MOJ PRVI POLUMARATON
i kako sam i zašto sam počeo da trčim
„Pisati iskreno o trčanju je (gotovo) isto kao pisati o sebi“ – Haruki Murakami
Danas se završava put od 600 kilometara. Pretrčanih šesto kilometara. Gotovo neverovatna brojka, posebno za nekog ko u svom životu dugom pola veka jedva da je nekad potrčao, a i to je bilo davno i naravno za autobusom. Doduše ponekad i za tramvajem ili trolabusom. Sve u svemu, poprilično zanemarljivo. Pa otkud sad to? Par događaja je prethodilo onome što treba danas da se desi.
Ne znam tačno kada, ali ima tome možda i desetak godina, jedan moj prijatelj sa kojim sam napravio nekoliko lepih ciklotura mi je rekao da ako mogu da vozim bicikl 120 kilometara, da mogu i da istrčim 21 kilometar, to jest polumaraton. Delovalo mi je to totalno nestvarno. Znam šta mogu, mogu nekih 200-300 metara i to je sve. Taj moj prijatelj je u medjuvremenu od maratonca, „izrastao“ u triatlonca i postao Iron Man. a ja i dalje nisam potrčao. Kilometraže na biciklu su se uvećale drastično, 200-300 km u danu više nije bio problem, ali eto trčanje jeste.
Ipak jedno veče se i to dogodilo. Ali totalno bez veze. Ne sećam se da li je bila kasna jesen ili je već počela zima, bilo je hladno veče, izašao sam da bacim smeće. Šta mi je kvrcnulo u glavi pojma nemam. Tresnuo sam tih par kesa u kontejner koji je na par minuta hoda od kuće, okrenuo se i počeo da trčim. Jedan sasvim fin period nisam stajao. Ne znam koliko je to bilo, ali definitivno više nego što sam mislio da mogu. Bilo je to u glavnoj ulici, prolazio sam i pored autobuskih stajališta. Da me komšije ne bi smatrale previše čudnim, tu sam prelazio u hod. Taman da malo odahnem.
Skrenuo sam u neku sporednu ulicu. Prošlo je sigurno kilometar, zadihao sam se poprilično, ali mi je ta aktivnost prijala. Tu već nije bilo toliko ljudi, niko me ni ne poznaje, mogu se blamiram do mile volje. Sve češće prelazim u hodanje, ali ipak mi ide bolje nego što sam mislio. Jedva sam dočekao kraj te poprilično dugačke ulice, da krenem nazad, malko sam i crko, ali fino sam se osećao. Kad sam se vratio kući, nikome nisam priznao šta sam uradio. Krenuo sam to da ponavljam iz večeri u veče, strah me bio da ako priznam da će možda biti nekih komentara koji će sve da mi pokvare. A išlo mi je sve bolje i bolje. Počeo sam da nosim mobilni i da beležim putanju, da pratim koliko napredujem. Već posle nedelju dana sam mogao celu trasu da istrčim bez hodanja. Počeo sam da povećavam…
I onda krah. Ajd što su me provalili kući, to nema veze, nego sam se razboleo. I tu je sve bilo gotovo. Hladni zimski dani su počeli, a ja sam stao. Znao sam razlog, nenaviknuto na trčanje moje telo je radilo na maksimalnom broju obrtaja. Srce je skoro sve vreme lupalo u crvenoj zoni. Dovoljno da se preforsiram i da oborim imunitet i da me prvi virus ili prehlada zakače. Propao mi je pokušaj, nema šanse da ikada trčim ozbiljnije. Bio sam razočaran.
A nije baš da sam toliki „pekmez“ koji nikada potrčao nije. Tokom priprema za međunarodnu ekspediciju „Elbrus 2008“ sam pravio takođe neke trkačke ispade.Tada sam imao i personalnog trenera, jednu prelepu plavušicu kojoj se i zvanično priznaje inteligencija. Nije to ona iz viceva o plavušama, a nikada nisam ni voleo te viceve. Trčali smo samo uzbrdo i po ravnom. Nizbrdo lagano, da ne opterećujem kolena. Tempo je bio takav da moj trener lagano kaska pored mene. Ako predje u hod, ubrzavam, ako počne da trči usporavam. Pokazalo se super. Posle nekog vremena smo uveli i palačinku, da se dopune rezerve glikogena, jelte. E sad da me je gledala čudno, e pa jeste. Ništa joj nije bilo jasno, otkud sad to trčanje i otkud to da ja mogu da tako trčim uzbrdo. Samo što ne kaže „manijače jedan šta te je spopalo“. Ali bila je dobar lik, mnogo dobar lik.
Po povratku sa ekspedicije smo krenuli u standardne šetnje, ali mom kucovu se dopala ona varijanta sa trčanjem, a blesa je izgleda trenirala dok sam ja bio odsutan, nije bilo šanse da više toliko trčim. Posledica te ekspedicije je bila glad, maltene sam na sat vremena imao potrebu da nešto jedem. I tako danima. Pravi način da postanem svinjče, da prestanem sa aktivnostima, da ta trčkaranja postanu šetnje, pa i da prestanu.
Imao sam još jedan trkački ispad. Očito da mi se malo vraća pamćenje. Bio sam tada baš mlad, vratio sam se iz vojske, tadašnja JNA, skoro tri decenije je znači prošlo. Krenuo sam u teretanu, tadašnji 25.maj, sportski centar. Danas je to „Gale“. Imali su neko pravilo da se posle sat i po vremena rada teretana zatvara, da svi moraju da izađu i posle pola sata opet otvaraju. Meni je to bilo malo, očito da sam baš imao vremena, i te pauze sam provodio tako što sam trčao pored Dunava. Bilo je to baš super vreme. Dodjem ujutro čim otvore, pa vežbam, pa trčim, pa vežbam… ne sećam se više ni koliko, nekada trčim i pre teretane.
Onda je došlo leto, sve to sam zamenio kajakom, posle odlazim na more i onda kreće posao i moj sportski život staje. Za dugi niz godina su moje aktivnosti prestale. Ali su zato počeli poslovni ručkovi, neki silni rođendani, pa su slave ušle u modu, pa poslovne žurke, neka silna roštiljanja na reci i još kojekude… Ma samo se jelo i pilo i jelo i tako u krug, opet neki krug… s tim što je ovaj krug vodio ka višku kilograma, ka povišenom pritisku i pulsu, trnule su mi ruke… osećao sam se sve lošije… maltene sam svoje telo doveo do atrofije mišića.
Ne sećam se da sam više imao nekih voljnih ispada u te trkačke vode. Bilo je naravno i onih nevoljnih tokom časova fizičkog i služenja vojnog roka, ali to se moralo i nije toga bilo baš toliko…
Ipak, izgleda da se ove godine sve to menja. Obično se zimi ugojim. Tokom „sezone“ pogodne za bicikliranje dosta vremena provedem na dva točka. Povremeno odemo i u planine. Ranije sam to radio aktivno, a danas samo malo prošetamo, čisto da se podsetim tog perioda. Ali bicikl je nešto što sam relativno kasno otkrio u životu i što me baš čini srećnim i gledam da ga praktikujem kad god mogu. Zimi ipak napravim pauzu.
Ovaj put sam izgleda preterao, kada sam stao na vagu koja me uvek mrzela, valjda zato što sam je nekom prilikom zgazio kolima, pokazala je trocifrenu brojku, čak 103. Mislim da je tad u mojoj glavi zapištala ona brodska sirena. One silne slave od nekad, sam smanjio samo na 4, na te jednostavno moram da idem, ali gledam da što manje jedem. Ali sa godinama se izgleda i metabolizam usporava, i sa mnogo manje hrane opet se čovek goji. Sklon sam tome, definitivno.
Poslednjih par godina imamo razradjenu šemu za zimske dane. Nemamo TV i ne mogu to da gledam. Dosta mi je i političara i repriziranja izlizanih domaćih serija, i reklamnih blokova koji traju toliko da na kraju i zaboraviš šta gledaš. Ali zato imamo neki projektor, namenjen malo za potrebe posla, malo za neke projekcije u planinarskim klubovima, a malo i za filmove i serije da brže prođu ta sobna bicikliranja. Pustim film ili seriju i vrtim. Serije su se pokazale bolje, duže drže pažnju, svaka epizoda vuče na sledeću, tako da kraja nema. Skoro svako veče kada sam slobodan vrtim od 3 do 6 sati. Manijak definitivno… Rezultati se uvek vide, dočekam proleće u finoj formi, ne izumrem načisto kad krenem uz Avalu.
Ali samo do ove godine…. ona brodska sirena koja je znala da zapišti, sada je na 108 eksplodirala. Kako i zašto posle baš redovnih treninga da se još ugojim, i to čak pet kilograma? Stvarno mi to nije bilo jasno kako sam to uspeo. Đavo je definitivno odneo šalu, gotovo je sa zezanjem. Počeo sam znatno posvećenije da treniram, ali par meseci je prošlo da ta brojka ne bude trocifrena. Baš puno. Kažu ne valja naglo da se gubi kilaža. Al zar baš mora tako sporo.
Tokom zime smo ponekad pravili i šetnje, eto da ne zaboravim da hodam. Obično oko 12km, nekada i malko preko 17. To mi je bilo kao dan za odmor od bicikla. Nekih dva ili tri sata brzog hoda. U početku sam imao društvo, posle su me svi ostavili, niko nije bio raspoložen za ta dugačka hodanja.
Pa dobro, ne morate Vi sa mnom, a i bolje je tako, jer želim korak dalje, želim da trčim. Da definitivno želim da trčim. Verovatno je prava reč „moram“ jer se organizam navikao na bicikliranje i efekta više nije bilo. Tri sata na 200 vati, a ni ne oznojim se, puls tek ponekad predje 115 otkucaja. Morao sam da šokiram taj moj blentavi organizam koji me celog života zeza. Unapredio sam ta večernja hodanja trčanjem. Nije mi baš lako išlo.
Strah me je i zbog kolena, ipak moraju da trpe veću masu od one za koju su projektovana. Krenuo sam prvo sa tim kraćim krugom, 12 kilometara. Trudio sam se da sve ravne deonice trčim, a uzbrdo i nizbro hodam. Kako je vreme odmicalo trčanja je bilo sve više, hodanja sve manje. Posle nekog vremena sam povećao na tih nekih sedamnaest i kusur. Visinska razlika je jedva nešto malo veća ali sam imao više ravnog za trčanje. Očito da sam lepo napredovano jer sam posle nekog vremena postavio sebi cilj da se spremim za polumaraton. Ništa posebno, ne interesuje me vreme, samo da ga istrčim.
E sad, zašto nisam koristio program za pripremu koji postoji na sajtu TRCANJE.RS? Zašto, ako se neko potrudi da napravi programe sa kojima je moguće pripremiti se za polumaraton na fin i relativno lak način, to i ne primeniti? Šta znam, valjda ja sve radim na teži način. Ili mi je teži način delovao kao lakši? U suštini, mislio sam da ne mogu da ispratim taj program treniranja. Bilo je malo i tvrdoglavosti, da dokažem mojoj nežnijoj polovini da treba biti samo uporan i da će rezultat biti postignut, da je samo upornost bitna.
Za bicikliranje važi jedno pravilo:
-Vrti dokle god možeš, kad više ne možeš onda još toliko?
I to je to, samo teraj duplo više nego što možeš. Samo toliko 🙂
Silni sati provedeni na sobnom biciklu su dali neke rezultate. Ako ništa drugo, pored onih 9 kg koje sam skinuo odradio sam i fenomenalan kardio trening. Nije više bilo trčanja u crvenoj zoni otkucaja, čak ni u anaerobnoj. Ovo je bilo dobro, mogao sam da se fino posvetim treniranju bez da brinem da ću narušiti imuni sistem, da će opet da me zakači neki virus i sl.
Treninzi koje sam pravio na sobnom biciklu su postajali besmisleni, dosadni, bez obzira kako god sam pokušavao da ih „začinim“. Očito se organizam zasitio toga. Počeo sam sa njima oko nove godine, prošlo je punih pet meseci, i izgleda je bilo baš dosta, ako ne i previše. U šestom mesecu sam planirao da jednim bici-drugarom neku baš jaku ciklo-turu. Trčanje koje sam već neki mesec praktikovao mi je počelo da pravi problem. Jednostavno neki mišići su mi umorni, ne mogu i da trče i da bicikliraju. Morao sam da prestanem da trčim. Nadao sam se da će moje pripreme da budu dobre za neki polumaraton u maju ili junu. Kako se približavao datum shvatao sam da to nema smisla, da je to bila samo poprilično neosnovana želja.
Posvetio sam se maksimalno bicikliranju, napravio prvo neke vožnje od stotinjak, pa posle i od preko dvesta kilometara, proglasio se spremnim za predstojeću turu i hrabro krenuo u taj poduhvat.
U toku dve nedelje smo izvozali preko 1400 kilometara i popeli nekih 23 hiljade metara, a možda i više. Prvih nedelju dana je bilo naporno, a posle smo se navikli. Sa poprilično natovarenim biciklima smo pregazili veliki deo Srbije, popeli Kopaonik, ušli u Crnu Goru, prošli Prokletije i nastavili nekim novim fantastičnim putevima po Albaniji, pa opet u Crnu Goru, malko po brdima i planinama, malko pored mora, nastavili jadranskom magistralom do Dubrovnika, pa onda kroz Bosnu i Hercegovinu, Trebinje, Višegrad, Tjentište, Sutjesku…. bila je i Tara posle i famozno Debelo brdo i preko 200 km u cugu poslednjeg dana. Fantastičan poduhvat zbog koga je vredelo prestati sa trčanjem. A u tom trenutku mi trčanje i nije toliko značilo. U svakom slučaju mi je bilo lakše da odustanem nego da se nečega odreknem zbog te „patnje“. Definitivno mi je trčanje bilo više patnja nego uživanje.
Za rođendan sam dobio knjigu „O čemu govorim kada govorim o trčanju“. Haruki Murakami je pisac, inače i sam maratonac i triatlonac. Opisuje zašto trči i još neke detalje. Nekom prilikom je radio intervju sa olimpijskim trkačem Točihikom Sekom, malo posle njegovom povlačenja.
-Tada sam ga pitao da li se i trkaču njegovog nivoa desi da pomisli „danas mi se ne trči“, „mrzi me“, „radije bih ostao kod kuće i spavao“. Bukvalno je razrogačio oči. A onda mi je odgovorio, glasom koji mi je jasno stavio do znanja koliko je moje pitanje glupo: „Pa naravno! Uvek!“
Kada je cikloturizam u pitanju cilj je samo putovanje. To mi se jako dopalo. Bezveze je prelaziti neke silne kilometre da bi se stiglo do neke tamo tačke i da je to samo bitno. Za tako nešto postoje druga prevozna sredstva koja ne zahtevaju toliko ličnog vremena i energije. Nije mi se dopalo ovo što je autor naveo u knjizi. Nisam želeo da mi cilj bude neki maraton, to je gotovo sigurno značilo da me trčanje neće dugo držati. Trebao mi je neki vredniji i dugotrajniji cilj. A to može da bude samo saaaaaamo trčanje. Svestan sam toga da neke rezultate ne mogu da napravim, bar ne neke rezultate koji bi bili zapaženi od drugih. Ali mogu da napravim rezultate koji će mene činiti srećnim. Možda i još nekog pored mene. Gotovo sigurno i ovo drugo, sada znam i koga. Prvenstveno mi je cilj da uživam u samom trčanju, da mi to prija, da se osećam srećno.
A nije to tako lako postići. Kako da budeš srećan radeći nešto što ti je baš veliki napor? Pa jedino ako taj napor ne bude više toliko težak. Znači treba istrajati u treninzima koji se zovu „tiha patnja“ da bi došli do treninga „veliko zadovoljstvo“. Aj da ih tako nazovem, ništa pametnije i ne mogu da smislim trenutno.
Neke velike pomake i nisam uspevao da napravim, definitivno sam siguran da mi način nije baš najbolji. Svako drugo ili treće veče idem taj veliki krug, i sve mi je lakše, ali vreme se ne pobolšava. Trebalo bi da primenim nešto iz programa koji postoje na saktovima posvećenim trčanju. Hoću ja to jednog dana, siguran sam…. samo sada imam dosta izgovora da to ne uradim.
A dolazi i odlazak na more. Naravno da smo planirali i trčanje na moru. Tome smo i prilagodili lokacije gde planiramo da letujemo. Prvi deo smo zamislili da bude odmor i izležavanje pored velike ulcinjske plaže a drugi deo da bude negde oko Herceg Novog, gde ima jako dugačko šetalište pored mora. Tada mi ni na kraj pameti nije bilo da se može trčati i po plaži. Velika plaža pored Ulcinja je dugačka nekih 12 kilometara, peščana je, dovoljno velika da nema gužve koliko god da ima ljudi. Locirali smo se u kampu pored plaže i ukapirali da smo na savršenoj lokaciji za sportske aktivnosti koje smo želeli da upražnjavamo.
Dan je izgledao otprilike ovako. Ustajanje čim svane, jutarnje trčanje ka Adi Bojani, nekada sam, nekada mi društvo pravi Veca. Tokom dana smo upražnjavali plivanje i kajak, uveče trčanje ka samom gradu pored mora. Prvi deo je bio oko 9 km u jednom smeru, drugi je imao tri. Drugi je mogao da ima mnogo više, ali ne uveče. Za taj termin je bilo rezervisano samo do obližnjeg brda sa usponom na dotično naravno. Taj uspon je bio asfaltiran i dosta strm, uvek bih se setio čuvene scene iz filma Roki, kada stalone trči uz stepenice. Ovo je garant slično iako nisu stepenice, ali je nagib takava da se ispusti duša za tih možda stotinak metara.
Mana jutarnjeg treninga je bila voda. Bio mi je problem da ponesem, smeta mi flašica, a i malo mi je to, a ništa ne radi da kupim usput. Većina klubova na plaži je u to vreme zatvorena ili se sređuju i pripremaju za taj dan. Tako da sam ja maltene svako jutro dehidrirao i to me je baš kočilo. Gotovo svaki povratak je imao više hodanja nego trčanja.
I pored toga ove aktivnosti su prijale i ne sećam se da sam ikada imao lepše letovanje, jedva čekam sledeću godinu. Inače trčanje po pesku se malo razlikuje od trčanja po asfaltu ili travi. Postoji to neko proklizavanje sve vreme, malo se više nabijaju prsti, tako da sam dobio uspomenu u vidu dva poplavela nokta. Ponekad mora da se beži i od pomahnitalog talasa, ponekad se previše upada u pesak…
Vazduh je fantastičan. Sa jedne strane poprilično slano more, nije tu džabe solana napravljena, sa druge strane veliki borovi ili neko drugo zelenilo, bar žbunasto. Posle prvog ozbiljnog trčana sam imao osećaj da mi bukvalno gore pluća. Posle Beogradskog smoga, začinjenog deponijom koja danima gori i nenormalno dimi, ovo je bio ozbiljan šok za moje plućne alveole. Nisu navikle na čist vazduh prepun kiseonika.
Puno je ljudi ujutro trčalo, stvarno je bilo super biti deo te priče. Ovo je zasigurno bio veliki plus da mi se trčanje dopadne, da počne da me osvaja.
Po povratku u Beograd sam nastavio sa mojom seoskom trasom još neko vreme, trebalo mi je sigurno nedelju dana da se priviknem, skoro kao da počinjem iz početka. Nekako je došlo vreme da vidim da li mogu da trčim i malo više. Dovoljno sam stekao kondicije da mogu i medju ljude, recimo na Adu Ciganliju. Nisam od onih koje je sramota od ovog i onog, ovo je više kao šala. Ova moja putanja nije bila ravna, uspone sam hodao, nizbrdo takodje, trebalo mi je da vidim kaliko mogu bez prekida da trčim. A red je malo i da promenim, isti predeli su dosadni. Krug oko Ade ima nešto preko sedam kilometara, odmah sam krenuo sa dva kruga i bilo mi je super. U drugom krugu je bilo i pauza sa hodanjem, ali vreme mi je ipak bilo bolje. Dopalo mi se da trčim oko tog jezera, nekako je živahno. Prvi put je bilo po mraku, ali sam onda krenuo na dnevne ture. Dolazi zima ionako, daj još malo Miholjskog sunca da me ugreje. Ponekad je prevelika gužva, ali samo u nekim delovima, ponekad naleti neki biciklista pa i to treba da se pazi, ali sve je ok, ma šta ok, super je 🙂
Ono čega postajem svestan je da ipak nisam spreman za neki polumaraton. Sredinom oktobra je Apatinski i to mi je bio neki cilj, ali vidim da nema smisla. Kažu da je to super vreme za trčanje jer je kondicija na maksimumu, vreme je lepo, a nije preterano vruće. Ne spadam u one koji odustaju, ali stvarno ne vidim smisao, zašto da idem kad nisam spreman. Najlakše je odustati, ne volim to.
Izneo sam tu moju odluku Veci, ali nije prošla. „Pa zašto sada da odustaneš kada si se toliko trudio? Koliko si samo vremena posvetio trčanju… Možeš sigurno da istrčiš, šteta je da odustaneš“ itd… bila je u pravu, znam, samo eto ja nisam bio siguran u sebe. Prijavili smo se oboje jako davno za taj polumaraton, maltene među prvima, ostala je samo uplata. Krenuli smo oboje da treniramo, ali ona je jako brzo prestala, samo mi je povremeno pravila društvo. Ne voli da se pati i gotovo. Ali mi je zato sve vreme bila podrška i maksimalno se trudila da mi pomogne. Zato joj i maksimalno hvala na svemu pruženom.
Kada pogledate program za trčanje, videćete da se ni na jednom treningu ne istrči 21 km. Program Vas tako vodi da tu dužinu prelazite tek na prvoj trci. Ovako nešto mi se ni malo ne dopada, a ionako nisam pratio taj program, tako da sam ja odlučio da istrčim svoj prvi polumaraton sam, pre pravog. Da vidim na čemu sam. Tako mogu i da znam šta me čeka, da li ima smisla da idem.
Trebalo mi je da predjem skoro tri kruga oko jezera. Za dva sam znao da mogu, ali treći je bio pitanje. Čak i taj drugi je klimav, ali šta da se radi. Ne znam da li će tako biti stalno, da li treba tu granicu koliko se može pretrčati podići na neki znatno viši nivo da cela dužina polumaratona bude uživanje, jer za mene je očito sve preko 15-16 poprilična patnja. Nekako sam izgurao dva kruga, prvi sam trčao dosta lako, drugi je išao onako. Ako pobegnem sa mislima negde daleko onda je super, dok je treći bio nešto gde mi ništa lepo nije moglo da dođe u misli. Jedva sam čekao da dođe kraj tom mučenju, da se završi. Trebalo mi je dva i po sata. Limit za polumaraton je petnaest minuta veći. Realno gledano sasvim dovoljno dobro da mogu da očekujem i da ću završiti. Bilo je dobro da probam, da osetim kako to izgleda. Zvanično imam status sportiste, ali to je postignuto u planinarenju, jedinom sportu koji nema takmičarski karakter. Tako da je sve ovo novo, rekao bih i da ima poprilično mesta za tremu.
Posle ovog testa više nije bilo razloga da se vadim da ne mogu, maltene poslednji dan je regulisana i uplata startnine, vremenska prognoza je bila fantastična, nema vrdanja, idem na svoju prvu „trku“… huh 🙂
Apatin je mesto koje je svima poznato po pivari. Samo jednom sam bio tamo, i to baš davno, pre skoro tri decenije. Baš sam mator. Ne znam kako je tada to mesto izgledalo, jer su me vodili u Sombor, valjda u Apatinu nisu imali šta da mi pokažu. Udaljen je od Beograda nekih 200 kilometara i nekako je sa strane svih bitnih magistralnih puteva. Baš se dugo putuje do tamo. Start i cilj trke su u Banji Junaković, za koju sam ranije jedva ponekad čuo. E pa fino, malo skitanja, upoznamo Apatin, budemo malo i u banji, uz to još i trčanje, definitivno zvuči privlačno. Jedva smo čekali taj dan.
I došao je. Kao pravi gušteri ili fazani ili kako se već mogu nazvati oni koji prvi put nešto rade, krenuli smo u 5 ujutro, stigli već u 8 u banju, malko omašili planiranu rutu, ali dobro je ispalo. Preuzeli smo startni paket, lepo pročitali plan i program, pokušali pronadjemo mesto za presvlačenje koje je eto u kuglani banje pored bazena preko mostića… Traženje nam je malo teže išlo tek iz trećeg puta smo uspeli, ali zaključano je bilo. Nema veze, snaći ću se, odoh malo da dremnem, ima dosta vremena do početka. Start je bio u 11, a ja spreman u 10. Posmatram druge učesnike, imam osećaj da sam najkabastiji od svih. Jedva da vidim nekoga ko mi je konkurencija u težini.
U toj zoni starta je poprilična gužva. Neki samo stoje i pričaju, ali ima i onih koji se baš ozbiljno zagrevaju. Ta asktivnost mi je relativno traljava, kao uostalom i istezanje, ali se ipak trudim da se malo zagrejem. Neće da škodi, biće mi lakše u prvim kilometrima. Ne guram se, ne idem na vreme, cilj mi je samo da istrčim. Maltene među poslednjima sam starovao. Sad mi to malo bezveze kad vidim snimak, ali ionako je prvi put. Ne vidim ni razlog da se guram ispred pa da me drugi obilaze, ionako je to samo nekoliko sekundi.
Slika 21,
Par minuta pre starta sam uključio aplikaciju na mobilnom da snima putanju. Nisam želeo da to radim u poslednjem trenutku. Nisam želeo ni da slušam muziku, želeo sam da osetim atmosferu, da čujem druge. Ne bih rekao da sam imao tremu, ali nije mi bilo svejedno, posebno kada je krenula trka i označen start. Taj zvuk kao da me je odneo u neki drugi svet. Imao sam osećaj da će mi krenuti suze od sreće. Baš sam bio nekako euforičan što sam deo svega toga. Palo mi je na pamet da sam trebao neke cvike da ponesem, ako mi stvarno krenu suze da se ne vidi. Uspeo sam nekako da izdržim, ali taj osećaj sreće i euforije me nije napuštao. Osećao sam se tako srećno samo kada sam završavao uspon na Elbrus.
Pre samog vrha ima neka zaravan, volim da kažem „livadica“ iako je sve to pod večnim snegom i ledom. Kada tu dođete sigurni ste da ćete popeti vrh. Do tada je sve bilo neizvesno. I onda Vas preplave osećanja, vraćate film na najmilije koji su Vas ispratili i poželeli Vam sreću, svesni ste da ste upravo uspeli u onome što ste jedan dug period spremali i zbog čega ste se puno toga odrekli. Ali tada sam imao cvike, mora zbog jakog sunca, bilo mi je svejedno i ako suza krene. Uostalom, baš me briga, vredelo je, a niko nije mogao ni da vidi… Sada je tu nekoliko stotina ljudi, naravno svako gleda svoja posla. Nema veze, kako god bilo jako mi je drago što sam pronašao nešto što može toliko da me učini srećnim. Dobrih pet kilomatara me taj osećaj nije napuštao, dovoljno je bilo da samo pomislim gde sam i šta radim, kakvog dešavanja sam deo.
Pošto sam tako startovao imao sam dosta njih da obilazim. Nisam jurcao, znao sam da sve to može da ponese i da su velike šanse da se čovek preforsira baš u početku. Zato sam i gledao da idem lagano i sigurno. Ono što me je iznenadilo su „Pejseri“. Trkači koji trče tačno određeno vreme. Znao sam da postoje na velikim maratonima, tačnije znao sam da postoje na beogradskom maratonu, nisam znao da će biti i ovde. Super, baš sam se obradovao njihovom postojanju.
Relativno sam brzo prošao onog što je imao oznaku 2:30. Posle relativno malo vremena i 2:15. Nisam mogao da verujem. Oko 6 minuta trčim kilometar. Na svim dosadašnjim treninzima nikada nije bilo ispod 7 min. Da li je stvarno istina da se na trkama može više, da te povede društvo, da daješ preko svog maksimuma?
Trebao je jedan drugar da trči ovaj maraton takođe. I on je imao viška kilograma, čak znatno više od mene, i skinuo je, sad je lakši, spremao se, ali eto povredio je stopalo i morao je da odustane. Slična su nam vremena treniranja, ali je on ipak imao neko trkačko iskustvo. I jedan je od krivaca da se usudim da trčim. Izgleda da je bio u pravu kada je rekao da ću bolje trčati u društvu i da sve to što se događa ponese čoveka i bio je siguran da će mi vreme biti bar 15 minuta manje nego na poslednjoj probi. Hvala mu za to, ispao je baš ko neka baba Vanga ili oni Tarabići.
Ne znam da li je „pejser“ na 2:00 postojao, nisam ga stigao. U jednom trenutku mi se pridružuje još jedan trkač. Kaže da me je snimio jer mu tempo odgovara, a zapazio sam i ja njega, delovao je kao neki prekaljeni trkač. Tempo mu nije bio jak, a izgledao je siguran i iskusan. Ispostavilo se posle da je i njemu ovo prvi polumaraton, da je krenuo sa školom trčanja, da se spremaju za Ljubljanu koja je uskoro, ali eto malo je požurio jer mu je ovaj bliži i više odgovara. Plan mu je da ide tim tempom do petnaestog kilometra, a onda ako bude imao snage ubrzaće, ako ne biće zadovoljan i da završi istom brzinom. Do pola smo išli zajedno. Kroz grad je super trčati, ali posle ide nasip i to je vanredno dosadno. Upekla zvezda odozgo, predeli isti, ljudi isti, nikad kraja, a onda na sve to kreće i mimoilaženje sa onima koji su okrenuli i gledaš ih onako kako trče nekom nenormalnom brzinom i deluju skroz odmorno. Tim tempom bih možda mogao na 100 metara i posle toga umro. Kolega ima uključenu aplikaciju koja mu govori vreme za koliko trčimo kilometar. Uspeli smo da spustimo ispod 6 minuta, i to još uz razgovor. Čoveče pa ovo je fenomenalno… JESSS!!!
slika 25
Ali tako je bilo do polovine. Ovo mi je definitivno najveća kilometraža koju sam u cugu ikada pretrčao. Od polovine polako posustajem. Nikola nastavlja svojim tempom a ja kod prve vode prelazim čak u hod. Ipak posle par gutljaja nastavljam dalje trčeći. Na nasipu mi je definitivno falilo tečnosti. Tada sam i uzeo jedan Power Gel i nisam imao sa čim da ga zalijem. Samo što mi na nos nije izlazio. Dosadni nasip je postao još dosadniji. Sve je postalo još teže. Trčim sam, ispred mene su odmakli, iza mene poprilična praznina. Mnogo je lakše bilo trčati u gomili, sad shvatam i baš mi to fali. Obradovao sam se kad su krenuli da me pristižu, nisam više sam, opet nekako imam više snage. Tokom te treće četvrtine staze uspevao sam da u mislima odlutam, bilo mi je tako lakše. Tu neki ljudi trčkaraju, vraćaju mi se scene sa nekih putovanja, pravim neke planove, i kilometri lagano prolaze. Doduše previše lagano. Petnesti je nekako i došao, al šesnaestog nigde, ni na vidiku. Taman kad vidim žutu tablu i ponadam se da piše ta famozna brojka, a ono informacija da ima okrepa za 150 metara. Znači da još bar stopedeset metara neće ni tog kilometra biti. Okrepe postaju obilnije, ima i banana i nekih čokoladastih proizvoda i kocki šećera, ali ja uzimam samo vodu. Sećam se da je ciklo-prijatelj, onaj sa početka priče, što je rekao da mogu da istrčim, nekom prilikom na nekom maratonu uzeo kocku šećera i kaže da je maltene stao, da je od tog trenutka imao veliki problem da trči. Zato se nisam usuđivao, pretpostavljam da je i onaj power gel bio dovoljan.
Vrućina je postala nenormalna, proklinjem sebe gde sam krenuo da trčim u crnoj majici, da sam trebao u beloj, da bi mi sada bilo manje toplo i da bi mi bilo lakše. Dobijam želju da skinem tu majicu, ali šta je onda sa brojem, možda na još nekoj kontrolnoj tački treba da se vidi. To je bilo glupo, ali kao pravi Rookie ja sve po propisima.
Više ni o čemu ne mogu da razmišljam, ne mogu da pobegnem sa mislima. Tu sam gde sam i teško mi je. Ne vidim smisao zašto se ja tu sada patim. Dobijam želju da trčim brže, tako će se pre ova agonija završiti. Ali ne mogu, čak sve češće prelazim u hod. Dosta onih koje sam obišao na početku sada obilazi mene, obilazi me i „pejser 2:15“. Potajno sam se nadao da ću stići pre njega, ali nema šanse. Obišao me i jedan dedica, mislim da ima preko 75 godina. Trčim neko vreme iza njega, jednostavno mi neda da predjem u hod. Ako on može mogu i ja valjda. Posmatram ga, patike na nogama su mi skroz nepoznate, ko zna koliko su pretrčale, deluju proprilično prignječeno, i majica je stara, sa par rupica na jednom delu. Dedica je malo i poguren, ali trči. Divim mu se i želim mu da još dugo može tako. Nije bio najstariji, očito da je maratonsko trčanje zdrav i dugotrajan sport.
Kako dedica odmiče tako i moja volja opada, bilo je još malo hoda, sav sam se nešto pogurio, ne mogu više. U daljini se vidi zgrada banje, nije to toliko daleko, ali meni je to sada „nemoguća misija“. Ipak nekako guram, prolazim pored još jednog hodača, samo sam mu rekao „ajde da trčimo, odmaraćemo kasnije“. Ni sam ne znam zašto sam to rekao, ne poznajem ga uopšte, ali čovek je počeo da trči, i ja takođe. Više hodanje nije dolazilo u obzir. Mislim da mi vid više nije u najboljem stanju, mislim bio je, video sam, ali sada su mi te scene zamućene.
U tom trenutku se jedan trkač vraća nazad: „ajde ispravi se, protresi malo rukama, i videćeš kako ćeo odmah dobiti kisika!“ Čovek je istrčao neke silne maratone, a u začelju je bio zbog svoje supruge koja je takođe obula patike i počinje sa trčanjem. Nema više kafica i odmaranja dok Danijel trči, sada je i njeno vreme došlo. Neverovatno je koliko mi je značio ovaj komentar, poslušao sam ga, sav umor je nestao, i do kraja je bilo kao da sam nov. Eh da sam pre jedno pet km tako mogao.
Slika 28 cilj nema za sada ima video?
Prolazim kroz cilj kao da sam profi koji je istčao ko zna koliko, tako mi bar sad deluje, i odmah zaslužena medalja. Ona koju svi dobijaju. Ta mi je i trebala, dovoljna da me učini i srećnim i ponosnim. I Veca me čeka, i zagrljaj veći od one medalje od malopre, bez nje ne bih bio tu sigurno i ne bih uradio to što sam uradio. Za mene je ovo veliko, za bilo kog ozbiljnog trkača istrčati polumaraton za dva sata i sedamnaest minuta nije ništa vredno pažnje, za običnog standardnog čoveka sa ovih naših prostora je verovatno sve ovo i besmisleno, ali i misaona imenica.
Iza cilja srećem i Nikolu, nekih desetak minuta je bolji, definitivno škola trčanja i pridržavanje programa daju bolje rezultate, on sam kaže da je živi svedok za to. Čestitamo jedan drugom, pričamo malo, žalim mu se da imam osećaj vrtoglavice i da ću se onesvestiti, komentariše da će to proći za par minuta i da ću biti kao nov. Huh, ako ću biti kao nov, što onda nisam dao više od sebe na stazi. Odgovor je jednostavan, zato što nisam mogao, i zato što je i ovo više od mojih mogućnosti.
Bilo je i piva posle cilja. Naravno „Jelenče“, pa Apatin je, ali nisam smeo da uzmem, dovoljno sam pijan celim događajem, samo mi još alkohol treba.
Organizator je obezbedio tuširanje i presvlačene u prostorijama kuglane pri banji. Ali takodje je obezbedio i bazen sa termalnom vodom za kupanjac posle trke. Definitivno sam bio za ovo drugo, a bio bih i da je hladnije vreme. Topla termalna voda je nešto što obožavam. Ipak zezaju me grčevi, baš sam lik, mogao sam malo bolje da odradim istezanja posle aktivnosti. Kako god, sad je kasno, nema veze, proći će i ti grčevi, a zadovoljstvo ostaje da se troši u danima koji slede.
Za sve učesnike polumaratona u banji je obezbeđena i klopa. Bio je to pasulj. Nas dvoje smo prethodni dan tu papicu imali na meniju i nije nam trebala dva dana za redom. Kad smo plovili po Vojvodini naučili smo da neki roštilj baš i ne očekujemo, a sada i nismo bili raspoloženi za tako nešto, ali zato nas je Pizza vrlo zanimala. Ovaj, da kažemo italijanski specijalitet obično dobro prave po svim vojvođanskim mestima. Obično, dok šetamo, pitamo par prolaznika gde ima dobra i koje mesto dobije najviše glasova idemo tamo. Tako smo i sada uradili, ali malo su nas čudno gledali, nikako da dobijemo neki konkretan odgovor. Srećom imamo mi prijatelje kojima je ovo zavičaj, tako da je „pomoć prijatelja“ urodila plodom.
Izgleda nas je ovo mestašce malko prevarilo, nekako smo stekli utisak da je veće, ta famozna pivara je očito tome doprinela. A i samo uređenje, velika pešačka zona, neki trg, fontane, kojekakve savremene statue, sve je kao kod nekog znatno većeg naselja. Da ne „razvodnjavam“ red je i da privedem ovaj tekst kraju, „Zamak“ je bila lokacija koja nam je preporučena. Relativno smo je lako našli, poprilično domaća atmosfera sa vrlo raznovrsnom ponudom. Nije bilo puno gostiju, rekao bih da je još rano, klopa sasvim ok, ali nismo merodavni, to nam je bio tek prvi pravi obrok tog dana.
Ne znam šta trkači jedu pre trke, ali meni većina toga izadje na nos posle nekog vremena, tako da samo glođem neke orašaste plodove, suvo grošđe, urme. Ne pamtim da sam odavno bio toliko gladan, imao sam osećaj da neću ni moći da jedem. A baš smo bili prasci, poručili smo velike pice. Genijalno, izumrli smo ko dinosaurusi dok smo počistili sadržaje tanjira. Huh…
Ovo mesto je pored rukavca Dunava, poznatog i kao „Apatinski zimovnik“ i imaju finu marinu. Čak jednu od lepših i uređenijih u Srbiji. Staza polumaratona dva puta prolazi pored nje, ali sada je vreme da to malo detaljnije obiđemo. Preporučen nam je i novosagradjeni hram na obali, ali toliko nije bilo vremena. Ipak osećam umor, vreme je da se krene kući, stvarno treba doći na dva dana u vreme trke.
U povratku kući se već malo bolje snalazimo sa putanjom, odlučili smo da idemo lagano, napravimo neku pauzu, još malo obogatimo putovanje. Autoput smo odbacili, prošli lepo kroz Novi Sad, pa napravili pauzu u Sremskim Karlovcima, čaj nam je itekako prijao, malo prošetali da vidimo kako izgledaju po mraku, neka mesta izgledaju lepo pod noćnim osvetljenjem. Ovo je jedno od lokacija odakle se ide na Frušku Goru tako da je većini planinara i šetača poznata. To nam je i bila poslednja pauza do kuće. Povratak smo razvukli na nekih četri i po sata, ali nema veze, nigde nismo žurili, definitivno je iza nas bio jedan „kvalitetno potrošen dan“.
Ovo mi je prvi put, ne znam kako je na drugim maratonima, ali deluje mi da se organizator baš potrudio. Maratonske trke postaju sve popularnije, i sa tim i startnine rastu, ali mislim da ovde startnina ipak ne pokriva sve što se dobije i da sponzori tu imaju popriličan udeo. Kako god, eto nas opet sledeće godine, bilo nam je baš lepo. Hvala Apatinu i Apatinćanima i svima koji su doprineli da ova manifestacija izgleda ovako. Vidimo se ponovo…
_______________________________________________
Korisni linkovi:
http://dunavskipolumaraton.com/