Austrija – Slovačka – Češka / Dunav i Morava

Jedno fino i kratko putovanje po Austriji, Slovačkoj i Češkoj. Tek toliko da se malko udahne atmosfere tih zemalja, da se vidi kolko se pate, a koliko uživaju. Od Beča do Zlina na dva točka. Kako iskoristiti još malo sunčanih dana? Kako uklopiti želje i potrebe za aktivnostima? Šta sve videti? 

---

Volim da bicikliram,  volim da putujem biciklom, volim kampovanje, volim da pravim lepe fotografije predela kroz koje prolazim. Nekada kažem da mi je bitno da mi srce kuca u aerobnoj zoni i da imam lep pogled kroz objektiv. I sve to je istina i ima još, ali koliko je to istina, toliko je i istina da ne znam kako da krenem sa ovom pričom. Pričom koja bi trebala da opiše jedno relativno kratko, a ipak sadržajno i za mene posebno putovanje na dva točka. Kad malo pogledam unazad i sam polazak na to putovanje je nekako teško išao. Da li ulazim u godine ili šta je posredi, šta to koplikuje i usporava, jednostavno ne bih znao da kažem ni samom sebi. Ideja se rodila bas davno, možda početkom leta, mada pitanje je kada je uopšte i počelo leto ove prestupne dve hiljade šesnaeste. Sa onom količinom kiše ne može se reći da je počelo kako treba, kad bolje razmislim, jedva da ga je i bilo.

 Ali ok, za ovo priču možda to i nije tako bitno. Ipak se nekako nalazilo vremena za bicikliranje, ali eto neka velika tura koju sam jako želeo je izostala. Nije samo to leto krivo, kad se nešto želi nađe se način, a ja sam ove godine želeo sa prijateljima iz Češke da bicikliram po Rumuniji. Uspeo sam i nekako da se pripremim, prilagodili su malo putanju da se lakše uklopim, ma sve je rešeno na najbolji mogući način. Viša sila je morala da umeša prste, bukvalno par dana pred polazak i propalo mi je da im se pridružim. Nekada život baš nije fer, al šta da se radi. Ostvarena kondicija je posle potrošena na neka bicikliranja, ali izostaje nešto što ipak život jednog malog bicikliste ispunjava na neki duži period.
 E sad, sa ovom pričom ima veze i nešto što se zove Brevet. Brevet je u poslednje vreme ušao na ovo naše parče sveta onako na mala vrata. A šta je Brevet? Ipak moram da pojasnim, jer tekstove na ovom sajtu ne čitaju samo biciklisti. Brevet jeste bicikliranje, ali nije takmičenje, mada ima ljudi koji ga i tako doživljavaju. A ko im brani, svi mi imamo po neki manji ili veći komplesić koji se ispoljava ponekad. Pa neka ih, lako je takmičiti se, kad kao što rekoh Brevet nije trka. Ima zacrtanu stazu, ima određenu kilometražu, i to ne malu, i ima zadato vreme. Vreme ima veze sa dužinom staze. Što je duža staza, to imate više vremena da je savladate.

 E taj brevet je nekako uticao na neke pedalofile da ciljano pomeraju svoje granice. I fino to ide. Ko zna koliko mi u stvari možemo, da nas te sive ćelijice ne ograničavaju, ili bar pokušavaju da nas ograniče. Najkraći brevet je 200 kilometara i mislim da je ta kilometraža poprilično realna danas za nekog ozbiljnijeg biciklistu-rekreativca. Veći breveti od 300, 400, 600 su rezervisani za poprilično manju brojku njih, a oni od 1000 i 1200 km. samo za zmajčeke na dva točka.

 Za ovu priču je bitno to da pojavom breveta, ta neka prvopomenuta kilometraža u mom slučaju  postaje skoro pa normalna dnevna kilometraža. Nešto čemu težim na većini vožnji. Kad ima brda, brojka je manja, kada je sve ravno, bude i znatno veća. I to je to, ništa nerealno, može se. A taj brevet je doneo još jednu novinu, a to je način pakovanja stvari. Ako ćete više dana da biciklirate potrebno Vam je i nešto opreme. Drumski bicikli i nisu baš poznati kao šleperi i često i nemaju mogućnost nekog pak-tregera i bisaga.
 Uostalom kao što ne možete u sportski auto da upakujete krevet i regal, tako ni sa kombijem ne možete na trkačku stazu. Krenuli su neki novi trendovi, nema paktregera, nema bisaga, nosi se samo ono sto mora da se ponese i to ide u posebno napravljene torbice koje se kače na upravljač i ispod sedišta. Ima i nekih dodataka za sam ram bicikla. I to bi bilo sve. Klasičan cikloturista nosi opreme spakovane u nekih stotinjak litara bisaga i kojekakvih torbica. A torbice na brevetu imaju nekih petaestak litara. Ali drastično ste lakši i brži.
 Jedna situacija od letos je uticala da se odlučim da ovo moje putovanje bude u Brevet fazonu. Moj prijatelj biciklista, inače penzioner čovek, celog života aktivan i kao planinar, krenuo je na neku cikloturu. I ajd putanja mi je odgovarala za vožnju tog dana, pa zašto da mu ne pravim društvo deo puta. Čovek definitivno nije “mačji kašalj”, jeste u godinama, ne može brzo kao nekada, ali ipak može da prelazi fine kilometraže i da napravi lepe cikloture.

 Ovaj put je možda malko preterao, planirao je i da biciklira i da planinari, pa je pored sve bici-opreme poneo i planinarsku. Bicikl koji tokom običnih tura od milošte zove “Šleper” sada je dotatno pretovaren i paktreger nije izdržao. Uspeo je da se savije pod teretom, da pukne i da ošteti i gumu i nije mu bilo pomoći. Morao je da otkaže putovanje a kolima smo vratili stvari kući.
 Stvarno je bio opremljen, sve je poneo što mu je moglo zatrebati, godine iskustva su stajale iza svega toga. Da je poneo manje, do kobnog kvara ne bi došlo. Fino je imati sve što mislimo da može zatreba, ali to može puno da uspori i omete samo putovanje. Mada, nikada ne možemo sve da ponesemo, koliko god se trudili. U ovom slučaju falio je rezervni paktreger, jednostavno možemo težiti da ponesemo sve, ali nikada to sve neće biti baš sve.
 I tako, za neke buduće cikloture nosiću sve i svašta, sve onako kako treba, pa šta bude, ali planiram da u sledećem periodu pravim više ovakvih “brzih” tura, koje će trajati dva, tri, eventualno četri dana, sa što manje opreme, i to samo one neophodne.
 Mislim da sam nekako uspeo da napravim početak ovog putopisa, i čak da sam krenuo nadugačko i naširoko, ali ovo je namenjeno nekim kišnim i snežnim mesecima da se čita, onako uz topli čaj ili kaficu, ili šta već preferirate.
 E sad samo putovanje. Cilj je bio da od Beograda, gde živim stignem do prijatelja u Češkom Zlinu. Rastojanje je nekih 700-800 km i u ovoj varijanti je to otpalo, imao sam na raspolaganju tri dana. Zmajčeki koji voze najveće brevete, ovo rastojanje savladavaju bez problema za to vreme, ali daleko sam ja od njih. Ma kako god, previše kilometara. Moralo je da se skraćuje. Prvo razmišljanje mi je bilo da vozom stignem do Budimpešte i onda imam samo nekih trista. Posto je problem za bicikl u vozu, bar ovde kod nas, krenuo sam da gledam i autobuse. I to je bilo presudno. “Fudeks” je imao u ponudi povratnu kartu za samo 4600din, odnosno u eurima, 40 tih evropskih valutica. Cena je ista, bez obzira da li se ide do Budimpeste ili Beča. Od Beča do Zlina ima 185 kilomtara i poprilično je ravno, tako da to sve deluje vrlo realno. Dopalo mi se i to sto u danu imam i tri države da obiđem, taman fino.
 Kontaktirao sam gorepomenutog prevoznika i dobio očekivani odgovor, standardan balkanski. Bicikl je problem i mora da bude rasklopljen i spakovan tako da ne smeta prtljagu drugih putnika, da ne može nešto da ošteti. A ako je dvospratni autobus, onda bicikl uopste ne može. A ima i jos jedno ako, a to je da se do dana polaska često ne zna koji autobus ide. Ti dvospratni imaju malo mesta za prtljag, znao sam to, ali opet nekako se oseća diskriminacija prema biciklistima. Nije mi jasno zasto  skoro svim prevoznicima ovog naseg Balkana, pa čak i šire, smeta ta naprava na dva točka. Mislim da bi manji problem bio da ponesete pečenog vola nego bicikl. Teta sa kojom sam razmenio par mejlova je pokusala da me odgovori od nošenja bicikla, ali ona nije znala jednu stvar, da je meni bicikl jedino i neophodno parče prtljaga. Nije bio opcija, jednostavno je morao da ide.

Pri kupovini karte su mi se čak i požalili kako sve više biciklista koristi njihov prevoz i kako planiraju da uvedu kartu za bicikl. Cena bi trebalo da bude kao i za putnika. Ako to urade definitivno postaju najskuplji prevoznik dvotočkaša u svetu. Gotovo sam siguran da nisu toliko uviđajni da urade ono što već rade neke evropske kolege, a to su nosači za bicikle. I FlixBus i Student Travel imaju nosače za tri ili četri bicikla i kada kupujete kartu samo obeležite da hoćete i mesto za bicikl. Koliko ima mesta, toliko može bicikala i to je to. Neka cena postoji, ali nije to nešto preterano. A bicikl ne morate da rasklapate, nosač je isti kao za kola, ide na kuku pozadi i lepo ubacite bicikl i zaključate i to je sve. Ostaje samo da se nadate da neće biti neke kiše i koječega jer će ljubimac biti poprilično ušljiskan. Kako god, fenomenalan način da se putuje, neke delove koji Vam nisu zanimljivi jednostavno preskočite, vrtite pedale samo predelima koji su atraktivni. Smanjujete količinu takozvanih “praznih kilometara”.
 Posto je rešen prevoz trebalo je rešiti i torbice za bicikl. Brevet varijanta pakovanja stvari nije uopste jeftina. Iako su torbice male, koštaju više nego velike. Glavna firma po pitanju te opreme je naravno Ortlieb, i uopšte nije izneverio očekivanja po pitanju cena. Crosso, poljski pandam po pitanju bisaga, jos nije krenuo da pravi torbice za drumske bicikle. Pojavili su se neki drugi proizvođaći ali je nabavka za sada nerealna, puno se čeka, a cene nisu ni tako male. Za jednu zadnju torbicu možete da kupite i par bisaga i pak treger i da Vam još i ostane.
 Srećom, ali baš srećom, kod nas se pojavio proizvođač raznih torbica za bicikle. Prvenstveno je to dizajn, kako se razlikovati, razna rešenja pre svega lepa za oko, onako posebna, super ideje. Ali može i po narudžbini da se pravi. I izgleda je neko pre mene prilikom priprema za Pariz-Brest-Pariz, poručivao nešto. Možda je i sama autorka došla na ideju na ponudi nešto brevetašima. To ne znam, nisam ni pitao, ali hvala joj što se upustila u tu priču. Ranije sam viđao te njene dizajnerske varijante torbica za bicikle, i da budem iskren nisu me privlačile. Šta ću kad sam muška sirovina koja na biciklu traži prvenstveno funkcionalnost. Naravno da ta funkcionalnost mora da se fino uklapa u dizajn same kotrljajuće naprave, ali mi nije bitno da bude i modni detalj.
 Mogu da biram i boju i materijal, sve to u Beogradu, ne mora da se poručuje preko neta, čeka mesec dana i sl. Fenomenalno… Ipak ta ponuda materijala me malo usporava u odluci šta želim i kako želim, a onda sam i morao malo da zakomplikujem i da dodam još neke detalje za koje sam bio baš siguran da nedostaju na postojećim modelima, a na koje sam baš ponosan. I kada sam se odlučio šta ću i kako ću, odem na odmor. Ma super, a treba i malo sačekati da se naprave dotične torbice-bisagice. Sve ovo je značilo da sam malko i zbog njih odlozio polazak i da sam ih preuzeo dva dana pre kretanja. Bilo bi fino da sam ih probao na nekoj akciji u lokalu, pa tek onda da krenem u Jevropu, jelte. Ali, ovako je interesantnije, avantura je veća avantura.
 Dobro je što je moj prijatelj iz Češke preuzeo na sebe da mi iscrta putanju. Dugo je već gore i često idu da planinare i bicikliraju po Austriji i zasigurno je znao kojim putem mi je najbolje da idem. I dobro je što je to uradio, jer ja bih verovatno previše zakomplikovao tražeći neke interesantne destinacije i sigurno bi bilo znatno napornije. A jesenji dan bas i nije dovoljno dug za toliki put.  

 Ipak, lomatanje po Beču mi je prepušteno. U pitanju je velik grad sa puno saobraćaja i sa velikim saobraćajnicama i potrebno je dobro poznavanje da bi se lako izašlo iz grada. Dobro je sto je danas navigacija toliko iznapredovala, posebno sto postoje otvoreni projekti tako da sam se za izlazak iz ovog austrijskog grada obratio OpenStreetMap-Cycle mapama. Većina balkanskih prevoznika, pa i Fudeks, (a i gore pomenuti FlixBus) voze do autobuske stanice Blagus, Erdberg Strasse, i to je bila olakšavajuća okolnost, jer je baš fino locirana za izlazak iz grada. Nisam morao ceo centar grada da obilazim, a opet imao sam neke lepe delove da pređem, recimo Dunav i kanal Dunava i neki rukavac i neke parkiće…

 Imao sam dosta vremena da se pripremim, ali koliko god bilo vremena, haos u poslednjem danu nekako mora da se dogodi. Sudjeno mi je ove godine da iako nemam nešto puno posla kao nekada, da obavezno kad planiram da odem na neki izlet pokrenem lavinu porudžbina. I sve je neodložno, nema zezanja, mora da se završi. Pa noć pred put umesto da se pakujem ja radim, sutradan isporučujem i dolazim u onako bas fin cajtnot.
 Bicikl, drumski, koji treba da mi bude prevozno sredstvo nikada ranije nisam raspakivao. Brinulo me i to što treba da se vozi među gomilom gastarbajterskih kofera, koji bi ga mogli oštetiti, a nov je i bilo bi mi drago da bude još neko vreme nov. Nekako sam uspeo da to uradim, ali trebalo mi je baš dosta vremena, a i dodatno sam morao da zaštitim neke delove. Ispalo je to sve sasvim ok, jedna kartonska kutija je platila glavom, a i jedna traka streč folije od skromnih 60 metara. Malko i nekih sunđerčića je poslužilo. Huh, lako je sve to uraditi kod kuće, a kako ću da to ponovim kad krenem nazad nisam imao pojma. Odlučio sam da te brige ostavim kad na njih dodje red.
 Nove torbice sam onako prazne probao kako stoje na biciklu, i to je bilo sve, nisam probao kako je to kad bude napunjeno. Da li je pametno da krećem na toliki put a da tako nešto ne isprobam. Naravno da nije, ali nekako sam imao utisak da će to sve biti u redu i da neću imati problema. Samo rešenje kačenja me brinulo, delovalo mi je da ću udarati nogama kad vrtim. A ko zna, možda i neću, a ako hoću onda ću ovaj put nekako izdržati, a do sledećeg odlaska lepo na dijetu.
 Pronašao sam neku staru reklamnu Jugoturs torbu i u nju sam ubacio torbice i kacigu i sve ostalo što će mi trebati na ovom putovanju. Samu torbu sam planirao, da kad se raspakujem i sklopim bicikl, lepo pošaljem u obližnju kantu za smeće. Valjda to Evropi neće zasmetati, možda bi je oni reciklirali, možda ću im malo zagaditi, a možda je sve to ok. Koj će ga znati šta je ispravno, a šta god bilo, odavno je ispunila svoje reklamne funkcije jer firme koju reklamira više i nema. Otišla je u sunovrat kao i puno toga ovde što je otišlo. Al da ne budem “hejter” idemo dalje sa pričom.
 Poslednjih pola sata, pa možda i ceo sat, sam nekako sav smušen, kao da nikada nigde nisam putovao, kao da mi je ovo prvo putovanje, i to neko životno rizično, ili kako već. Ne kapiram zašto mi se to tako događa, izgleda da mi je baš trebalo da se malo mrdnem ka severu, bar malo. Volim toplotu i volim jug i što južnije al eto. Možda je to cikloturiranje moja droga, ili tako deluje na mene.
 Krenuo sam onako kao pravi “gušter” poprilično ranije, nikoga nisam želeo da cimam da me vozi. Ćapio lepo “svilenu bubu” u koju se pretvorio moj bicikl, i tu torbu kojoj je ovo zadnje putovanje, a nežnija polovina mi uvali malko nekih zanimacija za tibu, eto da mi se nađe, da ne ogladnim. Od nje sam dobio i čuvenu “busplus” karticu i lepo me je obučila kako se to koristi. Nije bilo toliko komplikovano, sasvim sam fino savladao, trebalo je samo prineti automatu na vratima i nekih 90 minuta sam mogao da se vozim. To mi je bilo više nego dovoljno, mada ipak nisam bio najsigurniji da li sam ja to uradio sve kako treba. Čika kontrolora nije bilo da provere moje umeće, tako da sve prolazi u najboljem redu. Na glavnoj buskoj stanici sam naravno drastično pre vremena Ne smeta mi, nema veze, krenuo sam, ja sada “putujem”, pa kako god.

 Autobus postavljen na peronu, lagano se ljudi pakuju unutra, a ja krećem u akciju ubacivanja bicikla u tovarni deo busa. Moram da pohvali Fudeks da su dovoljno uviđajni da uz kartu koja mi je delovala sasvim povoljno poklone i peronsku kartu. Fino od njih. Vozači su mlađi ljudi, obojica kod ubacivanja stvari i sasvim se fino trude da sve upakuju kako treba. Preuzimaju moj prtljag, očito da sam sve uradio kako treba, nema nikakvih zamerki, stavljaju ujutra, daju mi kartu i traaaassss… moj mali voljeni biciklić pada na bok… ššššmrrrrccccc… a šta da se radi, događa se, stavljaju neki kofer pored, ne brinem se previše, siguran sam da sam ga dobro obezbedio. Stavili su oni njega uspravno i to je totalno ok, strah me bio da ne stave položeno i neki kofer preko, ali ovako je bilo ok. To što je pao na stranu definitivno nije strašno.
 Gotovo sam siguran da su vozači ove firme super likovi kada je u pitanju briga o putnicima i stvarima. Samu vožnju ne dovodim uopšte u pitanje. Po Evropi ne vozi makar ko, sigurno su jako dobri i pravi profesionalci, a svakako je lakse i bezbednije ići do te neke fensi evropske destinacije po super putevima nego voziti po Srbiji gde se događa da ni pored škola nisu obeleženi pešački prelazi, da se vozi slalom između rupa i slično.
 Sa ubacivanjem bicikla u “bunker” autobusa sve moje brige za prvi deo putovanja su gotove. Udobno smešten na sedište čekam polazak. Znao sam da za cenu karte nema šanse da autobus neće biti pun i sigurno ću imati društvo ceo put. Gotovo sam siguran da će to biti neki “gastarbajter” i tako je i bilo. A odakle može da bude? Pa svašta, zna se, iz Požarevca. Toliko ljudi iz tog dela sveta radi u inostranstvu da ima dosta prevoznika koji obavezno imaju ovaj grad u svojoj ponudi.
 Jeeessss… krenuli smo. Izvlačimo se iz Beograda, kreće dosadni auto put, a sa auto putem kreće i razgovor sa mojim cimerom ili saputnikom ili kako se već zove neko ko sedi na sedištu do Vas u busu. Pojma nemam kako se zove čovek, ali sam do Beča bio upoznat sa poprilično životnih detalja iz prošlosti, ali i planova za budućnost. Generalno, primetio sam da od tih naših ljudi koji rade u inostranstvu uvek nešto pametno možeš da čuješ ili da naučiš. Očito da je da taj odlazak u “beli svet” svojevrsna škola koja ostavlja trag.
 Puno ljudi iz ovih krajeva odlazi, ne mogu ovde da žive traže nešto bolje, bolju budućnost za sebe i svoja pokolenja. Tako i ovaj čovek koji sedi pored mene. Imao je u Požarevcu automehaničarsku radnju, dobro je radio, ali je imao problem sa naplatom. Jednostavno je dozvoljavao sebi da sačeka mušteriju ako nema para. I to ga je koštalo posla. Digao je ruke i on i žena prvo odlaze na pet godina u Francusku, a posle u Beč kao privlačniji grad. Tu mi je ispričao jedan detalj o Francuzima, nisam to znao o njima, a malo i znam, a i što moram da znam. Pre ovog puta sam sa svojom nežnijom (zvocajucom 🙂 polovimom obilazio Staru planinu. Fenomenalno smo prošli, svašta smo videli i obišli, prelepa priroda, i predobri ljudi. Ljudi i njihovo gostoprimstvo u tim staroplaninskim selima su baš ostavili jak utisak na nas. I ispričam ja to mom sapatniku, a on će meni:
-Znaš šta kažu Francuzi za nas, mada i ne samo za nas, generalizuju oni to za neke narode?
Naravno da nisam znao, i dobijem komentar koji me pokopao i zbunio u prvom trenutku.
-Kažu da je gostoprimstvo privilegija primitivnih naroda!
Koliko mi je misli kroz glavu proletelo u tom trenutku pojma nemam. Da li je to uopšte moguće, da li je fer ili pošteno reći da ako te neko ugosti da je primitivan? Priča mi još i kako kad Francus dođe kod naših ljudi ne zna da prestane sa klopom i pićem. Naši gastarbajteri u Fransuskoj naravno svoje nove prijatelje “domorodce” lepo dočekaju, ugoste, a oni sve pobrste što mogu. Ali kad ti naši “doseljenici” dođu u posetu kod francuza dobiju maltene na kašičicu, ako uopšte nešto i dobiju. Priča mi kako Francuz kad daje deci čokoladu odlomi svakom po kocku i da mu iz ruke. Nema šanse da im da celu i da oni sami uzimaju. Valjda zato što nisu primitivni. Ne ulazim u sve to koliko je istinito, nego eto malo prepričavam te naše razgovore koji su trajali do duboko u noć.
Priča mi još i kako ima super auto Alfa Romeo 164 mislim da reče. Prešao je 460 hiljada kilometara i baš je dobar. I uopšte mi nije jasno kako mi ovde nasedamo na te neke kilometraže polovnjaka koje su obično oko 150-160 hiljada kilometara.
 U Fudeks autobusima ima posluženje u vidu sokića i neke malecke čokoladice. Euro-krem blok je u pitanju, ali nekog izduženog oblika. Niti sam ikada video toliko mali blokić, niti tog oblika. Možda ga posebno prave za Fudeks. Primećujem da vozač jako dobro poznaje mog saputnika. Očito ide često na ovoj relaciji. Ali ispostavlja se i da su kolege, vozi čovek kamion u Austriji. To mi je ok, ali me zbunilo kada je rekao da ide da preuzme novi kombi za svoju taksi firmu. Ima tri automobila i sada proširuju vozni park jednim Fordovim kombijem. Zbunilo me to da pored toga što ima taksi firmu on radi i kao vozač kamiona. Da li to baš tako mora, stvarno ne znam, čuo sam da naši ljudi rade dva posla, ali ovo sa taksijem mi deluje kao da je privatnik a ne kao zaposleni, a onda pored toga je i zaposlen. Kako god, hvali njihov sistem, kaže da ako iole voliš da radiš i trudiš se da te guraju da napreduješ, pomažu ti u tome. Za to sam već čuo, ima naših ljudi koji su se oprobali u privatnim vodama i prosto su oduševljeni ponašanjem vlasti prema njima.
 Vraćam film na posao koji radim, koliko sve manje imam posla, kako je gomila firmi sa kojima sam nekada sarađivao zatvorila i više ne znam ni šta se sa njima dogodilo. Zašto sve to tako treba, pojma nemam, da li treba i ja da pokupim pinkle i ponudim moj posao tamo negde gde sigurno više vredi i gde imam više potencijalnih klijenata. A onda mi pada na pamet, kako sam eto završio šta sam imao i lepo se spakovao da malo bicikliram. Kako sam letos imao bas dosta vremena i da bicikliram i putujem i planinarim. Kako kad god poželim mogu da sednem na bajs i napravim celodnevni krug. Da li bih na tom zapadu mogao tako? Da li bih i ja radio dva posla?
 Ko zna koje doba noći je bilo kada je razgovor utihnuo i kada sam pokušao da malo odspavam. Trebalo je sutra vrteti pedalo, treba malo odmoriti. A taj odmor je bio poprilično traljav, smrzo sam se načisto. Čika vozač, kako je namestio grejanje u Beogradu tako je ostavio do krajnje destinacije. A kako je naše putovanje odmicalo, tako je bivalo sve hladnije. I onda kad smo došli na tu famoznu Blagus autobusku stanicu koja je sve u betonu, maltene što nisam cvokotao. Moj sapatnik se izgubio bez pozdrava, naši ljudi tako, čim osete taj kapitalizam promene se i ne poznaju više nikoga. Al nema veze, svi znamo za te njihove osobine, lepo ja pravac “bunker” preuzimam moj biciklić, naravno od kofera koji je naslonjen na njega malko zagreban, al šta da se radi. Doputovali smo čitavi, to je najvažnije.
 Prvo što mi pada na pamet je da pronađem gde su peroni sa kojih treba da krenem kući, ali to mi nije pošlo za rukom. Kasnije će mi biti jasnije i zašto. Ali pronalazim sasvim fino mesto gde ću da sklopim bicikl. Eto bar nešto, a traženje perona ostavljam za kasnije, kad se dokopam interneta.
 Duplo manje vremena sam potrošio da dovedem bicikl u vozno stanje. Definitivno ga je lakše sklopiti nego rasklopiti. Sve je na svom mestu, zadovoljan sam kako stoje torbice, ali dodirujem zadnju malo pri svakom okretu pedala. Brine me da li će mi to posle nekog vremena smetati. Posle sam ipak ukapirao da nisam bas najbolje pozicionirao torbicu i spustio sam je niže. Manje je smetala definitivno, ali i dalje je malko dodirnem. Mora se znači na dijetu. Izvinjavam se Austrijancima što nisam reciklirao otpad, šta da radim kad nisu postavili kontejnere pored stanice, tako da i folija i papir i već pomenuta Jugoturs torba završavaju u običnoj staničnoj kanti za smeće. 

Sad kad malo pogledam tu situaciju sa tom torbom, vidim tu neku simboliku, ili šta već. Jugoturs je bio Geneksova turistička agencija koja je silne turiste dovodila na teritoruju Jugoslavije. To im je bio reklamni materijal, pa eto nema više ničega, umrelo je, pa što onda i jedna reklamna torba da ne završi svoj put u tamo nekim evropskim krajevima kojima je bila namenjena. A možda i nema neke simbolike u celoj priči, kad malo bolje razmislim, samo jedan stara potrosena torba na svom poslednjem zadatku…
 Ma gotovo je, sve je spremno, startujem program za navigaciju, ukopčavam se na pedale i krećem da vrtim da se malo ugrejem. Ladno je, brrrr… Beton, beton samo beton… beton mi ne treba…

 Želim prirodu i sunce. Nikada po toj tamo Evropi nisam išao sa drumskim biciklom, nekako se ne osećam baš sigurno, ali znam da će sve to funckionisati. Malo me strah i od vozača automobila, koliko poštuju bicikliste. Mislim, poštuju oni bicikliste mnogo više nego krajevi u kojima živim, ali očekivao sam da ću napraviti i neke greške u saobraćaju, koliko će to ispoštovati. U Nemačkoj sam imao situaciju da zamalo da me udari kolega biciklista jer sam mu sekao put. On ima prednost i baš ga briga. Nema veze što će i on gotovo sigurno da padne. Nekada sam nekako Austriju smatrao malom Nemačkom, ali što više vremena prolazim ovu zemlju sve više kapiram koliko su oni finiji i nekako bolji, uviđajniji. Biciklista je beli meda u saobraćaju, toliko je zaštićen.

 Danas možete unapred da vidite na Google Earth-u kuda ćete da vozite. Neko smatra da se time gubi draž ili čar putovanja kao otkrivanja nečeg novog, ali ima i detalj da unapred možemo nešto da vidimo što nas zainteresuje i da sa nestpljenjem očekujemo da dođemo do tog dela, da doživimo te krajeve ili predele.
 Prilikom pravljenja rute da izađem iz Beča video sam poprilično interesantne biciklističke puteve. Neki su se spiralno penjali, neki su bili nešto kao cika-caka, a nekih jednostavno nije bilo, tačnije bili su nepoznanica. Most preko Dunava me je bunio, ucrtane su staze, ali nigde se ne vidi staza. A sama saobraćajnica ne deluje kao nešto gde bih se gurao sa kolima. Ne vide se na snimku ni biciklisti. Google Earth ima opciju onog čovečuljka koga možete da spustite na neki put i onda gledate kako to izgleda. E pa CVRC, izvinte ali u Austriji i Nemačkoj to ne može. Zabranili su Google-ovim vozilima da snimaju njihove puteve, otkrili su da se doticna vozila kače i na wi-fi mreže i da skupljaju podatke i to im se nije dopalo, i eto. Nema, moliću lepo, ne može.

 Malko pedalanja Erdberg ulicom i dolazim do te prve spirale, fino napravljen uspon, mora da se menjaju brzine kao kad krenete uz Avalu recimo, taj neki nagib. Vrtim ja to nekako, nije problem, niko me ne obilazi, mada mi uopste nije svejedno prilikom mimoilaženja. Bečlije uvežbane samo tako lete nizbrdo na svojim biciklima. Generalno, dosta brzo voze po bici stazama.

 Kada sam se popeo sledovala je vožnja biciklističkim mostom koji prvo prelazi preko velike železničke stanice, pa preko kanala Dunava, pa se cika-caka spušta na nivo zemlje i vodi pored finog parkića i nekih malih naseobina koje su tako uređene da mi više izgledaju kao neko vikend naselje. Negde sam pročitao da ovo što se sada zove Dunavski kanal je u stvari nekadašnji pravi tok ove reke. A fini parkić je ništa drugo do Bečki prater, kažu jedan od najlepših gradskih parkova. /Površina je 6 miliona kvadratnih metara, nekada bilo carsko lovište i tek kasnije Car Josip II ga je otvorio i za ostale gradjane ovoga grada. Kroz mnogobrojne livade i šume provlači se 4.5 kilometara duga aleja. Nama je, naravno, mnogo poznatiji po velikom i atraktivnom zabavnom parku./  Ja sam kroz ovo sve samo proleteo. Mada je “proleteo” možda prejak izraz, pre bi se mogao upotrebiti za druge biciklisti koji su poprilično navežbali ove putanje i vrteli pedale ko neki pobesneli otvarač za konzerve.

 Preko nekog rukavca Dunava biciklisti voze mostom ispod mosta. Ovo je možda moglo i lepše, ali u svakom slučaju je bezbedno tako da mi ne smeta. Rukavac i nije pravi naziv, jer nekog vidljivog kontakta sa Dunavom i nema. A onda sleduje još jedna spirala sa kojom se penjem na nešto montažno, ispod samog mosta. Ovo je poprilično jak put, po četri trake u svakom smeru, i za bicikliste su napravili nešto ispod. Mislim da bi ovakvo rešenje moglo da se primeni i na više mostova u ovim našim ExYu državicama. Ne deluje mi toliko skupo i uopšte nije neka impozantna građevina kakve vole nasi političari da grade i otvaraju, ali je sasvim fino upotrebljiva i praktična.

 Svi znamo koliko je velika ova reka u našim krajevima, a ovde sam mislio da će biti otprilike veličine Save. Možda i jeste, ali Beč nema jedan Dunav nego više. Baš su se trudili, namerno ili nenamerno, a pre će biti ono prvo, da bude što atraktivnije. Jer posle samog glavnog toka, sleduje nešto kao dugačka rečna ada i posle toga nešto što oni zovu Novi Dunav. Ne znam neke podatke, kad bicikliram gledam da mi je što atraktivnije, a dimenzije ostavljam po strani. Često i nazivi ostaju zaboravljeni. Šta ću kad sam “vizuelista”, a i malko u godinama jelte.
 Deo reke “Neue Donau” se prelazi putem koji vodi preko Šlajza. Inače samu adu sa kopnom spajaju tri šlajza. Namerno sam upotrebio ovaj izraz “Schleuse” naučen davno od rečnih brodara, inače po naški to je prevodnica. Da bi stalno mogli da kontrolišu nivo reke u ovom delu bečki gradjevinari su napravili ustave i u njihovom sklopu nešto što je možda i prava prevodnica a možda se samo koristi za kontrolisanje nivoa vode. Po izgledu pre će biti ovo drugo. Možda sam mogao i nekim drugim putem, ali ja sam baš naveo da me GPS vodi ovuda. Pre polaska sam baš bio uzbuđen što ću tuda preći biciklom. Ali planovi i realizacija nisu uvek isto, a u ovom slucaju iako jesu, toliko je to bilo obično da sam samo prosto prešao i nisam ni primetio preko čega.. Kasnije sam se tek setio, i obećao sebi u povratku da ću da posebno obratim pažnju na ovaj detalj. Pa nije u redu da mi toliko bude stalo do nečega a onda ni ne primetim.

Svi putevi kojima sam išao su bili ili samo biciklistički, ili su ih delili i biciklisti i pešaci. Negde postoje jasna obeležja šta je čije, al nekako su svi fini, Bečka škola jelte, tako da iako i ima neki pešak koji je češće u obliku trkača, jednostavno ne smeta. S obzirom na ovakvu infrastrukturu, nije ni čudo da iako je bilo hladno jutro, jako puno ljudi je išlo biciklom. Sa prelascima svih delova i varijacija na temu reka Dunav završile su se i zgrade, i kreće deo Beča koji je bez zgrada, samo kuće. Ništa nešto preterano veliko. ali sve fino i uredno i zeleno i čisto. Ispred jedne kuće “pravi” Bečlija izašao da malo uživa u stvaranju dana. Da udahne malo vazduha, svežeg jutarnjeg. U ruci čašica sa čajem, ona koja je široj populaciji ovih naših krajeva poznata iz turskih serija. Nisam mogao, a da se ne upitam, koliko je stvarno u ovom gradu onih pravih izvornih Austrijanaca, a koliko je gastarbajtera. Znam dosta ljudi koji žive i rade u ovom gradu. A ko zna koliko je tek Turaka koji su ovde, kao recimo ovaj koga sam video. A imao je stvarno onaj pravi stav, kao da je lokalni i kao da mu ko zna koliko predaka živelo ovde. Mada što se tiče predaka i to je za razmišljanje, mislim da generacije i generacije turaka decenijama traže neki bolji život baš u ovim zapadnim zemljama.
 Po napuštanju periferije grada, nalazim neku šumicu da se presvučem u biciklističku opremu. S obzirom na vrlo ograničen prtljag i ono u čemu sam putovao je bilo biciklističko, ali varijanta za putovanja. Široke pantalone koje mogu da budu i bermude i 3/4. Vrlo praktično i zgodno za autobus, a moze i da se vozi u njima, ali praktičnije su uske helanke, a ove su mi trebale i kao izlazne, za obilazak Zlina sutra. I treking majica je zamenjena biciklističkom i sada sam bio totalis spreman da preletim taj put ispred mene. Generalno sam zadovoljan i opremom i izborom.
 Kada sam crtao putanju, trudio sam se da što više prati biciklističke staze. Bio sam siguran da će to sve biti vrlo upotrebljivo, ali bio je tu i jedan zez. Staze su obojene sa nekoliko boja i nisam uspeo da saznam šta koja boja znači. Tako da u jednom trenutku ruta me navodi na makadam. Da sam bio sa MTB-om bilo bi to ok. Ali sa drumskim biciklom i sa relativno tankim gumicama, nije mi padalo na pamet da vozim takvim stazama. Ionako svi fino voze, paze na bicikliste, mogu i regularnim putevima za kola.
 U par navrata sam ipak skretao na bici-puteve, gde god je to bilo moguće ili prikladno, jednostavno nije mi se previše družilo sa šleperima. Na ovim putevima i nije bilo nešto biciklista, logično je, znaju oni za bolje.  Hranu nisam nosio, samo nešto visoko energetskih poštapalica i isotoničnih praškastih mućkalica. Planirao sam da negde napravim pauzu pored neke kloparnice ili svratim do neke prodavnice. Snabdeo sam se pred put nekom finom sajlom, nije neki preterano velik nivo zastite ali je jedina imala način kačenja na ram koji mi je odgovarao. Ok, zaključaću bicikl ispred radnje, pazarim nešto, relativno su to bezbedne zemlje koje prolazim, neće biti problem. Ali problem je ipak nastupio jer malih prodavnica tokom celog dana uopšte nije bilo. Samo neki mega marketi za koje mi je trebalo dosta vremena, tako da sam od toga odustao.
 Prvom prilikom sam se poslužio nekom kloparnicom, treba nečim iznenaditi tibu jelte. Ali iznenadile su me i cene. Po veličini relativno malecak sendvič je bio 3.2 eura. E baš fino. Tri su taman da malko prezalogajim. Jeste u njemu i neka fina pečenica i dimljeni kackavalj, ali što je malo, malo je. I sama kifla od koje je napravljen je neka posebna. U Beogradu duplo manje para, duplo veći i sadržajniji. U trenutku mi zafali taj grad na ušću dveju reka.
 Ajd što se tiče hrane i preživeću, ali šta ću sa vodom. Da li će biti neka česma usput ili ću ipak morati da uđem u neki mega-market? Ispalo je na kraju ni jedno ni drugo. Imao sam litru i po vode i to mi je bilo za ceo dan. Ne mogu da verujem da za 185 kilometara i tri drzave ne nadjoj ni jednu jedinu česmu, ni jednu prodavnicu.

 Slovačka i Češka su bile primetno bolje po pitanju te ulične hrane, mada ipak cene bar duplo veće nego kod nas. Okvirno eto, za neke koji krenu u ove krajeve, od 2.5 do 3.5 eura je skoro sve od proizvoda u uličnim kloparnicama. Restorani i prave picerije mi nisu ni padali na pamet. Niti sam ih imao u planu iz finansijskih razloga, niti sam imao vremena. Dan je kratak, mada sam posle ukapirao da ipak traje nešto duže nego kod nas.
  Put je definitivno ravničarski totalno, i nema tu nekih posebnih predela. Vidikovci se ne nalaze u dolinama, nego negde gore, tako to obično biva. Tako da nisam ja tu imao nešto posebno da vidim, ali ipak mi put nije bio dosadan. Totalno novi pogledi, pa neka su i obični, ipak su drugčiji. Stalno zveram okolo i prosto upijam okolinu.
 Dobro mi ide, mada imam malko vetra u lice, nije mi baš neka brzina, a to tako valjda i mora. Ne gledam nešto preterano u nebo. Vremenska prognoza je “bez padavina”, a ne deluje uopšte tako, al valjda je takvo nebo tamo i kada ništa neće da pada.
 Nekako tih 75 kilometara Austrije mi je brzo prošlo. Sledeća zemlja je bila Slovačka. Granični prelaz je mostić, i to je sve. Ah ta “Jevropa”, možeš da se švrćkaš kako oćeš i kuda oćeš. Napravih ja tu kao neku fotku reke opevane u nekim našim narodnim pesmama, gde se pominju i neke devojke i rodno selo i tako to. Naravno da ovo nije reka o kojoj peva narodnjak Srećko. Ima još Morava i ova je prirodna granica između Slovačke i Austrije i uliva se u Dunav kod Bratislave. Posle je jednim delom i granica sa Češkom i u ovom mom putešestviju sledovao mi je još jedan prelaz te reke.

  Iako graničnog prelaza nema i da kažemo nema ni neke prave granice, razlika se itekako vidi. Priroda je i dalje lepa, možda čak i lepša, ali nedostaje ono uređenje koje su austrijanci doveli do savršenstva.

  Jedinu pauzu pravim u mestu Skalica. Kaldrma mi je malo smetala, ali taman da se fino zapamti. Dopala mi se skulptura u centru. Čovek sa čašom u ruci naslonjen na nešto što je možda predstavljalo šank. Ima pored i kao neki “bocun”, kako bi to rekli u Dalmaciji. Prvo sam mislio da je akcenat na vino ili bar neki drugi alkohol, ali pored je bunar, veliki, ne koristi se sada, ali je sređen. Nekako se nameće onda da je došao po vode i tu se naslonio i da popije malo. Pokušao sam malo da guglam ali bez nekog uspeha. Uostalom i nije toliko bitno. 

  Malo mu pravim društvo, koristim njegov “sto” da malko dopingujem moje bidone sa energijom i elektrolitima. Osećam da mi treba. Paradoks je da se nalazim pored baš velikog bunara u centru mesta a da u bidonima imam vodu koju sam kupio na buskoj stanici u BG-u. Izgleda je to neka jadna odlika tog nekog potrošačkog društva, ili šta već, ali sve mora da se kupi, pa i voda, nema džabe ništa. Pa bicikliram, ne putujem kolima pa da pravim pauze po kojekakvim baštama kafića i restorana. Opet mi Srbija prolazi kroz glavu, vraćam film kako na Staroj planini gde god da se okreneš ima izvora i vode za piće.
 Vozači se ni približno ne ponašaju kako sam se navikao, definitivno se ne osećam bezbedno. Mogao bih da kažem da se osećam kao kod kuće. Biram parće asfalta između bele linije i kraja sfalta. Nekako mi je tu prijatnije. Imam nekih 45 kilometara do granice sa Češkom, rekao bih oko dva sata. Bela linija je baš široka i nije ravna, reljefna je, i ne prija baš vožnja po njoj, ponekad je ipak nagazim. U jednom trenutku to parče asfalta se smanjuje, i ne znam šta mi bi, umor, posledice neprospavane noći, ili zajedno, pravim grešku, slećem sa puta. I gde je jedna, tu je lako i druga greška kao pokušaj ispravljanja prve, umesto da se zaustavim ja pokušavam da se vratim na asfalt. A asfalt nov, i poprilično debeo, iliti visok. Dosta sam brzo išao, okolo je bila šuma, bio sam u zavetrini i pokušavao sam da nadoknadim ono što mi je vetar sve vreme uzimao.
 Udarac u asfalt je bio baš žestok, samo sam u deliću sekunde poleteo preko upravljača. Ostade bicikl iza mene, a ja lepo letim, i kao da me neko pita, ili možda sam sebe pitam, da li da padnem ovako ili onako. Odabrah ja onako, a to onako je bilo na bok, pa sam se baš lepo kotrljao po asfaltu. Ne mogu da definišem to pitanje, možda sam dvostruka ličnost, pa imam jedno blesavo Ja koje je krenulo na ovakav put, a ono drugo Ja koje je mnogo normalnije al mora da trpi ovo prvo Ja jer dele isto telo, pa šta će, trudi se da još požive. Sada kad je sve fino prošlo mogu da se zezam, ali moglo je i da bude drugčije.
 Jurcajući, par minuta pre pada, obišao sam jednog Slovaka. Radnik, sudeći po odelu. I istumbao sam se pred njim. Bio sam dosta daleko da detaljno vidi kako padam ali video je, i prolazeći pored mene razvlači lice u osmeh. E sad dal je taj osmeh značio da je dobro što mi se ništa nije desilo i što sam nepovređen, ili da mi možda tako i treba kad jurcam. E to nikada neću saznati. A stvarno sam dobro prošao. Nisam se čak ni isprljao. Jedina ogreborina je bila na ogledalcetu retrovizora. Torbice se nisu ni mrdnule, ma sve na svom mestu. Definitivno je “PopCycle” kreacija torbica položila test. Fotoaparat i to DSLR, koji je bio na kraju zadnje, da mi koliko toliko bude pri ruci, je prošao neoštećen. Imao sam više sreće nego pameti i to u pravom smislu tih reči. E sad iskustvo govori da tek malo kasnije kad kreneš da vrtiš otkriješ šta ne valja, i znao sam da će biti tako nešto, ali u tom trenutku mi je sve delovalo O.K.
Uveče kada sam se na krevetu okrenuo na desnu stranu, osetio sam da boli kuk, i boleće me još nekiliko dana, ali nije slomljen, to je fino. On je izgleda imao prvi kontakt sa asfaltom.
 Relativno bojažljivo nastavljam sa pedalanjem. Dobro me ovo razmrdalo, rasanilo i razbudilo nacisto. Sve fino ide, dok prvi put nisam stisnuo kočnice. Huh, nije bilo dobro. Felna koja je udarila u asfalt se prilikom tog udarca iskrivila i pukla. Ne previše, ali svaki put kada dođe u kontakt sa paknovima skida malo kočione površine. Ima i tikove, onako malo se cimne u levo kad naiđe taj deo. To malo je oko santimetar, što verovatno i nije baš malo. Prilagodio sam tome poziciju kočnice i nastavio dalje.

 Ovaj događaj mi je baš okupirao misli. Sa tim brigama sam i ušao u Češku. Pokušavam da mrdnem misli sa blentavog prednjeg točka, da ne gledam te njegove tikove. U daljini ispred vidim da nebo deluje kao da će nevreme, ali nisu javili kišu, to valjda znači da je neće biti. A vetar duva ka meni, gotovo sigurno se srećem sa tim oblacima i sa njihovim proizvodom. I kod Stražnica je i krenulo. Nadao sam se da neće biti nešto ozbiljno, baš nisam želeo da budem ko prase. Imao sam u planu da po izlasku iz tog mesta posetim imanje i dvorac “Skanzen”. ali ostaje za neki drugi put. Za ovaj je bilo rezervisano jedno drvo ispod koga sam se sklonio od kiše. Ima tu i neki autokamp, ali ni on nije bio u planu. Tako da lepo se drži tog drveta koje malo prokišnjava i trpi. Bila je tu i neka teta, Slovakinja i baš je bila raspoložena da podeli sa mnom njena zapažanja u vezi sa nenajavljenom kišom, al eto nije joj baš pošlo za rukom, pošto  slovačkog možda i razumem neku reč, ali je ona nije izgovorila sigurno. Ili nije bar bilo dovoljno razumljivo.
 Deluje mi da sam tu ostao celu večnost. Baš mi se žurilo dalje, i čim je malo oslabila kiša nastavio sam. Ponovo prelazim Moravu. Čak se u par navrata i sunce pojavljuje, malko da me ohrabri i malo da me zeza.
 E sad malo da pojasnim, zašto i kako i šta je bila inicijalna kapisla za ovaj put. U Zlinu u Češkoj imam prijatelja koji je tamo otisao pre neku deceniju, još dok je studirao preko razmene studenata. Dopalo mu se, poprilično je aktivan u orjentiringu, a i kao biciklista i planinar. Obreo se u zemlji kao stvorenoj za to. Dobra je i pozicija za razna putovanja, nije toliko skupo, a dosta je sve disciplinovano i zakoni se poštuju. Za moj ukus je malko ladno, al valjda se i na to navikne. Nenad je uspeo, čak mu je sad vruće kad biciklira po balkanskim planinama leti.
 Mojoj nežnijoj polovini je sledeći vikend rođendan, a češki Husky je baš na akciji imao rančeve, a dosta su dobri i njoj baš treba jedan jednodnevni ranac. Tako da eto razloga da se malo protegnu nogice na biciklu, jer kažu da treba da bude srećan i onaj koji daje poklon, a ne samo onaj koji dobija. Sve je moglo mnogo jednostavnije, da Nenad poruči ranac i da nam pošalje nekom poštom, jer Husky je firma koja ne šalje van zemlje u kojoj radi. Ali ovo je bilo interesantnije, avanturističkije, da ja lepo dođem po taj ranac kod njih. Kada nam je već propalo da zajedno bicikliramo Rumunijom ovoga leta, eto bar da ih posetim.
 Nisam znao koliko će ovaj minimalistički cikloturizam da mi se dopadne, ali kako sam dalje išao sve mi je delovao privlačnijim, tako da sam za sledeću godinu od Haskija planirao da uzmem i jednu vreću, malecku što manju, da može da stane u prednju torbicu.
 Dok sam još čekao da prestane kiša, javio sam se Nenadu sa pozicijom i sa trenutnim meterološkim problemom. Bilo mu je neverovatno, jer eto kod njega sija sunce, a ja na 60 km odatle kisnem, a kiše nije bilo u najavi. Poslao mi je poruku da će eto kiše biti još desetak minuta i da mi sleduje sunce. Tako je i bilo. Baš sve kako je rekao, posle mi je bilo i jasno koliko može da bude precizan kada mi je pokazao kako izgleda taj češki meteo sajt koji prati.

  Nekako poprilično rasterećeno teram dalje. Ali sunce izgleda više nije rapoloženo da se druži sa mnom, a baš se i nije pretrglo, i u centru mesta koje se zove Hustanovice i ni po čemu nije poznato, baš kad sam razmišljao da li da stavim prsluk u upalim neku lampicu, opet počinje kiša. Sklanjam se na lokalnu autobusku stanicu, koristim vreme da se pripremim za mrak koji me definitivno uskoro hvata, kad mi stiže poruka da sam malko omašio put, da je to malko kraće i da nemam neko brdo, al da ima previše saobraćaja. Očekuju me oznojenog, oko 19h sa dijetalnom večerom. Eh, kad bih mogao da se oznojim, al ovde malko kod vas ladno i pada kiša, i sigurno ću kasnije doći.
 Sigurno sam jedno sat čekao, i više mi nije padalo na pamet da čekam, idem, pa nek malko i pokisnem, nemam još puno. A izgleda da je što se tiče saobraćaja najgore prošlo. Manje je šlepera, Česi nisu kao Slovaci, pažljiviji su, mada ima poneki koji baš blizu priđe kad obilazi. Tako da njih i nije baš tako lako generalizovati. Kod Otrokovica sam definitivno siguran da je najgore prošlo. Već je popriličan mrak, mada su jedno pola sata u zaostatku za Balkanom kada je u pitanju zalazak sunca, doduše ako im se uopšte i pojavi. Od Otrokovica do Zlina vodi nova bici-staza i prati reku Drevnice koja se uliva u Moravu. Imao sam tu stazu na karti, ali planirana ruta nije išla tuda. Dvoumio sam se neko vreme i odlučio da ne eksperimentišem.
 Ne znam kada je kiša prestala da pada, nekako mi uopšte nije bilo bitno da li pada ili ne, osvetljen sam dovoljno a ionako je sve mokro, pa i nema velike razlike. Torbica ispod zadnjeg sedišta me baš lepo štiti da ne dobijem onu štraftu preko leđa, tako karakterističnu za pedalanja po kiši bez blatobrana. Za prolazak kroz Zlin sam dobio baš detaljan trek i trebao sam ozbiljno da ga se držim jer je to najbolja putanja i najlakša. Pošto Nenad i njegova nežnija polovina Ivča žive na brdu, planirao sam da pratim stazu maksimalno pedantno.
 Nisam osećao da sam nešto umoram, mislim da sam mogao ko zna koliko još kilometara. To sam mislio sve dok se nisam uhvatio ukoštac sa prvom uzbrdicom. Ma neka hvala, možda je ovo najblaži uspon, a sutra sam video da definitivno jeste, al ja sam hrabro sišao sa bicikla i kompletno ga pregurao.
 A kad mi srce u jednom trenutku nije stalo, i to u parkiću, prolazeći lagano pored zlinskog dvorca. Onako nešto polukružno idem, pratim crvenu linijicu na ekranu, kad sa moje desne strane nešto crno iskoči. Neka mala, ali brza aždaja definitivno. Možda neki zmajček. Ko će ga znati, dobro da sam živ ostao, al skratilo mi život više nego onaj pad. Šala je za one zmajčeke, al bolje tako nego da priznam kako je obična kesa koju je vetar u nezgodnom trenutku pomerio izazvala takav strah kod mene. Kakav čudan narod ti Česi, baš su morali u kantu za smeće, koju su vanredno blesavo podigli jako visoko, da stave veliki džak koja više od pola viri i napade me iz čista mira.
 Zgradu relativno lako pronalazim i poznato prezime na interfonu… zvrrrr… ozbiljan češki glas se javlja… ma ništa te Nenade ne razumem, tako da ti fora da me zbuniš uopšte ne uspeva… Silazi da mi pomogne, ubacuje me u lift, penjem se gore… današnja avantura je gotova. Sve je prošlo u najboljem redu.
 Ostavljam bicikl u hodniku, malko sam zbunjen, oko 24 sata mi je trajalo putovanje od Beograda do Zlina, trebalo bi da osećam umor, možda i osećam, ali to ne dopire do mene, ipak sam uzbuđen, srećan, raspoložen. Raspoloženje mi je bukvalno dijametralno suprotno onome koje sam imao prethodnog dana u isto vreme. Moji domaćini se zanimaju sa pripremom te obećane dijetalne večere. Ništa tu meni ne deluje dijetalno, vade nešto iz rerne, svašta tu ima, i nešto kao neka kora za pitu. Tu “koru” Nenad uzima, pažljivo gužva i ubacuje u neku finu fensi koficu koja im stoji okačena iznad radnog dela kuhinje. Zanimljivo mi deluje, znači to ćemo da jedemo, padam u iskušenje da probam, čapnem malo. Ne znam da li je prokljuvio moje namere, koliko li me uopšte dobro poznaje, poprilično je inteligentan, šta znam, sva sreća pa reče da se to ne jede. Pa jes, i nema logike da se papir za pečenje jede, al eto meni delovalo vrlo jestivo. Nije ni čudo kad sam ceo dan na jednom sendviču i pakovanju urmi. Dobre te urme izgleda, dosta energije daju.
 Moram da pomenem večeru jer su se stvarno potrudili i prvi put sam se sreo sa tako nečim. Gomila različitog povrća, bar desetak vrsta pomesana zajedno, prošarana slaninicom i ispečena u rerni. Tako jednostavno, a opet komplikovano, jer dosta tog povrća ne uspeva u isto vreme. Možda bi to tako moglo i kod nas u nekom bas dobro opremljenom marketu da se kompletira, ne znam. Al prijalo je. Posle toga Dimnjak kolač, znaju da volim… Bio je i neki kolač sa kajsijama mislim, al nije bilo šanse, ja više nisam mogao. Eh, kako im zavidim, kako mogu da imaju takvu liniju pored toliko klope. Morao sam i da ih pitam, kažu nije to tako uvek, nego sad imaju gosta pa zato.
 Opet ne osećam umor, prijatno mi je. Nekako me oteraše pod tuš i u krevet, treba da se odmaram, a i oni idu na posao sutra, a prekosutra putuju na odmor, da malo penju slovenačke planine. Svaki vikend negde idu, najčešće planinare, a dane odmora troše na neka veća putovanja. Sledeće nedelje je u Češkoj neki praznik, tako da ako je iskoriste za putovanje ostaće im jedan dan odmora više. Meni je ova logika malo strana, navikao sam da kad ima posla da radim, kad nema da ladim, i nekako je kod nas ipak opuštenije malo kad je odmor u pitanju.

 Ujutro sam tek ukapirao koliko sam bio umoran prethodno veče. A ukapirao sam i da me boli desni kuk od pada. Kad sam smotan, a jurcam, tako mi i treba. Ma dobro je sve prošlo. Domaćini su na poslu, a meni sleduje poseta Husky-ju. Baš šteta što nemaju predstavništvo negde kod nas bliže. Bilo je nekih pokušaja, i postoji kao neko poručivanje, ali sve je to za sada neozbiljno. A ionako poprilično dobro raspoloženje, dodatno podiže gošća na slici iznad. Svratila malo u posetu. Brže-bolje sam pokušao da napravim neku fotku dotične persone, ali izgleda da se nisam proslavio. 🙂 Nije se dugo zadržala, imala je preča posla, a i ja takođe.
 Ranac me je već čekao kod mojih domaćina, 30 litara, deklarisu ga kao biciklistički, ali s obzirom da ima i za štapove i cepin, odnosno za bajle, može i za planinarenje i alpinizam. Odvojen je od leđa, tako da je znojenje smanjeno, ali po prvi put vidim da su taj mrežasti deo zatvorili sa strana što je baš fino, sasvim praktično.
 Pred put sam proverio dostupnost za neku mikro-vreću i čekala me je baš ovde u Zlinu. Pošto je na akciji, nemaju je u svim radnjama, pa mora da se proveri. Pre puta nisam bio siguran, jer me ta vreća interesovala samo za ovu varijantu putovanja, ali s obzirom da mi se ovako dopada, da ko zna kad ću ponovo u Češku, odlučih da pazarim. Karakteristike nisu neke, ali za mikro-vreću to je verovatno najbolje što može. Komforna temperatura je +12, ekstremna je 0, ali je teška samo 800 grama i vrlo malih dimenzija, 22x13cm.
 Češka je prelepa zemlja za bicikliranje, ima i prelepe gradove i razne dvorce, zamkove, tvrđave. Nema neke visoke planine, ali je poprilično brdovita. Gradovi su jako lepi, ali eto sam Zlin nije nešto posebno. Sam grad možda i ne, ali priroda okolo je fantastična. Ovaj put, zbog felne koja je u vrlo kritičnom stanju Nenadov “the best of Zlin” je morao da izostane, a zamenjen je sa nešto šetnje po gradi i okolini.

  Po gradu sam šetao sam, dobio sam detaljno uputstvo za lokacije koje me interesuju, a nosio sam i navigaciju. Nije to velik grad, a evo i nekih detalja o gradu za koji sigurno većina ni ne zna, a velike su šanse da je imala kontakt sa proizvodima iz njega. Tačnije gotovo sigurno, svako od nas.
 /Daleke 1894 godine je Tomaš Bata sa svoja tri brata i pet radnika u ovom gradu osnovao fabriku obuće. Do kraja veka fabrika broji 50 zaposlenih. Pred drugi svetski rat su imali 400 radnika. Za nekih 30 godina rada je fabrika narasla na preko 5000 zaposlenih. Poprilično je bio inovativan. Trudio sa da prati Ford-ov pristup proizvodnji automobila, samo što je on to eto primenjivao na izradu cipela.  Uveo je proizvodnju na traci, linije sa slobodnim padom, a kada je fabrika transformisana u akcionarsko drustvo Bata je bio vlasnik svih akcija. Kancelarija mu je bila jedan veliki lift, na taj način je mogao bolje da prati proizvdnju. Kažu da je on prvi uveo ove cene sto se završavaju sa 99. A ono po čemu bi nama trebao da bude poznat je jedna od njegovih fabrika na našoj teritoriji Bata-Borovo.  Posle rata samo Borovo, a jedan deo Vukovara ima naziv Borovo naselje, tada naselje pri fabrici. Fabrika se jako brzo širila, od osnivanja nije proslo ni 40 godina a pravili su sve i svašta, od obuće preko guma, mašina, bicikala do aviona. Čak su imali i građevinsku firmu i osiguravajuće društvo. Kažu da je Tomaš Bata bio dobar gazda koji je pravio kuće za svoje radnike. Iako te kuće u Zlinu nisu imale temelj, očito da su dobro građene, jer eto održale su se do današnjih dana. Dosta njih je renovirano, a pri renoviranju su prvo radili taj temelj koji je falio pa onda sve ostalo. Ako sam dobro zapamtio ideja je bila da traju nekih dvadeset godina, ali su očito poprilično prevazišle planirano.
 Pre drugog svetskog rata Bata koncern se proširio i van Češke i brojke su bile stvarno impozantne. Osam hiljada prodavnica su imali izvan matične države i još toliko u njoj. Odlikovalo ih je i četrdesetčasovno radno vreme i to još tridesetih godina prošlog veka. Imali su i svoj stambeni fond i svašta nešto što nisam zapamtio. Znam da je posle rata u Čehoslovačkoj sve nacionalizovano, i da je vraćeno posle pada Berlinskog zida, takozvane “Plišane Revolucije”.
 Bata je danas ogromna multinacionalna firma sa preko 40000 zaposlenih i deluje u 68 zemalja na svim kontinentima sem Australije, imaju proizvodnju u 26 zemalja, a prodali su preko 14 milijardi pari obuće od osnivanja… Sedište im je u Švajcarskoj, Lozana.
 Generalno Zlin je Fabrika Bata i stambeno naselje radnika, tako je nastajao. Za zlinski okrug je vezana i fabrika aviona. Sam Tomaž Bata je bio veliki zaljubljenik u avione i voleo je da leti. Avionom je i obilazio svoje fabrike. Nastradao je u avionskoj nesreći 12.07.1932. godine leteći od Otrokovica do Lozane. Razlog je bila magla, a avion je udario brzinom od 150km/h u dimnjak neke fabrike.
 Fabrika aviona je bila u obližnjim Otrokovicama. Fabrika od nedavno više ne postoji, ali čuveni ZLIN-ovi i dan danas lete i poznati su kao avioni pogodni za obuku u akrobacije. Takođe su i laki za održavanje. Interesantan tekst koji mislim da vredi pročitati: Tomas Bata – Kralj cipela

 Češka je izuzetno uređena. Grad totalno čist i o svemu se vodi računa. Prošetao sam trgom, a na trgu saobraćajna policiji vršu obuku klinaca kako da se ponašaju u saobraćaju. A kako to izgleda, posebno kad finansira evropska unija? Pa imate nekoliko automobilčića u kojima se deca vozikaju po trgu, a mame i tate pričaju sa čikama i tetama u tegetičastim uniformama. Ima tu i nešto postavljeno kao mini raskrsnica, ali očito nikom nije interesantno. Na trgu je i promocija elektro-dvotočkaša. Od trotineta, preko malih do sasvim velikih i ozbiljnih bicikala. Izgleda je elektro-trotinet svima bio zanimljiv, i deluje mi da ide ko blesav, najviše su njega vozikali. Mali je, stabilan, brz, a vanredno okretan. Valjda im zato najzanimljiviji. 

  U obilasku grada sam prošao i pored objekta nama poznatog po biciklističkoj opremi, “Force”. Pretpostavljam da je ovo samo neka upravna zgrada i ranžirna stanica, a da je proizvodnja tamo negde gde žive oni sa kosim očima. Jeftiniji su od Shimano opreme ali ne bih rekao da su dovoljno kvalitetni. Imam ponešto od njih i nisam oduševljen. Mada i sa Shimano opremom koja se kod nas prodaje ne mogu da kažem da sam bezgranično zadovoljan.
 Nikada nisam bio u Čehoslovačkoj, ali sam bio i u Češkoj i Slovačkoj relativno kratko od kad su se izborile za samostalnost, iliti odcepile jedna od druge. Tada je to bilo poprilično bednjikavo, to neko početno tranziciono vreme. S obzirom da je kod nas bilo i rata i sankcija opet su bolje živeli. Bar su bili snabdeveniji, nisu oskudevali sa elementarnim proizvodima.  

Kada bicikliram, naravno detaljno posmatram krajolik, i pošto često prolazim kroz sela Srbije i Hrvatske ne mogu da ne primetim koliko ima napuštenih i srušenih kuća. Vidi se da su nekada bila dobra domaćinstva, a sada samo ruševine. E pa tako nešto ponegde u Slovačkoj može da se vidi, ali baš retko. U Češkoj toga nema. Izgleda da su prebrodili sve te posledice tranzicije i da guraju napred. Izuzetno pedantan i radan narod je u pitanju, vanredno disciplinovan. Cene su manje nego u Austriji, Nemačkoj i sličnim zemljama, naravno i plate. Tako da su jeftinija radna snaga, a zbog malopre navedenih osobina i vrlo poželjna. Mnogo vole da putuju i to im je jako bitno i ima da jedu paštetu i kuvani kukuruz, ali će obići sve što mogu. Na dobroj su poziciji u Evropi pa im zgodno da skitaju gde god požele.

  Ceo grad je vrlo čist, travnjaci se kose čak previše redovno, maslačak nema šanse da vidite. Naravno da sam napravio snabdevanje za sutra, naravno da nisam preskočio Kozel pivo za uz Večeru danas, naravno da sam uzeo njihovu Horčicu koji obožavamo svi koji smo je probali. U pitanju je neka vrsta senfa malo grublje mlevenog i obogaćena renom. Ima malčice sladunjav ukus, i tečnija je malko od nama poznatog proizvoda. Pakovanje one najbolje i gle čuda najjeftinije je kao što se kod nas pakuje kiselo mleko recimo. Cena je oko eura za tri komada od dvesta grama. Ne mogu da zamislim posetu ovim krajevima bez Horčice, posebno što može na sve i svašta…. njaaamaamljaacccc 🙂
 Eh kako sam bio uzbuđen kada sam video veliko HUSKY na zgradi u kojoj je naravno i smeštena dotična radnjica. Prvo sam morao da je slikam iz svih uglova, pa tek onda sam ušao. Kada sam tražio vreću prvo što mi je stavljeno do znanja je da je to letnja vreća. Pa jeste možda u Češkoj, ali mi što živimo malo južnije u kolko-tolko toplijim krajevima možemo da je koristimo i u prelaznim periodima. Oduševljava me veličina vreće i već je zamišljam u kombinaciji sa najmanjim šatorom koji imam i koji od milja zovem “kerećnjak”. Uz neki jadnjikavi dusek će se baš fino uklapati za buduća “oskudna” bici putovanja.

 Kada se gleda Haskijev sajt stiče se utisak kako je njima prioritet baš na rančevima, šatorima i vrećama. Kad uđete u radnju imate drugčiji utisak, kao da je garderoba u stvari najbitnija. Dobro bi mi došlo nešto od njihove garderobe, ali ne znam kako bih to nosio kući, a i fino je što mi skromne finansije to ne dozvoljavaju. Tako da neću imati problem sa stvarima do kuće. 🙂
 Prijatna šetnjica se završava prijatnim usponom na brdo, lako je imati dobru liniju kada se svaki dan savladava ovo čudo. U nekim delovima sveta život na brdu znači i život u luksuzu, rezervisan samo za neke prebogate likove. Dok se lagano penjem prolazim kroz jedan jako lep deo sa porodičnim kućama. Javlja mi se u glavi šta bi moglo da bude asocijacija za bogatog Čeha. Vole ljudi mnogo da putuju, tako da je to sigurno neki kamper i baš nailazim na jedan, onako parkiran ispred poprilično luksuznog zdanja. Bilo je baš logično… 🙂
 Inače sve zgrade su nove, tako mi bar deluje, ispostavilo se da su većinom stare preko 30-40 godina, al eto, ta neka evropska finansijska sredstva su ih napravila novim. Fasade sa velikom količinom izolacije i pvc stolarija su smanjili drastično rasipanje na zagrevanje. Inače je u pitanju gradnja poznata i u našim krajevima, beton, beton, samo beton.
 Ova bici tura je bila kratka, a baš dugo nisam pisao, pa mi nekako došlo da podelim sa tastaturom ta neka zapažanja. To kao opravdanje nastanka ovolikog teksta. Previše sam se učaurio, trebala mi je neka promena, nešto baš različito od onog svakodnevnog. Ispade mi ovo pedaliranje kao neki oporavak. Nestvarno je koliko mi je prijalo. Sam boravak u gostima je nešto što baš odavno nisam doživeo, prosto sam zaboravio na tako nešto. Hvala mojim domaćinima.
 Kad već nije moglo “The Best Of Zlin” bar je bila ova šetnja po gradu, a i napravili smo neku zajedničku po prirodi, onako pre večere. Primećujem da i nisam neki Cikloputnik. Ni jednu fotografiju nemam sa domaćinima, a ako nešto nije fotografisano onda se to nije ni dogodilo. Tako kažu neki koji fotkaju sve što stignu i od života prave rijaliti.
 Večernje pripreme su bile baš na nivou. Fino je bilo gledati njih dvoje kako se spremaju za Sloveniju i Alpe. Svako ispred svog ekrana, pa onda konsultacije uz kartu, pa se opet povuku i traže nešto, crtaju, pa opet dogovor, i tako duboko u noć. E sad njih malo hvata zoza-neuroza pred put. Ja takvih problema nemam, totalna opuštencija, mada mi s vremena na vreme proleti kako sam bio spetljan u poslednjim satima pred polazak.
 Brine me kako ću sa kljakavim točkom da stignem do Beča. Pravimo neki ratni plan ceo dan. Moja nežnija polovina predlaže da koristim voz do Beča, Nenad kaže da je to bezveze, gde je tu avantura, veruje da ću sigurno izgurati sa tim točkom. Kaže da je video da ljudi voze sa tako kljakavom felnom. Na kraju se odlučujemo sa neku među-rešenje. Voz ide iz obližnjih Otrokovica dokle mogu fino biciklom ujutro. 

Bicikl staje u voz, ima dosta mesta, sa tim neću imati problema. Vozom idem do Breclava i odatle bicikliram. smanjujem za nekih 70-80km, a izbegavama skupe austrijske vozove, imam dovoljno kilometara da mi bude interesantno, a i ostaje mi par sati da lepo obiđem taj grad na Dunavu. Malo je glupo da dva puta proletim samo kroz njega i da nista ne vidim. Šta su pravili te bici-staze ako jedan balkanac ne provoza svoje mezimče po njima.

  Ujutro sam ustao onako kao pravi “gušter”, drastično ranije nego što je bilo potrebno. Iako su me uveravali da mi toliko neće trebati, da je to samo 15 km do železnicke stanice, nekako mi je bilo sigurnije tako. Ide to sa godina. Pobrinuli su se i da imam nešto usput da meznem, i poželeše srećan put i da se javim kako mi ide, i tako… izlazim na zimoću samo takvu. brrrr… Stan im je stvarno jako topao, ne znam od čega kad još nisu počeli da greju, a napolju nekih 5 stepeni i magla, zavlači se hladnoća u gosti.

 Mrak je, upalio sam svetla, jedva čekam da počnem da vrtim, ali cvrc, prvo se treba spustiti sa brda. Huh, taj spust stvarno nije prijao. Al sve prođe, pa i to. Vožnja pored reke novom biciklističkom stazom po treku koji mi je Nenad sinoć iscrtao, takođe nije donosila neku mogućnost zagrevanja. Vlažan vazduh i magla koja se pravi od isparavanja rečne vode uopšte mi ne pomažu da mi bude toplije. A i pored svega toga, baš je dosta biciklista, i to i muških i ženskih, totalna ravnopravnost među polovima. Kako ih srećem sve više, tako mi nekako biva sve lakše. Svaka im čast kakvu volju imaju. Posto su većinom u ful biciklističkoj opremi, pretpostavljam da su izašli da naprave trening pre nego što krenu na posao. A možda tako i idu do kacelarije ili gde bi već mogli da rade. U par navrata koristim priliku izlaska sunca da napravim neku interesantnu fotografiju.

 Imam dovoljno vremena i stižem u Otrokovice dosta ranije. Ne smeta mi da čekam, kupujem kartu za mene i bicikllić i čekam. Dva kucova takođe čekaju, to je ovde normalno. Fini kulturni kucovi, lepo sede i gotovo da se ne pomeraju. Izgleda da su baš navikli na čekaonice i vozove. Ne znam da li ima i za njih karta kao što ima za bicikl. Preko puta stanice je velika fabrika. Izdižu se dimnjaci baš visoko. Čuveni Barum je u pitanju. Sada je malko promenjen naziv u Continental-Barum ali i dalje radi. Mislim da nije potrebno da kažem da je Batina fabrika u pitanju. Čovek sa osam razreda osnovne škole je napravio jednu od najvećih imperija tog doba.

  Pokušavam da se snađem sa informacijama koje objavljuju na displeju. Gledam i u kartu koju sam dobio. Sva sreća pa sam sinoć dobio jako detaljne instrukcije inače ko zna šta bi bilo. Možda je sa stanovišta jednog Čeha sve ovo normalno, ali meni nije bilo. Od korisnih podataka na karti je bilo samo odakle i dokle idem. A to sam znao i bez karte. Ali nema ni broja voza, ni perona, samo neke vanredno beskorisne informacije, tipa kad sam kupio kartu i slično.
 Displej je takođe beskoristan, a ono što me malko brine je podatak da voz stoji samo par minuta u stanici. Da li ću imati dovoljno vremena da stignem biciklom do perona. Posebno što ima i varijanta da moram da nosim bicikl nekim podzemnim prolazom. Ali to i nije baš skroz sigurno da će tako biti. E pa sad, ako ona dva malopre pomenuta kucova ne pokazuju nikakvu brigu oko polaska voza, pa ne moram ni ja. Sve će biti ok, u toplom sam, nije više hladno i opuštencija totalis.
 Par minuta pre termina za polazak čekaonica je baš puna. Definitivno čekamo isti voz. Tako je i nekako bilo, izađe jedina logična informacija koja mi se uklapala u ono što bi moglo da bude, pa ajd lagano kroz prolaz pa uz stepenice na peron. Prosto milina jedna, mogli su da naprave još stepenika. Pardon nisu mogli, od ovoga garant više ne može.
 Voz je inače vrlo popularno prevozno sredstvo i nije uopšte skup. otprilike nekih 4-5 puta je jeftinije od vozova u Austriji, gledano po pređenom rastojanju. Zato i ne treba da čudi gomila ljudi oko mene na peronu. Zez je što nije svaki vagon za bicikle. Kako pored njih toliko da pronađem pravi vagon. Pa još za tako malo vremena koliko stoji u stanici. Ovo i nisam baš najbolje odigrao. Relativno su nisko oznake za bicikl, puno je ljudi izašlo, još više je ušlo, a prvi koji sam pronašao je imao sva mesta za bicikle zauzeta. Kolega lokalac lepo đipnuo na pedale i sa dva lagana okreta je kod poslednjeg vagona i ulazi unutra. Nisam toliko brz, tako da ulazim na prva velika vrata i stajem ne nekom prolazu gde baš nikome ne smetam. Osim naravno, ako se ne otvore ta suprotna vrata.
 Bitno je da sam ušao u taj vozić, pa sad videćemo dalje. Ovo je država gde sve mora da se poštuje što je neko propisao i bicikl može samo na mesto gde je neko predvideo da može. E pa ok, na sledećoj stanici sam imao više sreće i prebacujem se u vagon koji ima drastično više mesta za dvotočkaše. Ali nemam sreće, stvarno je dosta mesta, ali sva puno. Još ne nekim stoličicama pored bicikala sede neke bakice. E baš super, šta ću sad? Ima jedan slobodan deo kupea, pa relativno uspešno uspevam da se tu uglavim. Nije na predviđenom nosaču ali je u delu voza gde treba da bude. Malko mi i odgovara, jer kačenje je za prednji točak, a moj bolesnik ko zna da li bi to izdržao. Pogotovo što je natovaren, a nisu mi se skidale te torbice sa njega.

  Koristim WI-FI da se javim da je ukrcavanje dobro prošlo, pošaljem neku slikicu, rezervišem busić za večeras. A sve to radim bez ikakvog držanja, toliko lepo ide da mogu sa obe ruke da kuckam. A to lepo je bilo i brzo, na momente i preko 150 km/h. Nikakva cimanja ili ljuljanja ne postoje. I kretanje i stajanje je tako iskontrolisano da baš u pravom smislu tih reči “voz lagano klizi po šinama”.
 Bicikli koji vise poprilično dobro izgledaju, sasvim fina oprema je na njima. Malo mi bezveze da vlasnici nisu pored svojih mezimaca nego tamo negde. A možda su poverili čuvanje ovim bakicama. Kad u jednom trenutku -TUP! pade jednoj bakici kaciga. Pa bakice su biciklisti u stvari. Tek tada uviđam da su u biciklističkoj opremi. Pa stvarno im svaka čast, deluju mi da su oko 70 godina, a imaju tako moderne bicikle i idu na biciklistički izlet. U nekom trenutku jedna vadi neku flašicu da malo popije. A unutra neke travke i nešto mutnjikavo.

 -Aha, to je znači eliksir mladosti!

 Postoje naravno ekrani koji pokazuju koja je sledeća stanica i brzinu voza. Bilo bi fino i da malko iscrtavaju neku mapu puta, ima mesto i za tako nešto, ali to nema. Morao sam baš da pazim da mi ne promakne stanica “Breclav”. Očekivani kondukter je odlučio da nas ne udostoji svojom posetom, bar mu to nije palo na pamet do kraja mog parčeta putovanja.
 Mislim da je trebalo nekih 45 minuta za to moje “parče” puta. Okvirno se u ovoj zemlji može kalkulisati da je vozu potrebno oko sat vremena da pređe nekih stotinjak kilometara pruge. To je sasvim fin prosek i zgodno je za planiranje izleta. Niko Vam nije potreban, uđete u voz i za sat ili dva vremena ste na sto odnosno dvesta kilometara od kuće. Sve staze su markirane, samo izaberete da li ćete taj dan da biciklirate ili planinarite i to je to. Ne brinete se ni da li će moći bicikl u voz. Ako ima oznaku da može, onda može, ako nema, nemojte ni da pokušavate, sigurno i bez izuzetaka, ne može.

  Izlaskom iz voza sam osetio neko olakšanje. Prešao sam dosta kilometara za kratko vreme, mada to tako možda samo izgleda. Bicikl jeste sporo prevozno sredstvo, ali uopšte nije nešto drastično sporiji od nekih drugih prevoznih sredstava. Jeste da sam od Otrokovica do Breclava stigao za 45 minuta i da je to nekih 80 km, ali iz stana sam izašao oko 6, a sada je 9. Za tri sata jedan biciklista koji drži do sebe, i to ne takmičar, nego neki jači rekreativac može da pređe slično rastojanje.
 Vozovi, autobusi, kola, sve to ide drastično brže od bicikla, ali oni imaju puno kreni-stani situacija, tako da je biciklista na stazi tu u prednosti. Možda se ne slažete sa ovim, ali pogledajte koje su Vam prosečne brzine, koliko kilometara ste prešli kolima za koliko sati. Verovatno će biti u granicama između 25 i 35. U velikim gradovima ćete sigurno pre biti bliži manjoj brojci nego većoj. A bicikl će sigruno imati prosek preko 20 km/h, tako da razlika postoji, ali nije to toliko revolucionarno očito. Naravno ovo ne važi u baš svim situacijama. Što duži put, što manje gradova, to je biciklista sporiji od motorizovanih prevoznih sredstava.

  Ova varijanta putovanja vozom je fenomenalna. Ma baš mi se dopala, za nekih 5 eura smo bicikl i ja prešli fino rastojanje, i bukvalno kako izlazimo iz voza tako smo spremni za nastavak, nema raspakivanja, sklapanja, ma samo se popneš na sedište i teraj.

  Vozom sam zaobišao Slovačku, došao do maltene poslednjeg velikog grada pre granice sa Austrijom i eto neću moći da se družim sa slovačkim vozačima. Iako sam je preskočio, u nekoj budućnosti planiram da joj se ponovo vratim, mislim da ima smisla malo tuda biciklirati, a vredelo bi i planinariti po Tatrama, ima tamo svašta lepo da se vidi.
 Sve vreme imam ranac na leđima, iako on u ovakvom vidu putovanja uopšte nije poželjan. Ali tako sam morao da osmislim ovu varijantu povratka, ne mogu drugčije. Da sam krenuo biciklom s kojim sam do sada putovao, sasvim bi bilo fino mesta da se smesti na bisagama. Ovako, morao je na leđa. Ali tek kad negde prođem pored nekog izloga podsetim se da malko ličim na kornjaču naprtnjaču. Stvarno su ga dobro uradili, ima dosta podešavanja i kao da je deo tela postao. Nije prepunjen ali mi je u planu da mu ipak maksimalno koliko mogu smanjim težinu što pre.

  Za to mi je trebala samo neka fina klupica i prijatan pogled. Odlučio sam da prva pauza bude taj neki kasni doručak u Austriji. Češke sam imao samo 9 kilometara i baš je to previše brzo isteklo. Prosto me uhvatio neki strah da ću imati baš malo kilometara i da sam preterao sa vozom, da mi to uopšte nie trebalo. A onda kroz ovu moju tikvaču proleti famozni pad i felna, i pitanje, šta ako ne izdrži? Ma ne zezaj se nego okreći te pedale i pazi.

 Trebalo mi je još nekih 30 kilometara da nađem mestašce za pauzu. Malko izdignuta, sa lepim pogledom na ravnicu, fina klupica čiju donaciju je potpisala Rajfajzen banka, delovala je vanredno privlačno za moju gladnu tibu. To nije značilo da planiram da pojedem klupu, već samo da smestim na nju moju cenjenu, a malko drumskim biciklističkim sedištem, napaćenu zadnjicu. Mesto je bilo Waltersdorf on der March i gotovo sam siguran da ni po čemu nije poznato. Jedno sasvim obično i sasvim fino uređeno austrijsko selo koje se ne razlikuje ni po čemu od ostalih običnih i fino uređenih austrijskih sela.
  Ostalo mi je manje od 60 km do Beča i kad bi mi se ceo bicikl raspao, a ne samo prednji točak uspeo bih da peške stignem za dva dana. Biciklom opuštena tri sata. Sasvim fino da i ja mogu da budem opušten i da se prepustim pauzici uz famoznu horčicu koju sam lepo planirao da stavim na sve i svašta što sam pazario u zlinskom marketu. Nije to bilo baš bogznašta, ali nisam neko zakeralo, biće sasvim dovoljno do neke fine papice na krajnjem odredištu. Bar tako sam mislio. Ne znam šta sam još mislio po pitanju horčice, ali ona je sigurno mislila da mojim sinusima treba jedno čišćenje. Uh, te gladne biciklističke oči, ma mislim da mi je glava pucala kolko je dotična udarala na moje sinusne šupljine. Hrabro sam se borio do kraja ili u ovom slučaju “do dna”. Fino sam ja tu olakšao ranac i potrudio se da u njemu više ništa jestivo ne ostane. “Što lakši ranac na leđima to sedalnom delu prijatnije” stara je biciklistička deviza, a još kad dotičnog nema, ma ondak milina totalis.
 Kada mi je prvi put pala ova ideja na pamet, onako samo kao ideja, mislio sam da će sve vreme biti neko gore-doliranje. A onda kada mi je stigao trek i kada sam video da je sve ravno, u prvom momentu sam bio malko zbunjen, onda sam ukapirao da Nenad dobro poznaje teren i da mi je napravio najlakšu putanju, a da je ceo teren nešto kao dno panonskog mora. Ovo je inače i prvi put da se susrećem sa ravnicom u ovim državama, nisam ni znao da je imaju. Mislim prolazio sam više puta, ali kolima ili autobusom se ne računa. Dok ne prođeš neke predele biciklom ili peške, ne računaj da si ih upoznao. Tako da ja ovaj put upoznajem niziju zemalja u kojima sam vrteo samo po brdima. Znači imaju i to. Ok, fino, dosadno, ma kako god, lepo je biciklirati pa nek je i ravno.

 Sve vreme sam posmatrao te oranice pored, skoro da su sve kulture skinute sa njih, sve spremno za jesenje oranje. Na nekima ipak ima nečega, ali mi malo čudno, bundeve, negde složene u redove, a negde leže razbijene po celoj livadi. Kod nas je bundeva jedan super proizvod za razna variva i pite i svašta nešto. A eto ovde razbijene i bačene leže. Posle sam video i napravu koja to radi. Vuče je traktor, ima neke bodlje kojima podiže te bundeve u svoje gvozdene čeljusti gde ih gnjavi i davi i izbacuje iza. Baš tu napravu briga za pite i potaže, nju samo semenke zanimaju. Pretpostavljam da je i model ludaje neki koji nije bitan za ishranu, već ima samo zavidnu količinu golice unutra. Šta sve živ čovek nauči kad malko mrdne biciklom po nepoznatim krajevima.

  Jedino još mesto koje bih izdvojio je Jedenspeigen, i nemojte da očekujete da ću uživo u nekom razgovoru da se setim naziva mesta. Ali ću se setiti da ima veze sa Habsburgovcima i sa vitezovima. Mesto upada u oči po stautama vitezova na ulasku, a i po velikom kamenu i nekoliko stabala koja prave hladovinu nekom stoliću i klupicama za putnike namernike. Posle vidim da je na kamenu ime Rudolfa Habsburga, nemačkog kralja sa kraja 13 veka, čoveka koji je imao ključnu ulogu u uspostavljanju vodeće uloge Habsburške dinastije među ostalim nemačkim dinastijama. Ovo mesto prolazim i u odlasku i u povratku, prvi put sam samo prošao, ostalo mi u sećanju, pa sad ajde da napravim neku fotografiju. Ne mogu da kažem da je to neka istorija koja me previše zanima, pa nemam nameru ni nešto da joj se posvećujem. Na kamenu je pisalo i još jedno ime Otokar. i datum 26. Avgust. 1278. godine.

Tada se ovde dogodila bitka sa Češkom vojskom u kojoj je Češki kralj Otokar izgubio i život i bitku. Rudolf Habsburški je tada pokorio Moravsku. Očito da je reč o vremenu punom prevrata i saveza koji su se brzo sklapali, ali još brže raskidali.
 Svašta se tu dešavalo, a ja jedva da napravim par fotkica. Imao je tu i neki dvorac da se pogleda, održavaju se i neke svetkovine sa viteškim borbama, ali možda neki drugi put. Idem ja lepo da se malo švrćkam po gradu na Dunavu. A dotični grad je odlučio da me prvo malo muči. Malko mašim skretanja pa moram da se vraćam, pa onda imam problem sa traženjem biciklističkih staza. Kada sam crtao putanju, nacrtao sam samo izlazak iz grada, nije mi palo na pamet da su neke staze jednosmerne. Ipak nekako se snalazim, malko negde se družim sa pešacima, malko negde vozim u suprotnom smeru. Niko mi to ne zamera. U Beču ulice koje su jednosmerne za kola, dozvoljene su biciklistima u oba smera. Ali neke bici staze koje prate velike ulice su jednosmerne i to mi je pravilo taj problem. Negde je bilo logično kuda mogu, negde baš i ne. Sledeći put ću o ovome voditi više računa.

 Plan mi je bio da prvo dođem do stanice odakle mi polazi bus pa onda da malo obilazim grad. Prvo sam morao da se uverim da je to stvarno i polazna stanica. Malo me je bunilo što je bila poprilično neugledna za ovakav grad. Gomila betona i ne baš previše čisto. /Novi Dunav je više kao sistem jezera koji regulišu tri ustave. Interesantan je za sportove na vodi, ne znam da li ima neke druge namene, ali vidim da su se lepo zezali na žičari koja simulira gliser koji vuče skijaša. Super fora, ima i na Adi Ciganliji i ko zna gde još, a jako je praktično jer drastično pojeftinjuje ovaj poprilično papreno skup sport./

  Oduševljavam se koliko imaju kojekakvih relativno skupih objekata koji su namenjeni samo biciklistima i pešacima. Na većini ne postoje jasno obeležene bici staze, ali to nikome ne smeta. Mnogo neki fin narod, i pešaci i biciklisti zajedno, a ne bune se. Valjda zato što su mostovi i prelazi široki često i preko deset metara. Kad bi hteli da se sudare morali bi baš da se potrude. Sam Šlajz nije bio nešto atraktivan za fotkanje, al zastao i sam i na samom mostu preko glavnog toka Dunava. Od cele konstrukcije samo jedno bezbedno mestašce nalazim gde mogu da naslonim bicikl, a da se nikome ne nađe na putu. Stvarno je bicikl ovde popularan i svi jurcaju, ne vidim da iko vozi kao što se vozi kod nas. 

  Wiener Prater sam ipak sada malo detaljnije posetio. Prolazeći kroz ovaj park, jednostavno nisam mogao da odolim da malko ne švrćnem desno. Toliko široka ulica bez vozila kroz prelepo uređen drvored je prosto mamila da točkovi mog mezimca ostave ovde svoj trag. Prijatno je voziti ovuda. Eh kako zavidim lokalcima koji imaju ovakve staze na raspolaganju kad god požele. Prosto je neverovatno koliko kilometara može da se napravi, a da nemate nikakav kontakt sa četvorotočkašima.

  Sa desne strane nailazim na nešto što bi mogao da bude kao neki sajam ili vašar. Samo ne liči ni na šta od to dvoje. Gomila nekih belih šatorastih objekata, totalno identičnih, nigde nema ni tanjirača ni liciterskih srca, nikakvih obeležja nečeg meni poznatog. Svaki objekat ima i isti dizajn natpisa iznad. Ma ćao, ne pada mi na pamet da trošim vreme na ovo, suviše sterilno za moj ukus, a još nije ni počelo sa radom. Postavljali su i neku binu, mislim da sam posle negde našao da je zbog neke medalje sve to.
 Wiener Prater  planiram da znatno ozbiljnije posetim u sledećoj godini, u nekom letnjem periodu i to baš zbog zabavnog parka. Sada ga nisam ni video. Već ovo vreme je kad on ne radi, ali bar je nešto trebalo da vidim, očito da sam totalno omanuo.

  Pedalanje kroz parkić me je vodilo i pored nekog fudbalskog terena, na njemu neki loptasti ljudi igraju fudbal. Dotične lopte na njima ih prave vanredno interesantnim, a mislim da bi bilo super i kad bi pravi fudbal ovako izgledao. Onda one seke-perse što se prenemažu po terenu čim ih neko takne ne bi imale opravdanja za svoje koreografije. Sa ovim loptama faul je gotovo nemoguć.

  Opet idu one spiralne i cika-caka biciklističke poslastice i mostići ispod pravih mostova i eto mene u Erdberg ulici i na Blagus autobuskoj stanici. Prvo proveravam odakle bi trebalo da mi krene busić. Stvarno kreće odavde, sada je mnogo logičnije, tu je gomila buseva iz EX-YU država i definitivno se gubi osećaj da ste u stranoj zemlji. Godine života u Beogradu su me naučile da se ulazak na autobusku stanicu plaća i da je to ograđeno i da imaju neke čike koje vrlo paze da neko neplaćeno ne uđe. Izlazak iz busa se ne naplaćuje i eto odatle mi logika. Izašli smo iz busa to je jedan deo stanice, a treba da postoji neki drugi deo koji je ograđen i odakle se polazi. E baš svašta, pa nisu svi u svetu toliki jadnici pa da imaju ograđene autobuske stanice koje naplaćuju što ih koristite.
 Mrdam se sa stanice i pronalazim pored neke turističke agencije besplatan ali krajnje krnjav WI-FI. Ne moze Viber ili E-mejl, ali FaceBook radi savršeno. Ta selektivnost me malo zeznula, nisam prvo ukapirao da su tako uradili, pa sam previše vremena izgubio. Ipak uspeo sam nekako da se javim onima koji su bili upućeni u ovo moje pedalanje, čisto da ne brinu, preživeli i ja i bacikl i odok da vidim malko grad.

 Nisam imao nešto specijalno planirano šta da obilazim, pogledao sam gde je centar i odlučio da lagano idem ka njemu i napravim neki krug, ali da idem pored vode, pored nekadašnjeg toka Dunava. Kanal mi je delovao interesantnije od glavnog toka i više je obećavao. Ispostavilo se to kao fina odluka, lagana vožnjica pored reke prija, pa malo preko nekog mostića pa onda ka centru da i to malo zriknem. Nemam baš previše vremena, ali mi deluje da sam baš na pravom prevoznom sredstvu. Petak je i ljudi se vraćaju sa posla i automobili se stvarno sporo kreću. Lepo je što to nikome ne smeta, navikli ljudi tako, nema nervoze, udobno zavaljeni u svojim autićima slušaju muzikicu i lagano se mrducaju ka kući.

 Nošenje velikog foto-aparata mi stvarno nije bilo srećno rešenje, bar ne na ovakav put, ali nemam manji i šta ću, snalazi se i pati se sa vađenjem i vraćanjem u torbicu. To mi je malko bilo besmisleno po gradu pa sam ga prebacio nekako preko glave i ramena i onda se on nešto ljuljao i ometao me, ali nekad treba nešto i istrpeti zbog višeg cilja. Više puta sam stajao da fotografišem, a skoro svaki semafor je bio pogodan za tako nešto. A što su te Bečlije fine, pa ne mogu da Vam opišem. Stojim na semaforu na stazi, iza mene par bici-kolega, fotografisem, pali se zeleno za nas i niko od njih ne mrda, uredno čekaju da sklonim aparat i krenem. Nekako mi je delovalo da nije fer da ih ometam, idu kući sa posla, tako da sam posle obavezno pazio da li ima biciklista iza mene i pokazivao da me obiđu, da im ne smetam.

  Tolerancija u saobraćaju je takva, da mi deluje da sam kojim slučajem stajao ispred kola, a ne na bici stazi i da sam im smetao da krenu na semaforu, da se ne bi bunili, nego bi me lepo pustili kao turistu da fotkam do mile volje. Očito da vrlo tolerišu turiste.
 Inače često na samim raskrsnicama ako ulica nema posebno bici stazu, svaka traka ima crveno obeležen deo za dvotočkaše. Išao sam levo i stanem u levoj traci poprilično opušteno, ispre par automobila, iza nema niko. Nikome ne smetam, a ta crvena linija je sa leve strane traka i malo cudno mi to, al nema gužve, mogu kako god hoću. Definitivno sam se vrlo opustio, prokljuvio sam kako se vozači ponašaju i sada opuštencija. Tek nailazi jedna devojka i pokazuje mi na tu crvenu traku, da je to naš deo. Naravno da je nisam razumeo i pokušavam engleskim koji joj je očito totalno stran, ona se osmehuje i pokazuje da je sve u redu, da ne brinem. Valjda sam delovao zabrinuto, ko će ga znati.

 Mislim da sam se šmucao po gradu nekih dva sata, možda i malko više i sada kad pogledam na karti deluje da sam baš malo obišao. To malo je bilo nekih 15 kilometara grada, očito da je baš povelik to grad. S obzirom na cene autobuskih karata koje su baš pale, ovaj deo sveta je nekako postao baš blizu. Vozovi po Austriji jesu skupi, ali postoje neke akcije u kojima budu baš povoljni. Dok pišem ovaj tekst, vidim na netu da će uskoro FlixBus da ide i iz Srbije, a već neko vreme imaju polaske iz Hrvatske. Možda ćemo moći da putujemo sa sve nerasklopljenim biciklima?

 Ali dok se to ne dogodi, moraće ovako. Tako da, blago meni, pravac do neke zgrade pored stanice na rasklapanje mezimčeta. Otprilike isto mesto odakle sam i počeo da vozim. Nalazim neku klupicu, to mi zgodno da slažem stvari i delove i ajd lagano. Trebalo mi je sigurno dva dobra sata da sve uradim. Išlo mi je čak bolje nego kad sam to radio kući a uveo sam i neke inovacije. Sve sem ranca i kacige sam spakovao pored bicikla u “svilenu bubu”.

 Izašao sam iz bici-garderobe i prebacio se u nešto što liči na normalno civilno izdanje. Zadovoljan poslom odlazim do neke kloparnice pored stanice, ali kad sam video da je hamburger 5.5 eura bas lako odustajem od te ideje. Setio sam se neke prodavnice koju sam prošao i ajd, stipsa progovara u meni, teglim sve što moram da teglim nekih sigurno sto metara. Toliko sam imao i nazad, odmah pošto sam ustanovio da sam zakasnio čitavih tri minuta. Kakvo im je to radno vreme do sedam sati uvece. Baš su bezveze. a i to da odmah zatvore, istog sekunda kad istekne radno vreme stvarno nije fer prema jednom napaćenom cikloputniku.

  Ništa ne može da mi pokvari raspoloženje fino i srećno završenog bicikliranja, tako da bar mogu da se častim velikom konzervom piva i lagano čekam polazak busa grebuckajući se za internet. Vrlo brzo sam navežbao kačenje na net zeleno-narandžastih buseva. Imali su prosto savršen a otključan WI-FI, samo je trebalo posle kačenja otići na njihov Web site, zatvoriti ili ne, nije bitno, ali od tog trenutka sve radi. Taman malo da smaram prijatelje sa slikicama, da ubijam vreme. Nije mi bilo toliko do slanja, koliko da olakšam sebi čekanje na polazak.
 Autobus je postavljem poprilično pre vremena i to dvospratni. Setio sam se šta mi je teta iz agencije napisala u mejlu, ali nije bilo mesta za brigu. Imaju manje mesta za prtljag, to stoji, ali one krmače od kofera su bar duplo veće od mog bicikla, posebno tako učaurenog da sam dobio pitanje:
-Imate od prtljaga samo taj bicikl?
Ma imam i ovaj ranac na leđima, al mora da ga mazim i pazim do kuće jer je poklon. Imao sam i kacigu na glavi, šta ću, možda sam malo čudno tako izgledao, ali nemam četri ruke. Bicikl je ubačen unutra i stvarno je delovao kao jadničak pored onih kontejnera od kofera. A onda jo dolaze neki tipovi sa nekom ogromnom skalamerijom bar dva metra dugačkom. Ma i to su uspeli da upakuju unutra, sve može kad postoji dobra volja.
 Veliko hvala onome ko mi je dodelio mesto u busu. Bilo je baš onako “pravo”. Da je bilo drugčije ne bi valjalo, u prizemlju autobusa sa leve strane poslednje. Tako da sam imao mesta za kacigu i ranac iza mene. Ne mogu da verujem koliko malo mesta ima za ručni prtljag, otprilike za jednu flašu, ništa više od toga. Očito da se projektant autobusa nikada nije vozio ovim prevoznim sredstvom. Mislim da bi za promenu malo mogao da to uradi poneki put. Da vidi koliko tu nema mesta.
 Ono što je prosto bilo fenomenalno je to da niko nije seo pored mene. Lepo su vozači rekli da su sva mesta zauzeta, al eto imaju dva koja će se popuniti u Budimpešti tek. E pa dobro bar do tamo da se naspavam. A onda je neka baka počela da kuka kako ona ne može na sprat da se popne i tražila dole. Baš mi je samo ona trebala. Setih se onih baka iz slovačke koje uopšte i ne liče na bake i bicikliraju i u super su formi. Samo mi je trebao nadrndani bakac da slušam ceo put o lekarima, reumama, išijasima, problemima sa gastroentrologijom i sl.
 Baka je definitivno folirant, popela se ipak na sprat, ali izgleda joj se gore nije vozilo. Ne znam konačni rasplet, ali ipak sam imao sreće. Možda je ukapirala da gore i nije tako strašno.
 Povratak je ispao super, hvala onima koji su trebali da uđu u Mađarskoj, a ispalili su. Baš lepo od njih. Odavno se nisam tako lepo naspavao. Spavanjac sam prekidao samo na pauzama da ćapim nešto tečnosti i po neku čokoladicu, trebalo je dopuniti depoe glikogena, a i nešto slankasto, potrošilo se i mineralnih soli i to je trebalo nadoknaditi. Pivo zbog B vitamina je već bilo, bitan je taj vitamin za aerobne sportove.
 Za promenu, u autobusu je bilo baš toplo, u toku noći sam video vozača da gleda kako radi grejanje i posle toga je još bolje radilo.
 Poprilično odmoran sam se vratio kući, i ne samo zadovoljan sa svim doživljenim, nego nekako kao obnovljen, kao da sam bio na lečenju Malo imam odmora zadnjih godina, a očito da mi treba. Nekome treba banja ili letovanje, a meni izgleda cikloturiranje, putovanje biciklom. Dosta mi je značila i poseta prijateljima. Lepih vožnji sam napravio sa Nenadom i baš mi fali putovanje kao što smo imali ta neka velika Evropska.
 Ispunio sam i plan po pitanju planiranog poklona, sutra je bio rođendan, taman sam lepo stigao na vreme…
 Pa do nekog sledećeg putovanja, odjavljujem se i veliki pozdrav i hvala što ste posetili ovaj sajt i čitali ovu priču….

Živeli!