SRB-BiH-HR-CG-AL-KS
Najzad sam uspeo da se malo izvučem iz kuće. Neke specijalne zahteve nisam imao, kao ni plan. Bio mi je samo cilj da putujem, da se vozim, pa gde god to bilo.
Tokom tih nekih dosadnih Korona dana, ono vreme policijskog sata sam koristio za sve i svašta za šta nisam imao vremena ranije. Između ostalog sam detaljno pregledao neke Facebook grupe posvećene putovanjima, i na Google Maps napravio neku svoju listu šta želim da posetim. Nešto da posetim prvi put, a i nešto da ponovim. Jednostavno su mi neka mesta ostavila lep utisak, bilo mi je prijatno, fotogenična su. Takođe i iz poštovanja prema događajima na tom mestu…
Uhvatio me je neki neizdrž, postajao sam nervozan i kraj leta me je ubijao u pojam. Ne znam za slabiju godinu od ove. Maltene sam imao samo par vožnjica vrednih pažnje. Ništa na duže. A volim da kampujem, da spavam u prirodi, i sl. E sad baš da ne znam za slabije godine, ma znam, ima tako u životu dobrih godina kada se nekako sve uklapa, kada sve ide super, a onda dođu neke loše, kad se sve izmiče planovima, kad te život baš mlati. Sve je to život, ali nekako uvek nešto možeš da uradiš, promeniš. Sada, kao da si pion na nekoj šahovskoj tabli, neko drugi te pomera, neko drugi odlučuje kuda ćeš i šta ćeš. Preciznije, kuda nećeš. To baš mnogo ne volim. A ko voli?
Nešto je i Hondica krenula da zeza. Prilikom nekog jačeg kočenja je počela da se oseća neka vibracija. Do sada još nismo bili kod majstora, pločice su bile za zamenu, jedna više potrošena od ostalih… Ok zamenio sam, ali vibracija nije nestala, možda se malo smanjila. Konsultovao par majstora, neki odmah ko iz topa postavili dijagnozu da su se pokrivili diskovi, neki drugi rekli da može da bude i do lagera… Hm… baš jeftini diskovi za ovaj model… tjah… a ono što mi je bilo totalno bezveze je ta neka situacija da majstor ni ne da kaže doteram motor da pogleda, nego odmah dijagnoza… Konsultujem jednu prijateljicu od koje sam i u vezi sa biciklom uvek dobijao prave savete, preporuči mi majstora, ali čovek izgleda neki ko ja, spremio se za odmor, radiće kad se vrati… Kako vreme odmiče sa novim pločicama tako se i vibracije smanjuju, neizdrž za skitanjem postaje toliko jak da odlučujem da idem negde pa kako god da bude. Naravno da to nije pametno kada je motor u pitanju, ali…
Plan i cilj su znači samo putovanje, pa koliko god daleko. Ideje su bile otprilike sledeće:
-Neki krug po Srbiji
-Malo Srbije pa malo BiH, pa malo Hrvatske ili Srbije ponovo
-Malo do mora, da izvozam Dalmaciju recimo, Jadransku magistralu
-Da ponovim bici turu gde je bila BiH, CG i AL
-Možda samo Albanija i koliko moram do tamo i nazad
….
Za Crnu Goru je trebao test, Makedonija dozvoljava samo tranzit, Albanija je otvorena, može i preko Kosova da se ide, pominju neki novi autoput. Bosna i Hercegovina je takođe realna, a i Hrvatska. Test neću da radim, tako sam odlučio, pa kuda prođem. Nisam znao da to može da bude i ozbiljan problem. O tome kasnije, kad dođe na red
Posle više mozganja sam odlučio da mi prva tačka bude Perućac i Tara, a da usput nešto obidjem. Prošle godine sam išao na neku trku do Tekeriša i ostali mi u lepom sećanju putevi u tom kraju, na planinu Cer se nikada popeo nisam, i ceo taj kraj sam najmanje puta posetio. Krivac je malo i jedan drugar sa sugestijom da stalno pratim Dunav, a da Drinu ne posećujem. Tako da sam odlučio da ovaj put idem što više uz Drinu. Na mojoj Gogle mapi sam imao ucrtano više mesta u tom kraju, ali nije realno bilo da ih sva obiđem. Mislim može, ali zašto? Neka ostane nešto i za drugi put.
Iako nisam neki iskusan vozač motora, iskustvo u kampovanju mi ne nedostaje. To je način bitisanja na putu koji najviše volim. Nije mi bio problem da se spakujem, ali sam hteo da idem sa što manje stvari, da mi pola TopCase-a uvek bude slobodno, da spremam klopu, da spavam u šatoru… a opet nisam želeo nervozu jer mi nešto nedostaje, ili ne znam gde se nalazi, ili mi je teško da dođem do toga i to onda kad najviše treba. Kako god, uspeo sam nekako da ti uradim da budem zadovoljan. Kofere nisam stavljao na motor, da ne rastužim ukućane pre vremena. Mnogo sam ih razmazio
Već na početku sam sve otkrio, ali šta da se radi. Generalno, nema ovde skoro ništa novo, sve poznato, voženo, opisano… Ipak možda nešto bude korisno.
Neka to bude sve od uvoda i da lagano krenem sa pričom. Trudiću se da bude po danima.
Dan Prvi…
Subota… svi kući, prijavio sam da idem malo da skitam, da nemam neke velike planove, ali da sam spreman za sve opcije. Stavljam kofere, lanac je podmazan juče, a i oprao sam Hondicu. Nekako sam mišljenja da i kola i motor i čamac bolje idu kada su čisti. Suludo, ali kod mene tako
Jutro je još hladno, navlačim kompletnu opremu… da se razumemo, uvek gledam da nosim opremu, ali kada su vrućine umem da vozim bez jakne. Bez kacige i rukavica nikada ne vozim. To što sam ostavio mesta u koferu je baš za jaknu. Stvarno ne mogu da izdržim da obilazim neko mesto u jakni, koliko god proizvođač tvrdio da je ona za sve sezone, to je ipak samo reklama.
Nigde ne žurim, apsolutno sam oduševljen kad začujem zvuk mašine koja kreće u lagano zagrevanje. Ono klaaaang ne volim, ali valjda mora tako, preživljavam taj zvuk, i brrrrm, odok ja uz moju groznu ulicu, na neko lepo putovanje koje upravo počinje. Naravno gorivo točim do vrha. Nikada mi nije teško da sipam gorivo u rezervoar motora, za razliku od kola. Taj rezervoar na motoru donosi uživanje, onaj na kolima je booooooring
Plan: Posetiti Tekeriš, Gučevo, Mačkov kamen, Loznicu i Banju Koviljaču. Za kraj dana reka Vrelo dugačka 365 metara, poznata i kao reka Godina zbog te dužine. Odmah tu pored ušća u Drinu je kamp, to mi je delovalo kao privlačno mesto za spavanjac.
Realizacija:
U jednom trenutku vidim putokaz za manastir Kaona, jeste na listi mesta koja želim da posetim, ali nisam planirao da to bude danas. Privlači me podatak da je manastir nastao u 14 veku, tako piše na tabli. Rekoh sebi, ako već tolike vekove tu stoji idem da pogledam.
Манастир је настао је у 14. веку, а прва црква саграђена на овом месту датира из друге половине 11. века. Према народном предању ова светиња задужбина Иконије, сестре Милоша Обилића. Предање каже да су две Милошеве сестре, Иконија и Вида, пратиле брата на Косово. Кад су стигле до „Равне ливаде“ (изнад садашње манастирске цркве), Иконија оде да донесе брату воде, и враћајући се, рече му: „О мој брате, што добра коња видех, још да је седло према њему“. (У народу се под добрим коњем подразумева место где би се могла црква саградити).
„Благо имамо, сестро“, одговори Милош, „па му начини седло, а кад се ја вратим са Косова, помоћи ћу ти и ја.“
Милош се није вратио. Иконија је саградила Каону, а Вида манастир у Видојевици. (Izvor: Wikipedia)
Odlučio sam se tu za malu pauzicu, onako poštovanja i hedonizma radi. Popio kaficu koju inače ne pijem, ali mi nekako bilo bezveze da tražim čaj. Kafa inače 50 dinara, znam da može i jeftinije, ali svejedno sam bio iznenađen. To je kao neki kafić preko puta same spomen-kosturnice, i nije baš da nije posećen. Meni iz ne znam baš kojih razloga sasvim prijatno mesto. Mada nisam baš merodavan, volim Beograd, ali još više volim da odem iz njega, često to kažem, ali samo drugi deo je tačan. Tako da mi svugde lepo
Sledeće destinacije su bile Loznica i Banja Koviljača. Ni sam ne znam kako sam prozujao ta mesta, nekako me ništa nije privuklo, posebno me Banja razočarala. Možda i zato što se nisam nešto pripremao, pa nisam ni znao šta je zanimljivo da posetim. Ali je zato tu bilo Gučevo. Lenštinu koja nekad upravlja mojim životom je mrzelo da sipa gorivo pre uspona. Hondicin pokazivač stanja u rezervoaru ima pet crtica, kad ostane samo jedna, tražim pumpu. Svaka crtica je nekih 80 kilometara sa tom mojom gnjav-gnjav vožnjom. I eto, ostaje ta jedna, i baš tada dolazi uspon, i baš tada se rodlila u mojoj glavi ideja da vidim koliko traje ta poslednja, pre nego što se upali rezerva.
Uspon super, ne baš širok put, ali same krivinice. Nego ni na kraj pameti mi nije bilo da te krivinice i taj uspon traju 10km. Nikad kraja, ništa nizbrdo, samo penjanje i penjanje. Baš fino, posebno fino kad se ugasila ta famozna poslednja crtica i ostao neki jadničak koji definitivno pokazuje da sam na rezervi, pa još da dodatno me iritira i zeza, počinje da treperi. Srećom, stižem do planirane lokacije.
Bilo je baš dosta sveta, to je i uzletište za paraglajderiste, bila i još jedna Hondica, ali skroz na skroz drugčija od moje
Pošto smo oboje nahranjeni, nastavljamo ka Drini i na dalje pratimo ovu reku. Stižem do Ljubovije, uveliko gledam gde bih mogao da noćim, kad sa desne strane neki napušteni motel, gomila biciklista i bicikala i dva motora. Ok, stajem, vraćam se nazad, tu su neki radovi, maltene sam napravio zastoj, baš sam našao gde da se okrećem. Mislio sam da će kolege na dva točka takođe tu da noće, da su zato stali, ali ne, njima je u planu da stignu do Subotice, odakle su inače i da završe svoju turu. Dalje da idem nema smisla, sigurno neću naći neko zgodno mesto za noćenje, ovo ovde bi moglo da bude u redu, jedino što je društvo malo bučno. Odlazim do samog grada, čisto neko snabdevanje da napravim, pitam prodavca za zgodno mesto za kampovanje, dobijam savet da nastavim do škole, da je to sasvim fino. I taman se spremam da to uradim, kad prilazi još jedan kolega. Vozi Fejzera, raspituje se o Hondi, inače golman u lokalnom timu, ali i policajac. Pitam i njega za noćenje, ali dobijam kontra odgovor, nikako škola, nego kod motela, pokazuje mi na topole, kaže da me tamo niko neće dirati i da često bajkeri i biciklisti tu kampuju.
Statistika prvog dana: 272 km prešao, kretao se (što na motoru, što pešaka) oko pet i po sati…
DAN DRUGI…
Nedelja…Nije baš toplo spavati pored Drine. Odavno sam to znao, ali me zanimalo kako će da prodje moja lagana vreća na tom zadatku.
Plan za danas je sličan jučerašnjem, to jest isti, umanjen za ono što sam posetio. Ne mogu da verujem da mi trebaju dva dana do Perućca. A još sam dosta toga izbacio. Nemam pojma gde mi odlazi vreme. Odustao sam juče od Mačkovog kamena, to je bilo ispravno, ali zato sam sada imao dovoljno vremena.
Otprilike, kad sam završio sa škljocanjem i spremao se da krenem, pojavljuju se ljudi. Išli su do vidikovca, savetuju mi da obavezno idem da pogledam, da je pogled prelep. Pitaju me da li sam doručkovao, kažu da se baš spremaju da klopaju i da mogu da im se pridružim. Gledao sam da to eskiviram, ali bili su jako fini. Zamolio sam ih da mi pričuvaju stvari, da odem do vidikovca. Ostavljam i kacigu u rukavice i jaknu na motoru, onako na izvolte i idem što brže mogu ka vidikovcu “Perunika” (917mnv). Obećao sam da ću ručati kada se vratim, ako nešto ostane. Nekako mi bezveze da im sada sve pojedem, pa da ostanu gladn
Trudim se da što brše pređem put, nije mi baš svejedno što sam sve to tako ostavio, na momente i trčim, ionako mi fali treninga. Prolazim pored nekih lepih vikendica, očito su neki ljudi znali gde je zgodno da se gradi. Stižem do vidikovca, nije baš najbolje vreme za fotografisanje, nije neka vidljivost, upoznajem tu dvoje ljudi, uživaju u pogledu. Morao sam da ih slikam, i požurio nazad.
E sad, ni jednu fotografiju nisam napravio sa ljudima, a bili su super, bar da sam neki facebook kontakt uradio, ma jok. Ne znam ni kako se zovu. Baš sam neka smotana skitnica, nikada od mene neće biti neki svetski putnik.
Usput ima neka crkvica, lepo sredjena, stajem, fotografišem. Spomen hram Sv. Stefana Visokog.
Prolazim i pored nekog etno sela zaraslog u korov, slikam i to.
Iz Krupnja krećem ka Sokobanji. Ubacio sam u navigaciju, dobio par varijanti, odabrao jednu i krenuo. Baš u tom trenutku sahrana, kolona, gasim motor, čekam da prodju, odlaze oni nekim svojim putem, navigacija tu meni nešto prerutira, završim na nekom bezveze putu, pa se vraćam, pa na kraju opet na povorku, ali nekako i to prolazim. Izlazim na “pravi put”. Asfalt je ok, ali je put uzak, dva automobila ne mogu da se mimoiđu nikako. Motor i auto nekako i može. Držim se što više desno jer su krivine većim delom nepregledne. Bilo je i nekih mimoilaženja, prošlo sve ok, naravno, ne bih sada kucao da je drugčije. Predeli su totalno ok, svidja mi se što prolazim kroz neka sela koja su, da tako kažem daleko od nekih velikih centara, a vidim nove kuće, vidi se da tu neko živi i da im je lepo. U današnje vreme kada sela umiru, ovo je stvarno jako lepo videti.
A taj drugi put je baš brzo došao, na spustu ka Drini nailazim na tablu, video sam je i ranije, i šta ću, skrećem levo. Put uzak, ima i poneka rupa a i neka krpačina, pa još se mimoilazim sa ogromnim autobusom, mada na takvom putu verovatno je svaki autobus ogroman. Na momente sam se pitao da li sam na dobrom putu, bilo je jedno skretanje bez obeležja, da li sam to prošao kako treba… U jednom trenutku vidim neka dva krsta na steni desno, a i stene mi deluju malo poznato. Prijatelj često vodi grupe do ovog mesta i pokazivao mi je slike, rekao bih da je to to. I onda se ukazuje manastir “Sv. Nikolaj Srpski”…
Naime, ujutro kad smo sedeli i doručkovali, ona je rekla kako ne sme gore da se penje i da ne računaju na nju. Ide do manastira, ali do utvrđenja nikako, ima strah od visine. Ispričam joj kako i ja imam strah od visine, kako je nekada bio baš nenormalan, kako mi je bilo dovoljno da gledam nekoga na visini i da počnu da mi se znoje ruke. Ali strahovi služe da se suočimo sa njima, da kada to uradimo, dobijemo avanturu. Ispričam joj kako sam lečio taj strah, penjao se na repetitor na nekom planinarenju, posle penjao neke velike vrhove… I tako, očito je priča upalila, ovo je inače samo skraćena verzija, oprširniji sam bio
Odlazim nešto ranije od busa sa planinarima, stvarno mi se nije ni obilazio na ovom putu, a nije mi se ni vozilo iza njegovog auspuha. Relativno brzo izlazim na put pored Drine i pratim ga. Ispred BB stajem da slikam čuvenu kućicu na Drini. Bio sam ranije ovde i nekada davno kada je malo ljudi znalo za nju, i kasnije kada je već postala poznata, pa i eto sada. Prvi put išli na rafting i planinarenje, drugi put biciklom na povratku sa mora, treći put eto motorom. Od mene dovoljno
Našao sam kamp, i to zaključan. Ispostavilo se da sam i pre toga prošao pored, nego izgleda malo neugledno, više kao neko ogradjeno dvorište. Idem do restorana da se raspitam da li radi. Kelner mi prilazi sam čim me je video. Informacija je ohrabrujuća, radi, ali moram do recepcije hotela pored. Sve je to njihovo. Ok, još malo šetkanja.
Uspeo da pronadjem recepciju, posle malo vremena dolazi i recepcionarka, ne baš preterano ljubazna, kaže da će prvo da mi izračuna koliko košta kamp, da ne unosi podatke, možda mi se ne dopadne cena. I bila je u pravu da mi se cena nije dopala, ali želeo sam topao tuš. Nije to nešto skupo, da se razumemo, ali za parče nekog dvorišta i prljav mokri čvor svakako previše. Tada doduše još nisam znao za ovo “prljavo”, a već mi se nije dopadalo. Nekako uspeva da nađe ključ, jer kapija je zaključana, ključ je kod nekoga ko treba da ga donese… Ne čeka mi se ovde, motor sam ostavio ispred kapije, odlazim, čekaću je ispred. Iznenadjujuće brzo se pojavila, ali zato nikako da nadje pravi ključ, pa onda otključava malu kapiju, pa recepciju, pa tamo uzima novi svežanj ključeva i kreće ponovo. Pre toga je pokušala da me ubedi da bih mogao da prođem kroz malu kapiju. Srećom brzo je ukapirala da to nije realno, a i bacila se ponovo na probanje ključeva. Ovaj put uspešno, kapija je otvorena, Hondica i ja ulazimo unutra.
Sledi upoznavanje sa kampom, mogu da koristim samo mokri čvor, proverava da li ima tople vode, nema, zove ponovo nekog, taj neko kaže da ima na tuševima, proverava, ima na tuševima. U tom trenutku mi je to bilo dovoljno, topao tuš mi je baš trebao. Nisam mogao da ne prokomentarišem gledajući bojler, da mora da je dotični nekog baš gadno naljutio kad je ovako prošao. Bukvalno ko da ga je neko pesnicom žestoko udario sa strane. Donji deo otvoren, vise žice pod naponom, nema veze, ne čačkaj prstima i sve će biti ok.
Fino je što nema gužve i što mogu da se smestim gde god želim. Eh, kako je to teška situacija, prosto nisam znao gde ću. Mislim da sam bar pola sata mozgao gde bi mi bilo najlepše. Na kraju sam postavio šator, pa zaključio da je bolje malo dalje, pa pomerao…
Inače nisam izdržao a da ne pitam da li je ovo privatno ili državno. Jednostavno mi delovalo kao neki zapušteni socrealizam ili šta već, jedno od onih društvenih mesta u kome radi neko po partijskoj dužnosti, a vrlo ga mrzi da radi. Objekat je eto privatni, i kaže teta da bi trebalo da se renovira. Iskreno se nadam da će se to dogoditi, jer ovako uopšte ne čudi što zvrji prazno. Rekao sam da može da zaključa kapiju, jer ja sigurno pre 10 nigde ne mrdam. Ali ne, ne može, jer možda će još neko doći.
Ostao sam sam, restoran ima još gostiju, radi do 9 samo, nije mi padalo na pamet da testiram i njihov kvalitet usluga. Spremam sam klopu, to mi je i ideja na ovoj turi, da se malo privikavam na to, jer planiram neka velika putovanja. Tuširanje je prošlo nekako, ono što je vredno sam poneo sa sobom, a onda žonglirao sa stvarima, kako se istuširati da da ne isprljaš ono što planiraš da obučeš kao čisto… ma da ne davim, dok se nešto ne promeni, u širokom luku zaobilazite ovaj kamp.
_______________________________________________________________
Dan treći…
Ponedeljak… Mogu da kažem da se već lagano navikavam na drugčiji krevet, i da sam baš preterao sa spavanjcem.
Nigde nisam žurio, a plan za treći dan je Tara. Jutro je bilo za spremanje doručka i naravno fotografisanje ušća. Reka Vrelo se inače zove i Godina jer je dugačka 365 metara. Fotogeničan je ovaj deo, bio bi i fotogeničniji da se restoran nije smestio iznad. Možda je i uzvodno zanimljiva, ali nisam išao.
Vidikovac Banjsku stenu sam preskočio, jednostavno sam previše dobro bio raspoložen za vožnju i “smetnuo sa uma”. A stvarno ne pamtim da mi je lepše išla sama vožnja. Ne pamtim da je Hondica lepše išla po krivinama, to nije bila vožnja, to je bio ples. A ja ništa nisam radio, samo sam sedeo. Kao da je Hondica sama vozila, tako mi delovalo. Bio sam odmoran, malo sam se već opustio, sve sam dalje od Beograda, od obaveza, posla… niko me ne gnjavi, nikoga ne moram da služim… ma super… i tu se nekako rodila ideja, šta znam, svašta mi je prošlo kroz glavu, ali odlučio sam da idemo da vidimo more. Pa sad, koliko to bude uspešno.
Ne znam baš, kad sam došao na tu ideju, ali sam se ja vozio vrlo opušteno, kao da nemam tako ozbiljan cilj pred sobom. Uostalom do mora se ide i biciklom, nije to ništa posebno. E sad, zez je da nemam urađen test koji je potreban za ulazak u CG. Ali svaki problem ima i rešenje, bar se nadam, imam dvojno državljanstvo, i to EU, to bi moglo da pomogne.
Rastajemo se, svako nastavlja neku svoju vožnju. Od zaovinskog jezera nastavljam ka Mitrovcu, pravim pauzu fotkanja radi, medonja je morao da se slika, pa nastavljam ka granici.
Bicikl ide sporo i sve vreme možete da zverate okolo, tako da maltene stalno imate pogled ka vodi. Sada je to znatno bilo smanjeno, bar što se pogleda tiče, ali je zato uvećano uživanjem u vožnji. Tako da se ne žalim, čak šta više, bilo mi super-truper
Nego kad sam već pomenuo Đjerdap, nekako mislim da je manja razlika kad se vozi pored samo reke, jer ste skoro u ravni sa rekom, stalno je tu prisutna, manja je razlika u poređenju sa biciklom. Hteo sam da u sklopu ovog putovanja bude i Djerdap, ali sam se na kraju predomislio, šta znam, možda nisam trebao.
Uspeo sam pre mraka da posetim Višegrad, ali samo most, grada video tek toliko koliko sam morao, deo koji se zove Andrićgrad sam preskočio. Već sam jednom bio, za ovaj put mi nije toliko zanimljivo. Tačnije bilo bi, ali da nemam neki viši cilj.
Njima ovde definitivno nije prvi put, koriste ovo mesto za pauzu na putu do mora, i generalno jeste dobra lokacija za to. E sad, popišmo mi po dva pića, ja već razmišljam da idem na spavanjac, kad oni predlažu da idemo do grada na pizzu. Reko, ljudi nema šanse da vozim sa pivom u sebi, iovako sam relativno nov u svetu motocikala, sa pivom bih se preturio negde. Ali i oni su u tom fazonu, ma ne idemo motorima, njih ostavljamo ovde, grad nije daleko. Tu se gazda ponudi da nas odveze, a u povratku možemo taksijem.
Generalno ideja je ok, malo me strah za motor koji ostaje bez mog nadzora, a baš sam ga bezbedno parkirao pod prozor, onako da mi bude pred očima stalno. Ostavljaju i oni svoje mašine, i to znatno skuplje, pa valjda mogu i ja. A i nekako mi je sve delovalo bezbedno.
Picerija se ispostavila kao super, smazali smo dve velike porodične pice, popili neko piće i prebacili se na sledeću lokaciju. Momci kao mlađi su definitivno u boljoj formi, istrenirani su, nema zezanja. Sledeća lokacija je bio neki veliki kafić, sasvim zanimljivo mesto.
Traženje taksija u Foči kada je ponoć dobrano prošla je naravno nemoguća misija. Nije nam to smetalo, šetnja je svakako prijala. Motori su nas čekali gde smo ih i ostavili, sve je bilo u najboljem redu. Tu je ujedno i kraj trećeg dana
Statistika: 202 kilometra, akcija trajala 13 sati, od toga vozio i hodao čitavih četri i po. Potrošio 11 litara benzina i 6 piva. Naravno samo 4 piva se računaju, dva su bila testeri (0.33) To je ujedno i jedina mana ovog kampa koju sam našao, imaju samo malo pivo.
______________________________________________________________
Dan četvrti…
Utorak… Jutro je bilo mamurno, ne pamtim da sam toliko popio ko zna od kada. Društvo je krivo, ne bih ja
Neka čudna fensi-šmensi vojna vozila. Prvih je bilo dosta, tako da sam koliko-toliko napravio uspešnu fotografiju.
Neka ideja mi je da obiđem sve te kapitalne spomenike prvog i drugog svetskog rata, i na ovom našem delu sveta, ali i u inostranstvu. Ima jako zanimljivih u okruženju.
Nastavak vožnje je vodio kroz tunel Ćemerno, a to je kao neka vrata drugog sveta. Vremenski gledano, naravno. Mada se i pejsaž menja. Pre ulaska u tunel sam se kuvao, stvarno je bilo vruće, a sa druge strane tunela udarila neka zimoća. Em ladno em duva vetar.
Dosta dugo je duvalo, skoro do Bileće.
Tvrdjava Drakuljica, zanimljiv naziv?
Lokalitet koji takođe spada u one koji moraju da se posete. Bar je tako kod mene. Ovaj put zbog Korone ne može da se uđe unutra. Morao sam malo da zezam vlasnika, rekoh mu da sam prešao 740 kilometara zbog njegovog bureka, a on me ni ne pušta unutra. Krenuo čovek da sklanja stolove sa ulaza, ali ga odgovorih od te aktivnosti. Ionako sve vreme samo sedim.
Taj burek mi je bio i doručak i ručak, ne znam zašto nisam bar dva uzeo. Ko zna kada ću ponovo u te krajeve. U stvari znam zašto je bio jedan. U Trebinju ima možda čak i bolji, provereno. A Trebinje je bilo sledeća moja destinacija. Jedno totalno fenomenalno mesto koje ima neku privlačnost, ne znam kako to da opišem, ali dovoljno je jednom doći i da te posle stalno vuče da odeš ponovo. U bajkerskom svetu je naravno poznat Moto Skup u Trebinju.
Pravim krug oko kućice, vraća mi dokumenta sa druge strane, ma sve mora po propisu
Dolazim na granicu, izlazim iz Hrvatske, sve ok, dolazim do crnogorske kućice i tu nastaje problem. Izgleda sam potrefio vreme smene, kada nova ekipa preuzima. Kada sam došao nikoga nije bilo sem mene. Ali policajac koji preuzima smenu ima problem da se uloguje. Mora da ubaci karticu na neko mesto na tastaturi, a onda da kuca neke šifre. Traje to, ali nešto ne prolazi. Menja kućicu, zove me da i ja pređem. Ok, pokušava ponovo, opet ništa. Traje to tako neko vreme, pojavljuje se jedan skuter, pa još neki automobil, lagano se pravi red na granici. Opet se vraća u onu prvu kućicu, dolazi i kolega, daje mu svoju karticu. Ali ništa ne daje rezultate. Ne znam više iz kog pokušaja su uspeli, od jednog kartica, podaci od drugog, ko zna, možda su greškom zamenili kartice, možda jednostavno sistem nije bio podignut kako treba.
Ne mogu da opišem kako sam se osećao sve vreme, samo čekam da kad sve proradi, da me upita za test. Ali to se ne događa. Uzima lepo moju zaobraćajnu dozvolu i kuca podatke, zatim ličnu kartu stavlja na skener, lepo mi vraća obe kartice, kaže da je sve ok i da samo sačekam da podigne rampu. Naravno tu novi problem, neće rampa pa to ti je
Već je dosta kasno, nije još mrak, ali tu je, brzo će, treba da pronađem neko mesto za noćenje. Nema ništa od posete Herceg Novom, Igalu i sl. Lagano se vozim bokokotorskim zalivom, gledam okolo gde bi moglo, prolazim ta neka mala mesta, i ima nešto što bi moglo, ali ništa nije dovoljno dobro. Kad neki kamp, dok sam se ja zaustavio, prošao sam ga, ali bukvalno sam stao ispred sledećeg. Nešto malo i neugledno ali pored samog mora. Za jednu noć više nego dovoljno dobro. Ulazim unutra, parkiram, pokušavam da otkrijem gde bi mogla da bude neka recepcija, ili nešto gde mogu da se informišem o uslovima boravka. Nema ništa. Pored ulaza Volkswagen Transporter T3, stariji ali dobro održavan kombi, prepravljen za putovanja, ne vidim registraciju, bez nekog razmišljanja krećem komunikaciju na Engleskom, navikao sam se na to po kampovima, gotovo uvek su stranci. Čovek se malo muči da mi odgovori, ali kao da hvata zalet. Rečenice su mu sve bolje.
Prva prodavnica i nije tako blizu, vozio sam se do Risna, tu sam znao za jedan zgodan lokalitet za noćenje. Kako odmiče vreme, tako se moje raspoloženje lagano menja, posebno kad nalazim super mesto za parkiranje, nema gužve očito. U prodavnici me gnjave za masku, baš su bili uporni, podižem maramu naravno, to im je dovoljno i mogu da obavim ono zbog čega sam i došao. Pored na trafici kupujem karticu za internet, 10 eura 500giga, 15 dana. Svakako da duže ne ostajem, dovoljno mi je to, inače bih za istu količinu protoka podataka platio pet eura više, ali bi mi važilo čitav mesec. Traži mi dokumenta, to je sada obavezno, ne dopada mi se to, posebno što mi slika ličnu kartu, ali tako mora. Dobijam sve nazad i kaže mi da je sada aktivirana kartica i da mogu da je koristim.
Tu mi se dogodila i jedna glupost, umem ja to tako. Sve vredno držim u tank torbi, naravno i ključeve od kofera. Zbog tih ključeva sam i otvorio tank torbu, ali ne skroz. Ključeve stavio u džep, i tako ti ja šetam za poluotovrenom torbom, unutra razbacane kartice kako sam na brzaka vratio na granici. Nešto ovde, nešto onde… Brže bolje pregledam da li nešto fali, gledam po pločniku kuda sam prolazio da mi nešto nije ispalo. Dokumenta su sva tu, platna kartica takodje, to je važno. Ostalo, ako je nešto i ispalo, očito mi nije bitno jer nisam primetio da nedostaje. Opet više sreće nego pameti.
Vraćam se u kamp, tražim mesto gde da postavim šator, nije baš ravno, a hteo bih da bude što bliže vodi. Želim lep pogled iz šatora, samo na more i okolne planine, ništa drugo. Naravno neki deo motora u pogledu je uvek dobrodošao
I tako, postavljam ja šator, duvam dušek, stavljam vreću… Ljudi koji su me informisali o kampu su relativno blizu i pričaju nešto. Ne čujem baš najbolje ali mi nekako “para uši”. Završio sam sve i lagano prilazim, ali ovaj put tako da mogu da vidim tablice. A tablice počinju sa PA. Ladno je to bio par iz Pančeva, a lomatamo se tu sa Engleskim. Kada sam skroz došao do njih krećem razgovor, a čovek me zbunjeno gleda, na kraju se smeje i prebacuje mi što sam ga mučio da priča na Engleskom.
Inače moja nova lokacija je imala izgleda sasvim korektnu plažu i jedan lepi mol na sred te plaže. Možda i nije baš tako lep, ali meni je bio. Taman za pivce posle večere i malo detaljnije javljanje kući. Naravno ne može ni to bez problema. Nosim dva mobilna uvek, u oba imam programe za navigaciju, jedan je onaj koji uvek koristim, a drugi je više za sigurnost, ako bi se nešto loše dogodilo prvom, a i za kartice država kroz koje prolazim. Taj drugi je najčešće i ugašen, da bih sačuvao bateriju za “ne da Bože” izuzev ako je u njemu operativna kartica za tu zemlju. U njemu je HR Bonbon kartica. Zgodna, mada ne i savršena za EU zemlje i naravno Hrvatsku. Stavljam crnogorsku Mtel unutra, ali cvrc, neće radi internet. Pokušavam da resetujem, startujem ovako, pa onako, pa onda probam nešto u podešavanjima, ali rezultata nema. Baš bez veze, količina piva se smanjuje, a komunikacije sa teta Vecom nema. Moram da se pohvalim kako sam uspešno prešao sve granice i kako sreća prati hrabre, kako oni koji samo sede na netu i mrače nisu u pravu… itd…
Ostatak večeri uživam izležavajući se na tom malom molu, pijuckajući ono što je ostalo od piva i naravno džvanjkajući kako sam ja bio u pravu, kako sam sve prošao bez problema… bla, bla
Sam kamp, iako nije nešto posebno, počinje da mi se dopada, definitivno razmišljam da ostanem i sutra. Prija mi ovde, drugčije je od onog u Ulcinju u koji idemo zadnje tri godine.
Statistika: Akcija trajala nekih deset sati, a vožnja i obilasci skoro pet i po sati, za kojih sam prešao 285km. Ispade više nego prethodnih dana. Ali zato nisam puno obilazio. Krenuo sam da povećavam vožnju izgleda. Mada je sve ovo malo, razvlačim se dosta.
Radare nisam video, što ne znači da ih nije bilo, a od saobraćajne policije samo jedna patrola sa strane u HR, na vreme sam bio upozoren, mada nisam nešto ni jurcao, pa im definitivno nisam bio zanimljiv. Nezgodan detalj vožnje po Hrvatskoj je da imaju te neke male radare, obično po banderama. Nema nikakvog upozorenja obično. Više gledaš po banderama nego na put… Sva sreća pa nema rupa
___________________________________________________
Dan peti…
Sreda… Plan za danas je da sudbina odluči. Sinoćnu odluku, da ostanem još bar jedan dan, pomutila je buka automobila i kamiona. Sam kampić je izmedju magistrale i mora, nije nešto širok, ne može se baš pobeći od buke. Probudio me je saobraćaj ujutro, to mi se stvarrno nije dopalo. Nisam neki pekmez, ali buka mi smeta. E sad, kako to sudbina treba da odluči? Neću da žurim, ako gazda dođe dok sam tu, ostajem još dan ili dva, zavisi naravno od cene. Ako ne dođe, idem dalje. Baš mi je to neka sudbinska odluka
Ispred su dve drvene jedrilice. Stari način gradnje, latinsko jedro, itd… Prelepo izgledaju. Tu su i ljudi oko njih, krećemo neki razgovor, ipak sam ja kao neki nautičar, samo što mi motor sada mnogo zanimljiviji pa sam lađicu zapostavio.
Prošetao sam malo i pored kotorske marine, već neko vreme ovde postoje neki gliseri sa kojima možete na neku vožnju. Misle da sam stranac, nude mi vožnju. Malo sam pričao sa njima, žale se na ovu sezonu, kažu da je prošla bila super, gradili i kuće od tog posla, sada bi radije da to nisu radili i da imaju para. A para izgleda nema. Gliseri lepo izgledaju, neki su potpuno novi, poprilično jaki motori na njima. Gotovo sigurno je lepo provozati se sa nekim od njih po bokokotorskom zalivu. U ovom trenutku ta priča definitivno nije za mene.
Sama vožnja mi uopšte nije “legla”. Svi nekako jurcaju, nekako mi sve ostavlja utisak neke frke. A mogu da kažem, nadam se da mi neće biti zamereno, kako sam išao južnije tako se sve lošije vozilo. Gotovo sam siguran da je na svim automobilima u ovim krajevima atrofirala polugica pokazivača pravca. Niko to ne koristi. Generalno se slabo koristi i u Beogradu, ali neko ipak nekada i najavi kuda će. A ovde baš niko. Još za kraj, na kružnom toku, taman se spremam da idem desno, kad jedan golf odluči da isto to uradi, ali iz unutrašnje trake. Sva sreća da se predomislio pa okrenuo još jedan krug. Valjda dok se ne stvore uslovi. Baš je žestoko morao da koči, čak i proklizao, srećom nije me zakačio. Samo mi je trebalo da me neko, maltene pred sam kraj puta, udari.
Od ovog trenutka počinje moj odmor, koji naravno ne znam koliko će da traje, ne znam ni kojim putem ću kući. Znao sam samo da mi treba odmor, nekako sam baš bio umoran.
Statistika petog dana je bila skoro pa fantastična
Malo fotografija iz ovog dela sveta:
Gužve nešto i nema. Mada na ovoj plaži, s obzirom na njenu veličinu, čak i kada je najveća gužva nije nešto strašno. Pesak je onaj najdosadniji, najsitniji mogući. Naravno i nenormalno je vruć. Bilo je vrlo veselo ovo prehodati bos.
Vrlo popularno za Kyte surfing. Gotovo uvek ima vetra, a i talasa…
Inače u samom kampu ima jedan uzvišeni deo koji je omiljeni među motoristima. Visina dovoljna da se malo vidi more, a hladovina prija jer u šatoru klime nema. Pa još malo duvucka vetar… Naravno da sam tu postavio šator. E sad… naravno sa sam se uveče zaglavio u pesku. Bio mrak, nije se videlo, zaboravili da upale svetla. Kako se lepo Hondica uvaljuje u pesak, pa to je prosto milina. Našao neke daske, podmetnuo iza točkova i uspeo da se izvučem. Posle upalili svetlo i čovek koji tu radi mi pokazao kuda da idem. Ali nisam se više mrdao. Motor pokrio i išao pešaka do prodavnice.
Dan šesti, sedmi, osmi, deveti…
Ako nemate ništa protiv, prvo bih da se vratim malo unazad.
Našli smo mesto među borovima, što i nije bilo teško, a i bilo je još rano, sezona je tek počinjala pa je bila gomila onih suncobrana od trske složena na gomilu. Taman zgodno da se sakrijemo iza, rasklopimo šatore i odmorimo.
Plan je bio jedan dan, ali nam je izgleda baš trebao odmor, bukvalno smo išli najtežim putem sve vreme. Primetio sam da pored plaže ima dosta finih kampova. Umesto jedan, ostali smo dva dana, odmor je delovao i ostatak puta je prošao super. To putovanje je izgledalo ovako:
Tada sam došao na dve ideje:
-Da sa nežnijom polovinom dođem tu na letovanje.
-Da kupim motor i da izvozam ovu turu motorom
Prva realizovana iste godine, pa i sledeće, pa i one posle… Druga realizovana takođe, sledeće godine položio A kategoriju i kupio Hondicu. Sada eto nešto slično izvozao, ali nisam baš najbolje, moram da ponovim, ostalo je puno toga šta bi moglo da se obiđe i poseti. Kod putovanja biciklom osmislite neku rutu i vozite je. Nešto se doduše i improvizuje. Ali ne možete baš previše da se švrćkate okolo, posebno ako ima uspona. Motor tu daje veliku prednost, na brdima ni malo niste sporiji, puno više može da se obiđe, bezbednije je ostaviti motor sa opremom u koferima nego bicikl sa bisagama.
No da se vratim na aktuelno putovanje. Kao što od starta nisam znao kuda ću, tako nisam ni znao koliko da ostanem ovde. Planirao sam bar dva sigurno, a možda i 8
Sezona u vreme korone je očito bila totalni fijasko. Neki restorani i kafići na plaži nisu radili. Omiljena pekara i prodavnica koje su bile blizu kampa takođe, tako da mi je sledovalo nešto preko 6km hodanja ako idem u snabdevanje. A išao sam svaki dan, i mogao sam naravno motorom, ali mi je itekako prijala šetnja. Bukvalno sve vreme boravka nisam mrdnuo motor.
Vreme je bilo fenomenalno, skoro sve vreme sunčano, jedino jedan tmuran dan, sa nešto vetra. Taman da malo očisti more.
Ako nemate ništa protiv malo bih iskoristio priliku da predstavim ovaj deo Balkana. Mislim da je dobra lokacija i za neku pauzu, a i kao početna tačka za neke vožnje. Naravno za odmor definitivno.
Velika plaža je između Ade Bojane i Ulcinja. Tačnije od Ulcinja je dele i neka brda, pa tu ima lepa staza pored mora za šetnju i trčanje. Tom stazom se prolazi i pored nekoh plaža koje su na stenama, sa velikom dubinom. Sa druge strane grada takođe ima nešto brda sa maslinjacima i naravno nekada čuveni “Valdanos”. Meni je ta plaža omiljena da se isplivam “ko čovek”. Valdanos je nekada bio rezervisan za vojna lica i njihove familije. Bio je tu veliki i lepo sredjen kamp, neki bazen za klince i klinceze, restorani, čak i neki bungalovi iznad. More čisto, ponekad malo hladnije, ipak je to uvala. Sada je sve to devastirano, ali plaža postoji i neki restorančić na obali. Ima i veliki parking koji čak ima i čuvara, ali se ne plaća. Samo dodje lik da Vam poželi dobrodošlicu.
Krenuću sa fotografijama sa te strane. Nadam se da ne davim previše
Valdanos:
Ima jako puno maslinjaka, moguće je kupiti i domaće hladno ceđeno maslinovo ulje. Čak i videti kako izgledaju te skalamerije koje gnječe i cede masline. Tu u samoj proizvodnji je i najjeftinije, na tezgama usput primetno skuplje.
Ulcinj:
Sledeće bi bilo…
Malo fotografija same velike plaže. Ove godine sam imao priliku da ponovo vidim krdo krava na plaži kako se sunčaju. Ranije je to bila česta pojava. Nažalost nisam imao ništa kod sebe da dokumentujem.
Nekom prilikom je tu bio neki crni Audi, krenuo valjda da se kupa. I naravno da se zaglavio u pesku. Bila je čitava akcija vađenja iz peska. E, ali kad su u tome uspeli, nije im bilo dovoljno, nego su ga posle gurali po celoj plaži. On kao vozi, oni guraju. To im tako bilo zanimljivo. Na čemu li su ne znam, ali garant to ne bi prošlo na doping kontroli nekog maratona. Rekao bih treba dosta snage da se ujutro, posle neprospavane noći gura auto po pesku.
I za kraj reka Bojana:
E sad, cena za veliki šator, onaj najveći mogući, plus još tenda ispred, pa struja i to sa ozbiljnim korišćenjem, parking za kola pored, dvoje ljudi, boravišna taksa i nemam pojma šta još… to je 16 eura. Tako da ovo za mali šator doživljavam kao diskriminaciju malih.. uvek veliki bolje prođu.
Neki gosti ostaju i po mesec, dva, pa i celo leto, ali ima jako puno onih koji dođu samo da prenoće. Stvarno je neverovatno čega sam se sve nagledao prethodnih godina, sa čim se sve putuje. Sa dosta njih sam pričao, oduševljava me kolika rastojanja prelaze. Najčešće dolaze iz Albanije, pre toga bili u Grčkoj, popularno je i Ohridsko jezero. Za Srbiju se većinom žale da je skupa. Nije ni čudo, jer znaju samo za Skadarliju kad je hrana u pitanju. Plus još prođu autoputem, i milina. Srećom negde kupe nešto rakije pa se hvale ulovom.
Iako u tim nekim komfornim uslovima ostajemo jako dugo, sada je dosada krenula posle dva dana. Podmazivanje lanca ne volim, ali treći dan sam to radio sa uživanjem, jer to je značilo i mrdanje dalje. Ispalo je to malo problem, centralni nogar upada u pesak, pa sam stavio neku dasku, ali ne mogu da podignem motor, pa kopam pesak, uglavljujem dasku… preznojavam se po vrućini… Posle je bilo lako. Ne pamtim da sam lakše i brže ikada očistio i podmazao lanac.
Prvog i drugog dana borvka u kampu me nešto prijatelja (i Veca) smaralo sa tim da treba da se vratim. Da moram u Srbiju da uđem u četvrtak do 18h. Baš su bili naporni. Jeste sve to bilo dobronamerno, ali ga preteraše. Jako malo ljudi je znalo gde sam, ali izgleda je i to bilo puno. Izgleda je nekada najbolje da je čovek sam. Ali i motor i bicikl su poprilično zeznute naprave, dobro je sve vreme informisati nekog bliskog gde si. Ali drugi zez je što ti bliski najviše seju paniku.
A posebno mi bilo bljak, kad mi neko tupi pola sata o tome kako oni u sve to neveruju, kako je to prevara, al eto oni se vraćaju sutra, ali ne zato što im je tako rečeno, nego su tako planirali. Ma kako da ne. Svi koje znam da su bili tada u Crnoj Gori su se vratili do zakazanog vremena. Uz ovakvu ili onakvu priču. Nekima je zbog posla bilo opravdano, neki su smišljali opravdanja.
Zato sam odlučio da malo promenim logističku podršku. To jest da slušam samo one čije mi informacije odgovaraju. To se dobro pokazalo. Mada za ubuduće moram nešto pametnije da smislim. Ovo putovanje je bilo u doba Korone, i za malo da ga ni ne bude, osećao sam se kao da nešto kradem, uzimam što nije moje. Baš bezvezan osećaj. Ovo je treća godina kako sam bio spreman za baš veliki put i kako mi to nije uspelo. Da li će biti i četvrte, ko to može da zna…
___________________________________________________
Neke fotografije koje mi bilo žao da ne stavim, a u samom putopisu ih ionako ima previše, pa eto za kraj.
Naravno ovo nije kraj pisanja, još se nisam vratio kući
Dan povratka, valjda deseti…
Jedva čekam polazak, ali uopšte ne žurim. Za doručak sam ispraznio špajz koji nemam, spakovao se, istuširao ko čovek, platio u kampu, pozdravio sa ljudima koji tu rade. Već se jako dobro poznajemo, i neverovatno je kako se trude. Bukvalo uvek dotrče kad god vide da mi nešto treba, da hoću nešto da ih pitam.
Inače sam baš bio neodlučan kuda da idem. Bilo je opet više verzija:
- Klasika, kako se ide sa mora, nisam to vozio motorom, tako da “što da ne?” Imam i jako dobre prijatelje u Podgorici, bio bi red da se vidimo…
- Da udjem u Albaniju, pa Skadar i onda da pratim granicu, da izvozam zanimljivi put sa puno krivina i serpentinama… Već izvozano biciklom ali u kontra smeru. Ovde me brinulo malo da li bih mogao da imam problem pri ponovnom ulasku u Crnu Goru iz Albanije. Iz tog razloga sam tražio prilikom plaćanja u kampu da mi daju neki dokument da sam boravio već u CG, ali ko za baksuz ni jedan karton za boravak nisu imali. Na kraju mi štampa neki račun, tu imam podatke gde sam bio…
- Da idem autoputem preko Albanije i Kosova. Autoput u tom trenutku nije bio baš u svim navigacijama, zato instaliram neku koja ga ima. Spreman sam bio i za tu varijantu. Do GP Merdare imam nekih 340km, taman ok za jedan dan, noćim kad uđem u Srbiju
- Da idem na Ohrid, pa Makedonija. Ova varijanta je prva odbačena. Samo tri sata sam imao za tranzit, ne vidim zašto bih išao da samo prozujim. Ništa ne mogu da posetim.
Verzije kroz Albaniju su imale i još jedan dan kod njih na moru. Toliko mi je davala lufta vremenska prognoza koja je najavljivala kišu za dva tri dana. Posle bih išao nekako ka Zaječaru i vraćao se Djerdapskom magistralom. Taman da napravim poređenje vožnje pored Drine za onom pored Dunava. To su bili planovi, a realizacija je ispala malo po planu, malo mimo plana. Uostalom, kako to obično i biva
Ne znam da li nešto može da me učini srećnim kao sedanje na motor. Polazak negde. Kako je to bio fenomenalan osećaj kada sam okrenuo ključ, stisnuo dugmence, kada se začuo taj dobro poznati brrrrrmmm… Pažljivo silazim sa brdašceta bez upadanja u pesak, mahnem još jednom i krenem laganice ka Albaniji. Odabrao sam najmanje zanimljivu varijantu, ali nikada nisam bio na Kosovu, pa eto prilike.
Navigacija nema pojma kuda da me vodi do granice, ne slušam je uopšte. Idem za Vladimir, taj deo mi je poznat, put je zanimljiv, ali svi nešto voze laganica. Iako ne žurim, obišao bi ih, ali voze kao kolona, a prvi automobil ima crvenu zastavu sa crnim dvoglavim orlom. Ajd reko da ne čačkam mečku, verovatno ne bih imao nikakav problem, ali ko zna. Posle nekog vremena svi skreću desno. Nema više gužve, mogu malo da ubrzam…
Stižem do granice, ima dosta automobila, znam od ranije da pešaci, motori i bicikli ne čekaju, ali sada gledam gde bi to moglo da bude, nigde ne vidim znak za motor. Autobusi, automobili i pešaci, to je to. Ne bih da se guram napred, čekam, kad sa desne strane otvara čovek vrata i kaže mi da ne čekam, da idem samo napred, tu sa leve strane da prođem kao pešak. Ok, to mi je bilo dovoljno, idem napred, malko rezervisano, doživeo sam u nekoliko navrata neprijatnosti na graničnim prelazima, nikad mi nije svejedno. Ali ovde stvarno nisam imao razloga za brigu. Sa crnogorske strane vanredno ljubazna policajka, lepo smo se ispričali. Kaže mi da me je videla, i da sam još bio daleko, planirala je da me pozove. Vrućina je, onima u kolima je lako, meni je teže, nije baš tuda predviđeno za motore, ali eto oni to tako rade da nam olakšaju. Oduševljen sam, ovaj prelaz je stvarno super rešen. A ni ne čeka se dva puta, sa druge strane zida je albanski policajac kome ona predaje moje kartice, on popunjava nešto na ekranu, nešto ne ide kako treba, ali ipak sve završava.
Mogu da idem dalje, super. Javljam kući kako idem dalje, kojim putem, deluje mi da su se navikli, uopšte se nisu nešto bunili, pomirili se sa sudbinom izgleda. Mrzelo me da menjam kartice, ostala mi u mobilnom crnogorska, promeniću to kasnije, nije hitno…
Kroz Albaniju nema nešto puno saobraćajnih znakova, samo s vremena na vreme tabla sa dva znaka, ograničenje 50km/h i zabranjeno preticanje. Piše nešto, ali to ne razumem. Put je sve vreme suviše dobar da bih vozio samo toliko. U par navrata sam stao da fotografišem. Neka dva hotela su mi bila zanimljiva, od prvog sam pomislio da je neka tvrđava. Taj deo nisam slikao, trebalo je da se vraćam, a to me malko mrzelo. Kakve veze ima dvokolica i konji pojma nemam, ali eto zanimljiv detalj. Naravno kiča ima i kolko hoćete i kolko nećete.
Skadar je fino mesto, ima svašta lepo da se vidi, nije ni skupo. Ali eto neka stara zdanja se još drže. A izgleda imaju neki ugovor sa Mercedesom
Ova vožnja nije dugo trajala, došla naplatna rampa, 2,5 eura ili 330 tih njihovih para. Kurs je sličan kao euro-dinar. Plaćanje u eurima, imao sam u tank torbi spremljen sitniš.
Negde u nekom upustvu sam pročitao da kada se voze koferi na ovom motoru da se ne vozi preko 120km/h. Ne znam da li to stvarno treba poštovati, ja sam ih vozio znatno brže pa ništa nisam primetio. Sada eto tako, u granicama ograničenja sam bio veći deo. Najviše nisam jurcao zbog straha od policije, ali to je bio totalno bezrazložan strah, sve vreme vožnje policiju video nisam. Bukvalno od granice do granice. Sam autoput je besplatan i traje do Prištine. Imao je jedan krak ka Makedoniji, ali to ovaj put nije bilo zanimljivo. Stao sam na pumpi da natočim gorivo, Shell mi je bio izbor, ulivao mi je najviše poverenja. Valuta su Euri, cena sasvim fina 0.98E je litar. Pumpadžija je natočio toliko da je postojala opasnost prilikom zatvaranja rezervoara da malo prelije. Gledao čovek sa zaokruži na 11E
Sam grad sam obišao okolo, ali periferiju sam možda malo zakačio, taman da posetim neku pekaru. Neke druge ideje nisam imao, ni želje. Bar ne za ovaj put. Komunikacija samo engleski, nit ja znam albanski, nit devojka koja radi srpski jezik. Pakuje mi burek u kesu, ama jok, ovde ću da jedem. Nije to očekivala. A burek i nije bio neki. Slika pekare ispod, pa možda bolje da se preskoči. Inače sama pekara jako posećena, stalno neko dolazi da kupuje nešto, a izbor nikakav. Moguće da je bilo kasno i da j pre podne bolje. I tako ja sedim i posmatram te što dolaze, baš je upadalo u oči kako se zagledaju u registraciju. Ali niko mi ništa nije rekao.
Prvu glupost sam zaboravio da ispričam, još na početku, u Krupnju, zaključao topcase i ostavio tako ključeve da stoje u bravici i otišao u obilazak grada… I to prošlo ok…. sreća prati smotane
No da se vratimo na priču. Do granice više nisam pravio pauze, put je bio sasvim zadovoljavajući. Ne znam baš tačno ali mislim izmedju 330 i 350 km da je bilo od polaska iz Ulcinja do ulaska u Srbiju. Pošto je veći deo bio autoput, samo vožnju nisam osetio. Bukvalno sam bio skroz odmoran, kao da nisam ni vozio. Vreme je bilo za još jedno druženje sa policajcima, a ovaj put i sa carinikom na ulasku.
Mnogo se trubilo na medijima o tome kako po ulasku u zemlju se dobija neko upustvo šta treba da radimo, kako treba da se prijavi elektronskim putem, itd. Baš me zanimalo kako će to da izgleda. Ali sve to je izostalo, niko meni ništa nije rekao da trebam da uradim. Sa policajcem sam se lepo ispričao, naravno da ga zanimalo gde sam sve bio, gde idem dalje. Kako je moja vožnja na ovoj turi napredovala, tako se prvi deo priče povećavao, a drugi smanjivao. Onda je došao na red carinik. Čovek baš temelno radi svoj posao, sva živa vozila pregleda i to detaljno. Ja mu naravno po tom pitanju nisam zanimljiv, ali se i on isćaskao lepo sa mnom, pa nastavio dalje da pregleda.
Inače ja i dalje crnogorsku karticu u mobilnom, ubaciću kasnije, ima vremena… Moji pokušavaju da me dobiju, nisam dostupan, viber ne radi… da li sam prošao Kosovo?
Postaje hladno, baš hladno. Oko 18h je bilo, okolo su brda kreće sumrak, gledam neko mesto za kamp, ali ne vidim ništa zanimljivo. Put je jedva upotrebljiv, rupa nema, zakrpa ima. Inače bi bio lep za vožnju, samo da je asfalt bolji. U glavi već smišljam rezervnu varijantu, ako ne nađem mesto za kampovanje da posetim rodbinu u Nišu. Udaviće me sa hranom, mnogo su naporni po tom pitanju, ali nema veze. Ionako sam preskakao obroke prethodnih dana.
Ali sve vreme imam želju da se još vozim, nekako sam se baš uželeo vožnje. Video sam par mesta zgodnih da postavim šator, ali idem dalje, Niš je sve više kao definitivan. Prokuplje samo prolazim, malo lutam doduše, pa na kraju menjam u navigaciji ono Merdare u Niš, vračam se gde sam omašio skretanje, uveliko je već mrak. Baš je bezveze što je kratak dan. Izlazim opet na autoput, moram malo tako, pa se onda isključujem. Nije mi dobro prolazno vreme, do te rodbine nema šanse da stignem pre pola deset izgleda, ko za baksuz vidim na tabli da ime nekih 250 i koji kilometar do Beograda. U glavi mi da sam na dva sata od kuće, da treba da promenim karticu, da pozovem moju nežniju polovinu, pa ona da se javi sestri, pa ovo pa ono… sve to traži vremena, Niš je velik, ima više ulaza, na koji da idem… a na sve to mi se i dalje vozi.
I tako, odlučujem da vozim do BG, kad je već tako blizu. Nekako sam srećan što sam tako odlučio. Hladno mi je, nisam naviknut na ovu zimoću posle one topline na moru. Naravno da imam tople garderobe, poneo sam. Ali mi se čak ni za to ne prekida vožnja, ko da će neko da mi ukrade igračku pa je ljubomorno čuvam.
Na kraju kad je postalo neizdrživo stajem na parking iza neke pumpe. Mrzi me da stvaljam termo postavu u jaknu, nego oblačim neki duks, nešto što baš volim jer ima malo duže rukave, sa onom rupom za palac, pa mi ne probija ladnoća između rukavica i rukava. Nemam duboke rukavice, a zašto nemam, e pa pojma nemam. I tako se ja tu nešto kao trontam u mračku iza parkinga kad staje Reno Klio, poznat mi auto, išao sam sa tom prijateljicom da ga kupi, ali cvrc, za volanom je neki tip, čak i on deluje poznato, ali se ne uklapa uz taj autić. Izlazi jedna devojka, ma i ona mi nešto deluje poznato, ali ne mogu najbolje da vidim, mračan parking. Dvomim se da li da krenem ili da priđem, i na kraju: -Ceco!
Ajoj vriske, prvo Ceca, pa iskače sa zadnjeg sedišta Mira, pa Aca, Goksi… Goksi bi se radovao da zna da se raduje, ali nema veze. Kakav susret, i to tek tako slučajno. Kakve su šanse da stanemo tako iza pumpe. Oni sa nekog planinarenja višednevnog, ja eto sa neke višednevne vožnjice. Situacija koje mi baš popravlja raspoloženje i daje neku snagu. U razgovoru sa njima sam shvatio da ja jedva govorim koliko sam se smrzo. Ali sam srećan, oni takođe, fenomenalan susret. Nema veze što ne znate ko su Mira, Ceca, Aca, Goksi… to su moji prijatelji koji se tako pojavljuju u ovoj priči na potpuno nebuloznom mestu. Nisam ja neki pisac, pa da znam bolje da ispričam, ja to eto ovako.
Moramo da se rastajemo, neko od njih ima poslednji bus u pola sata do ponoći. Kreću oni, malo kasnije i ja za njima. Odmakli su mi, morao sam baš da zavrnem gas da ih stignem. Pre toga zbog zimoće sam vozi jedva 100 na sat. Sada sam baš žestoko ubrzao. Prilagođavam se njihovoj brzini, držim rastojanje. Lakše mi je kad vozim iza nekoga po mraku. Oborena svetla su baš kratka, a duga svetla smetaju vozačima iz kontra smera. Ovako lepo imam njih ispred, i milina.
Vrlo brzo sam shvatio da se nisam dovoljno dobro obukao, počinjem da cvokoćem, a onda da se tresem, mislim da sam par puta mrdnuo motor koliko sam se tresao od hladnoće. Ali ne pada mi na pamet da stajem sa strane, izgleda ću radije da se smrzavam nego da se obučem kako bi trebalo. A ni nema baš toliko puno do Beograda. Sat vremena plafon. Bar tako bi trebalo da bude…
Stajem na pumpu, treći put danas. Imam dve crtice od pet, ali reko bolje da natočim. Naravno opet do vrha. Prijatelji su mi odmakli, više nema šanse da ih stignem, ali nema ni potrebe, sada je već dosta vozila na putu, nisam više usamljen.
Uskoro uopšte nisam bio usamljen, zastoj, i to ogroman, ispred kamion, frka da li će me onaj iza videti, palim sva četri, pravim rastojanje, pratim stanje iza. Sve prolazi fino, više vozila je stalo iza, odahnuo sam. Ali šta sad, kolona se kreće 3km/h. Ne vredi, nema šanse da držim ravnotežu pri toj brzini. Mislim da me malo i stiže umor, plus što mi je hladno. Imam ozbiljan problem kako dalje. Malo se pomažem nogama, sve se nadam da će se malo ubrzati, ali jok. Nema druge, prebacujem se u zaustavnu traku. Ne vozim tuda poodavno, ali sa motorom umem ponekad, kad je gužva. Pratim stanje u retrovizoru da se ne pojavi policija, ne znam šta je ispred mene, a gledam i ispred, sve vreme spreman da se ubacim između kamiona koji su zaposeli desnu traku.
Dobro mi je to išlo, dok nisam naišao na šleper i auto koji su isto uradili što i ja. Niko ih ne pušta, prebacujem se u srednju traku sada, ali ne vredi, nemam više gde. Tri kolone koje ne odustaju od onih 3 na sat, samo što nekad i stoje. Ovo mom kvačilu ni pod razno ne prija. Nekako ipak obilazim dotične i opet sam sam u zaustavnoj traci. Stižem na čelo te gužve, Radovi su na putu, sve prebacuju u suprotan smer. Nigde nema policije, što i nije tako loše ispalo. Nekako se provlačim i laganica. Opet vozim, lagano se sve to ubrzava, i završava.
Putarina 450 dinara, još jedna od prednosti motora, negde duplo jeftinije, negde se ne plaća… supeeeej
Uvek se osećam nekako posebno kada prolazim kroz ovo moje naselje posle neke dugačke vožnje. Tako je bilo i sada. I dalje nisam promenio karticu, ima vremena… moji nemaju pojma da dolazim. Ali izgleda su izdresirani na zvuk motora, čuli su me kako se kotrljam niz ovu kaldrmu. Pa šta da kažem obradovali su se. Bar na početku, posle su dobili želju da me ubiju, pa su se ipak predomislili, a dobio sam i šnenokle. A i napokon sam promenio karticu u mobilnom, izbacio crnogorsku, stavio ovu moju zvaničnu, pogledao kome se sve nisam javio… čak mi i to bilo lepo…
Ovde se završava i poslednji dan ove moje male mototuturice.
Statistika poslednjeg dana je nekih 650 kilometara za 9 sati. Hodao skoro da i nisam
Polako stičem neku predstavu o prednostima i manama moto putovanja. Jasnije mi je šta treba da očekujem, a šta ne. Motor ne može da se poredi sa bicikliranjem i pešačenjem kada je uživanje u prirodi u pitanju, ne mogu ni toliko da fotografišem. Ali je sama vožnja ono u čemu uživam, to je ono što me čini srećnim. I što više učim i stičem iskustvo to je ta vožnja lepša i zanimljivija.
Automobil daje taj neki komfor, to stoji, ali ne bih poredio motor i kola, jednostavno motor je zakon, bar za mene. Nekada u beogradskoj gužvi, kad prolazim pored nekog besnog tipa u kolima, dođe mi da mu kucnem na staklo i kažem da kupi motor, da batali tu konzervu, da neće biti tako nadrndan i da će biti srećan.
Nadam se da nisam previše ugnjavio i izvinite što jesam
____________________________________________________________
Nema više
_____________________________________________