipak neprovereno, znači treba proveriti
U Senti je čuveni Mojo klub, rado bih svratio, ali kako da ne popijem pivo, a kako onda da vozim? Otpada i Mojo, šmrc 
Ali zato sladoled u Adi ne otpada. Imam prijatelje iz Kikinde koji voze bicikle bukvalno svaki dan. A baš jedna od destinacija leti im je Ada. Objasnili su mu gde se otprilike nalazi. Pitam jednog pešaka, mlađi čovek, ali me ne razume. Na kraju komuniciramo na Engleskom koji mu je traljaviji od mog. Posle sam pitao još bar troje njih, na kraju uspevam da dobijem pravu informaciju. Problem je izgleda bio što mi nisu znali da objasne kuda da idem. Nije problem pešaka, prodje se kroz parkić, ali da se dođe asfaltom, e to već nije tako lako objasniti.
Super, pronašao sam ulicu, sad samo da pronađem poslastičarnicu. Ali tu se javlja novi problem. U toj ulici ih ima čak tri, koja je prava? Ne mogu da verujem, da li je normalno da jedno malo mesto kao što je Ada u jednoj ulici ima čak tri sladoledžije. Pošto sam žderonja krećem lagano, empirijski. Prvu sam odbacio jer je montažni objekat. Druga je obećavala malo više.
Ipak to nije bilo to, moram do treće, nema mi druge. I to je bio pogodak. Stvarno dobro, mada bi kugle mogle da budu i veće.
Limunada za sovicu
Pošto sam doručkovao i ručao nastavljam vožnju, ali sada mi više ništa nema zanimljivo. Sve je viđeno toliko puta, na kratko se dvoumim izmedju “Zrenjaninca” ili Novosadskog autoputa. Pobeđuje ovo drugo, tu je nekako i moja tura završila, ostala je rutinska vožnjica do kuće. Super je kad se to tako negde otputuje, prosto ti se obraduju kad dođeš kući, možeš malo i da izvoljevaš šta bi za večeru. Ja sam još imao i dodatnu okolnost da sam samo sladoled jeo za ceo dan. Jeste 8 kugli, ali ipak je za ceo dan. Mislim da sam pored večere dobio i šnenokle
Za kraj evo kako je izgledala ova moto-tuturica, svih 7 dana. Mislim da je bilo nešto preko 2500 km, ali nisam to nešto detaljno sabirao. Potrošnja je izgleda bila oko 5 litara. Ili sam nežan na gasu, ili Hondica malo troši, ili sam ja prevideo neko točenje. Kako god, mogu da živim sa tim.
Uspeo sam nekako da privedem kraju ovaj putopis. Hvala svima koji su pročitali ovo moje kuckanje ili bar pogledali slike. Potrudio sam se koliko god sam umeo. Gotovo sigurno sam bio preopširan, ali upozorio sam na vreme
